PRVOMAJSKI URANAK (bez uranka) PO JUGU SHUMADIJE

0680_3_stolovi.jpg- posna JUHOR supa - mrsni GLEDIČKI sir - STOLOVI su postavljeni - GOzba Čeka sve ... ili kako smo biciklirali ju?nom šumadijom... ili četri dana, četri planine... Juhor, Gledičke, Stolovi, Goč... 

  Neke stvari su privlačne, to je sve. Iz istog razloga zbog kojeg ljudi prolaze pored pekare kad se vadi pecivo iz peci. Tog jutra nije bilo pekare u blizini, ali smo osetili sličan privlačan miris podno planine Stolovi i nagonski krenuli gore biciklima... 

-posna JUHOR supa, mrsni GLEDIČKI sir-

  Iako se nije ni pošteno raspakovao, Zoki Čubrilo je izrazio želju da vozi u ove praznike, te je stvari iz planinarskog ranca samo simbolično prebacio u bisage, a hodanje zamenio biciklom i nastavio gde je ono stao. 

  A stali smo u Jagodini i pozdravili se sa autom u naredna 4 dana, tu će nas čekati dotle, valjda. Odatle smo načeli tih planiranih 270km. koliko je izlazio ovaj krug. A oni prvi kilometri vodili su do sela Majur, vrlo blizu Jagodine. Tu počinje grebenski put planine Juhor, koji prolazi maltene celom njenom dužinom, i tu je i ležala osnova prvog dana. Iza poslednjih kuća Majura, asfalt lagano nestaje i nastavlja u vidu, prijatnog za tošak, makadamskog puta koji će se protegnuti sve do najviših tačaka Juhora, a potom malo strmoglavije sjuriti na drugu stranu planine. Otuda je i napad planine sa ove strane opravdaniji.

  Nakon obilnijih kiša, potrebno je neko vreme kako bi se ovaj put rehabilitovao, a žedna zemlja usisala nastale bare. Tako je bilo onih šumovitijih delova na kojima se moralo posve sastrane prolaziti, noseci bicikl, ali to nije uticalo na glavnicu puta po kojoj je bio u redu voziti. Prvi izvor, bar koji smo mi primetili, je izletište Dobra Voda, koji dolazi nakon oko 23km od Majura. To je dobar razlog da se bidoni naoružaju pre napuštanja asfalta, posebno po sunčanom danu kakav je bio, iako gusta šuma kojom obiluje Juhor dozvoljava vožnju u senci većinom vremena.

  Nedostatak asfaltnog prilaza grebenu ove planine, čini da se na ovaj sveti praznik u nas, gore pojavi tek par odvažnih automobila. Stoga je ovo izletiste prijatno iznenadilo uprkos očekivanjima, i ponudilo nadasve tihi odmor od puta dotle. Nedaleko od Dobre Vode, naleće se na veću, ako ne i najveću, raskrsnicu gore, gde levi put silazi u selo Potočac, a pravo se produžava za vrh Vetren i nastavak grebenom, kuda smo i produžili. Za koji kilometar se opaze oznake koje signaliziraju, kako to obično ide, put ka vrhu. Satnica je zadovoljavala, pa kad smo već bili tu, nije bilo razloga da ne skoknemo do gore.

  Ipak, da je vredelo i nije, bar za mene. Ponadao sam se da ce se gore šuma malo otvoriti i prikazati šta od okoliša, ali sem stuba koji simbolizuje vrh sa ispisanom visinom (775m), slabo sta se uočava. Probali smo i sa šetnjom po kupi ( Juhor sa autoputa, u neku ruku, izgleda kao mali Rtanj ) i penjanjem na drveće, ali nije vredelo. Vratili smo se na donji put i polako razmišljali o silasku sa planine.

Click to view full size image
 
  Kraj prvog dana trebali smo završiti negde oko ili kod manastira Kalenić, podno Gledičkih planina, a dotle je ostalo jos dosta. Pre nego sto se dođe do doma u nastavku puta i načne spust, prolazi se jos jedno manje izletište podno vrha Zmajevac. Spust dakle ovim putem, od doma, takođe je izvanredan za bicikl. Iako smo imali nameru da nastavimo i dalje grebenom i spustimo se u selo 2 km dalje od onog u koje smo, ovaj spust je previse izazivao kada smo ga opazili, čineci se svakako boljom opcijom od planirane. A svojim donjim delom, vec nadomak sela Beočić, uz njega će se uključiti i rečica Velika Grača sa svojom opuštajućom simfonijom u smiraj dana, i koja ga i preseca u par navrata, čineci celu stvar oko spusta zabavnijom.
 
Click to view full size image

  Sada je jos ostalo donekle napredovati ka manastiru Kalenić kroz okolna sela. Jedno od njih će biti i konačište za tu noć, u to nije bilo sumnje. A praksa je pokazala da najsporednija–sporedna-sporadicna ( ili kako vec ) stvar na svetu tj. fudbal, igra važnu ulogu u životu kampera u nas. Ta seoska igralista su kao stvorena u ove svrhe, a ima ih hvala bogu u svakom poštenom selu, negde i po dva.

  Tako smo odabrali onaj teren u selu Oparić. Medjutim bili smo upozoreni da se moramo pomeriti iz šesnaesterca do nedelje, kada je utakmica lokalnih rivala: Oparić – Milutovac, a planira se i dolazak grupe navijača. Ali kako je bio tek četvrtak, a aranžman obuhvatao jedno noćenje sa doručkom, nije bilo problema. Ovaj teren ipak nije bio nasumično odabran, tik iza njega je Kalenićka reka. Koja ne samo da je poslužila u svrhu lične higijene, vec ce nas sutradan nepogrešivo odvesti do Gledičkih planina, odakle i počinje da curka.

 

Click to view full size image

 

  I tako smo Zoki i ja jutrom, utihnulim putem, napredovali ka manastiru, osluškujući huk rečice koja se tu i tamo udaljavala, pa brže bolje vraćala našoj blizini, ili smo se to mi udaljavali od nje. Od manastira i formalno počinje sjajan put od 25km preko planine sve do druge strane i sela Ravanica (ne ona Ravanica gde se proizvodi Bon Zita). Zapravo postoje dve opcije za prelazak na drugu stranu, a mi smo odabrali duzu, sa lepšim vidicima, udobniju za bicikl, koja na momenat oko sela Šljivica ima i asfalt. A do Šljivice se vec propisno zadiha, tu i tamo gura, ali toga se setis tek kasnije, kada se sve zavrŠi, suviŠe kasno da bi i bilo vredno spominjanja, jer je u trenucima dok se to desavalo, pogled lutao po daljinama koje su se otvarale svakom novom krivinom i na svaku stranu, a noge po automatizmu radile svoj posao, precizno, poput singerice, ili masina u fabrikama, čekajuci da na traku dodje sledeci prozivod, odnosno da na red dodje nova krivina sa nekim novim licem.
 
Click to view full size image 
  Tako nekako neopazeno se stigne i do prevoja, gde se za Samar, vrh Gledickih planina ide levo. Donde ne treba mnogo, i opet nije bilo razloga i tamo ne svratiti, i kasnije se vratiti na ovu raskrsnicu. Ovde se mora pomiriti sa guranjem, narocito natovarenih bicikala, dok u suprotnom smeru to ne mora da vazi. Uz koju kap kiše, stigli smo gore i posmatrali kako kišni oblak odlazi u pravcu Stolova i Ozrena, zaklanjajući ih spuštanjem zavese. Na Samaru postoji i zgodni senik za sesti i odmoriti, a i donekle sakriti u slucaju kiše, podignut od strane planinarskog drustva iz Trstenika, ako sam dobro zapamtio. U blizini vrha je i dom. Sada je vredelo vratiti se do one raskrsnice, i nastaviti spust do Ravanice, pored istoimene rečice.
 
Click to view full size image
 
  U Kraljevu smo se zadrzali koliko da iskoristimo uslugu JP pumpe tj. njihovog kompresora, povodom svečane proslave prvog gumi defekta, koji se, eto, desio na asfaltu. To je brzo zamenjeno, pa smo produžili do centra po nesto hrane, a nakon toga i ubrzo napustili grad. Tačnije samo smo sledili uputstva razglasnog kamiona jedne od stranaka, koji je poručivao da idemo na Drinu da marširamo. Kao poslušni omladinci, u nedostatku Drine, pronasli smo Ibar i izmarširali ga celom širinom, te nastavili istim ritmom i uz Ribnicu, bez osvrtanja. Marš je trajao do pred sumrak, tu smo se skrasili u dvoristu osnovne škole u selu Kamenica.
 
Click to view full size image

-STOLOVI su postavljeni, GOzba Čeka sve-

  Neke stvari su privlašne, to je sve. Iz istog razloga zbog kojeg ljudi prolaze pored pekare kad se vadi pecivo iz peći. Tog jutra nije bilo pekare u blizini, ali smo osetili sličan privlacan miris podno planine Stolovi i nagonski krenuli gore biciklima. Pritom smo stvari ostavili u bakalnici kod koje se i odvaja grebenski put, jer smo se istim putem nameravali i spustiti, i tako krenuli rasterećenim biciklima. Od ovog odvajanja kod Kamenice do vrha ima 10km, i iako je u pitanju put, a ne staza, teško je voziti zbog rastresite podloge i naravno nagiba. Ta prva polovina staze je uglavnom zaklonjena sa severne strane, sto je dobro kada je vetrovito kao tog dana i iz tog smera. Tako je sve do oštre krivine nadesno, gde se levo odvaja put za Breznu, i pocinje pristojnija podloga. Vredi sačekati ovaj momenat, jer se ne samo krene sa okretanjem pedala po izuzetnom predelu, već se i pogled rasprsne na sve strane, Usovica i drugi vrhovi su pogledom dostupni, a to uvek ohrabri, bez obzira na daljinu.

Click to view full size image

 Prostor koji ovde pukne pred očima je za divljenje, a oblaci koji preleću iznad glave kao na ubrzanom filmu, jos uverljivije dočaravaju da vreme curi za sve, ali ne i za ovu gromadu. Kod udoline podno vrha, dela koji se zove Nilovska prevoja, zastali smo kod neceg neobičnijeg. Neceg sto je bacilo najsjajniju iskru na celokupni dozivljaj.

  Desetak divljih konja provodilo je jos jedno svoje slobodno podne izležavajuci se, ili lenjo pasući. Da bi se prošlo dalje, moralo se pored njih. Početna rezervisanost i donekle neodlučnost oko prolaska postojala je samo sa naše strane. No vrlo brzo smo spoznali da smo prijatelji, i da zajedničkih tema za razgovor imamo u nedogled. Podelili smo neku crkavicu od hrane koju smo imali. A Zoran je poput Ben-Hura kada kuraži konje pred sutrašnju trku dvokolica, bio okružen sa pet konjskih glava koje su se tiskale sa svih strana za deo keksa. Na momenat neprijatno, imajuci u vidu veličinu ovih šivotinja i njihovu brojnost, ali opet briga je bila samo naša.
 
Click to view full size image

  Nakon ovog dodira, izlazak na vrh se nije vise činio tako bitnim. Pa ipak smo tamo produžili i stigli za pola sata, pritom se vise osvrćući ka fantasticnoj porodici konja, nego gledajući napred. Ovde se vreme promeni začas, pa te u jednom trenutku greje sunce, dok na susednoj planini tuče grmljvina; sve dok se uloge pošteno ne promene, pa tamo padne koji zrak, a onaj oblak se preseli iznad tvoje glave. Ovde skrivanja nema, greben planine je golem i izlišno je bežati u kakav zaklon. Tako je protutnjao gradonosni oblak, i za 5min. otisao dalje na jug, ka željinu, zaklanjajući sad njega, a nama vrativši sunce. Medjutim onaj pravi prolećni pljusak, potopljanin, nakon koga sve tako utihne, a mirisi ožive, usledio je kada smo se već spustili i bili u zaštiti prodavnice u kojoj smo ostavili stvari. Iskoristili smo to vreme i mesto za ručak, pa krenuli dalje ka Goču.

  U tisini i po vlažnom kolovozu koji je isparavao od ponovorodjenog sunca, stigli smo do Brezne. Donde je glavnica uspona, da bi odatle bilo umerenije do samog centra. Usput se prodje Gočko jezero. Atraktivna destinacija Kraljevačkih biciklista, kojih sretosmo nekoliko. Stacionar hotela i domova nalazi se na 900m, i svežina se i te kako osetila. I bilo je jasno da ce slediti sveža noć, sa par stepeni iznad nule. U zoru je padala i kiša.

  Poslednji dan čekala nas je stotka do Jagodine. Trebalo je najpre sići sa Goča u Vrnjačku Banju. Ali ne tako brzo, a i nije bilo potrebe. Bez obzira na savetovanje da se manemo šumskog puta jer je potopljen zbog kišnog perioda, te da ni džipovi nisu uspevali, krenuli smo tim fenomenalnim putem pored potoka. Do asfalta sa druge strane ima 15km, prvih 10 je lagani uspon uz potok koji ga sve vreme prati. Na prevoju sledi markacijsko odvajanje za verovatno ili Črni Vrh ili Ljukten, nisam siguran, dok oštrim zaokretom levo put nastavlja ka asfaltu za Vrnjačku banju. Odavde je stvarno postojalo u vise navrata zaostalih bara na putu, ali ništa ozbiljnije od onih na Juhoru i nista neprohodno. Ne samo za jedno takvo probojno prevozno sredstvo kakav je bicikl, vec i za običan auto. Velika bi greška bila da smo naseli na tvrdnje i pravili krug od 30km viska do Kraljeva, samo zbog proverenog asfaltnog puta. Ovako, izašli smo iz šume na putni prevoj preko Goča. To je jos jedna, druga, banjska strana Goča, gde takodje postoje objekti od važnosti kao sto su škola, koji hotel, žičara, koji pansion,prodavnica.

 

Click to view full size image

 Odavde se perfektnim asfaltom, put spušta do Vrnjačke Banje, koja se vidi odozgore, kao rupa 1100m niže u koju treba propasti i pritom se u slasti nauživati. Kao nagrada koja nikad ne izostane za pošteno zalaganje i trud. Sa svakom stvari koju izgubiš nešto dobijes. Tako smo gubili na visini, a dobijali na toploti od koje gore i nije kipelo. A kada se spusti skroz dole do Banje, nadasve je prijatno i osećaj izgubljenog proleća oživljava. Taj osecaj je jos udobniji nakon pravog obroka, u jednoj od prodavnica koja se bave ishranom ljudi. A njih je mnogo ovde, uostalom ovo mesto je prilično poznato u našoj enciklopediji banja.

Click to view full size image

  Odavde je ostalo naizgled otaljavanje do cilja. Ali kao sto se može sesti pred drvo i gledati ga godinama, pa opet neces primetiti kako raste, tako nije imalo smisla ni gledati koliko je daleko Jagodina na karti, a ne raditi ništa po tom pitanju. I ipak je i to bila vožnja koja je ispala zanimljivija od mnogih iz okoline Beograda. Imali smo celo popodne, i tako stigli jos dok je sunce celim oblikom bilo na nebu.

  Usput vredi istaci jos jedan izuzetan puteljak pored Juhora, kroz okolna sela, tokom Zupanjevačke reke. Potoka, recica, reka, njih vecih ili manjih, bilo toliko na ovom putu da sam se vec uplašio da cu dobiti neku rečnu verziju morske bolesti.

  U gradu vostanih figura, ostalo je samo popakovati sve u kola i zaploviti autoputem, čežnjivo gledajuci u retrovizor i u ono što je ostalo da leži iza, a sto se prošlo.

 Click to view full size image


 Pogledajte i foto galerije sa ovog putešestvija: 

V.R.U.M.

BEOGRADAC


 Priča: Vladimir Sremčević

Foto: Vladimir Sremčević i Zoran Čubrilo

Postavka strane: Zoran Čubrilo  

Loading...
Loading...