ZELENE STAZE ČENEJA

Salaš 137

  Kada je vesela fribajkerska populacija prvi put posećivala Čenejske Salaše i vozila svoje mezimce zelenim stazama Čeneja bio sam sprečen. Zato sam jedva dočekao da voz Romantika ponovo vozi do Novoga Sada i da vidim te prelepe Vojvodjanske salaše sa kojima su svi, koji su ih doživeli, bili tako oduševljeni. 


  IMG_7503.JPGKad se pomenu salaši ja se setim serije sa Slavkom Štimcem, Salaš u Malom Ritu, koja mi je kao malom izmamila suze nebrojeno puta. Mislim da ću se celog života sećati refrena pesme iz te serije. Tako da eto salaši su za mene nešto tužno. Zato sam i želeo da ih posetim i da ih doživim na neki drugi način, kao nešto pozitivno, nešto lepo, nešto za uživanje.

  Ujutro sam uveliko pre pet bio budan, oko šest sam totalno spreman, ali oko sedam je usledio poziv kolege Milana Borića sa pitanjem da li da odustajemo, kaže da je oblačno i samo što kiša nije počela. Mislim da se šali, pa kako kad me je sunce probudilo, kakva kiša, pa eto upravo stojim napolju i gledam kako lepo sija sunce. Jeste ima malo oblaka ali ništa strašno, lepi beli pufnasti oblaci koji nikada kišu ni na koga spustili nisu. Uostalom on je uc entru, kad je pa tu bilo sunca, to samo ima kod nas na selu. :)

IMG_7501.JPG  Ipak za svaki slučaj preko biciklističkog šorca i majice oblačim i neku jaknu za vetar i donji deo trenerke. Eto još je jutro, pa malo ladnjikavo, naravno da planiram to da skinem kad stignemo, pa pobogu šta će mi kad pripeče zvezda. Oko osam se nalazimo na stanici. Naravno nestrpljiv ko neki klinac sam došao pre ostalih, i lepo na šalter da uzmem karte, da se ne rasprodaju, jelte. Kad tužna vest, sve karte rasprodate. Za par minuta se pojavljuje cela grupa, saopštavam tužnu vest, ali kolega Borić nas vodi do voza i posle malo razgovora sa osobljem Romantike naši bicikli su udobno visili u vagonu stvorenom za njih, a i mi udobno smešteni u službenom kupeu drugog razreda. Mogli smo da biramo da sedimo gde god želimo, ali eto ja zapeo da budemo blizu nasih mezimaca. Što se posle i pokazalo kao ispravno.

  Kada Vam kažu da nema mesta, i da je voz rasprodat grupama, ipak prošetajte do voza i proverite. Uvek neko otkaže, a svi su jako ljubazni, tako da će se gotovo sigurno naći mesto i za vas. Inače da napomenem, naša mala grupa od tri člana: Milan Borić, kao vodja i konferansije ove grupe, Vladan Zermanov - Vamsi i Zoran Čubrilo, kao aktivni članovi. Svi ostali junaci i junakinje su odustali jer ih je bio strah. Strah od kiše, nevremena, grmljavine, i čega sve najavljenog u silnim, a i pogrešnim vremenskim prognozama. Kako se kasnije i pokazalo.

  IMG_7500.JPGVoz je naravno po svom dobrom običaju kasnio sa polaskom, što se naravno i podrazumevalo. Udobno zavaljeni u sedišta smo lepo čavrljali, razmenjivali iskustva i sl. Da napomenem detalj da su biciklisti dobrodošli u voz Romantika i da su svi vodili lepo računa o nama. Eto bar jedno prevozno sredstvo koje voli bicikliste. U vozu je bila i grupa iz agencije Magelan, pa je vodič te grupe iskoristio slobodno vreme za ćaskanje sa Milanom i Vamsijem. Razmenjene su tu i vizitkarte, reklamni prospekti, gomila informacija i sl.

  Ostatak vremena do Sremskih Karlovaca smo proveli u bifeu. U SK voz je pravio pauzu od sat vremena, što smo iskoristili za vožnjicu do Sražilova. Milan nam je sa setom u rečima pokazao potok, gde se nekada odvijalo nešto posle opisano kao Ekstremni Karlovci na renomiranom Freebiking sajtu. Tužnosmo gledali potok, sa neskrivenom željom da krenemo njegovim prostranstvima.Ipak vođa je vođa, bacamo poslednji pogled ka potoku dok vrtimo pedale. Etoda sve bude onako kako to dolikuje, postarale su se i dve krempite, jednatolumba i par pozerskih fotografija pored fontane u centru.

  Romantika, a i mi u njoj nastavlja put Novog Sada. Interesantno je da nisu hteli da krenu dok nisu proverili da smo i mi u vozu. i tek kad je nekodoviknu mašinovodji da su stigli biciklisti krenula je para. U Novom Sadu ništa od onog lepog i sunčanog vremena koje nas je ispratilo izBeograda. E sad, sve u životu zavisi od toga kako mi to doživimo. Nekome senešto dopada, nekome ne. Kažu sve ide iz glave. Pa da nastavim.

IMG_7519_c.jpg  U Novome Sadu lep prolećni pljusak. Opremamo se za kišne uslove. Milan oblaci Goretex jaknu i dugačke biciklističke od istog materijala, a Vamsi ija navlačimo kabanice, zauzimamo pozicije na sedištima i pocinjemo dapedaliramo. Vamsi u finoj kineskoj kesa kabanici. Ja sa nekom novom nato kabanicom i racnem na ledjima dobijam komplimente da ličim na jednogrbukamilu. Prolaznici nas oduševljeno posmatraju. Vidimo im osmehe, po prvi put na biciklu sam izmamio nekome osmeh. Mada i Vamsiju sasvim dobro ide. Milan im je totalno neinteresantan moram da napomene.

  Lagano pedalirajuci napuštamo grad i vozimo ka Čeneju. Pljusak pojačava, vrlo iskusno sam prebacio prednji deo kabanice preko upravljača i sada mi setu skuplja voda. Srećom kada se skupi par litara, prelomi se u jednom delu izlije se sve na moje levo koleno. Da li sam rekao da nemam blatobrane, a da je bilo nekog peska po putu, i da smo vrteli 25-30km na sat. Tako da sam imao kompletan doživljaj. Padavine odozgo mi nisu mogle skoro ništa, ali zato su se gume potrudile da uzivam dok su se kapljice kiše upijale u trenerku, i jaknu, i patike, a i u sve ostalo ispod. Pratila su ih i fina zrnca peska, pa sam imao pravi dozivljajkao da vozim bicikl nekom tropskom peščanom plažom. Samo što je ovo bilo mnogo bolje jer nije bilo soli da mi nagriza bicikl.

  Vamsi je imao malo uskraćen dozivljaj jer je njegov bicikl imao dotične plastike, ali zato mu je kabanica veselo lepršala na vetru, otvarajući put kapljicama. Milan nije bio opremljen za ovakve uživancije, i aluminijski blatobrani i Goretex oprema su to sprečili.

IMG_7515.JPG  Nailazimo na radove na putu, zaustavljaju nas, postavljaju novi sloj asfalta. Posle nekog vremena nas propuštaju na radost vozaca u crvenom automobilu ispred koga sam izleteo jer ga nisam video u retrovizoru. Posle sam skapirao da nije bio u retrovizoru jer mi je retrovizor u rancu. tamo sam ga ostavio da se ne ošteti prilikom ljuljanja u vozu. Vozač me ispraćaveselim trubljenjem, dok ja hrabro grabim za grupom. Prvi smo koji vozimo ponovom asfaltu, huh zadovoljštvine, pa jos kiša koja isparava sa vrelog asfalta, pa se stvara magla, pa se ni ne vidimo. Srećom ljubazni vozači upoznati sa našim postojanjem, ni ne trude se da nas obiđu. Vide sa kakvima imaju posla. Što jes, malo su nas cudno gledali, i deluje mi nekako ljutito, ali to je sigurno bila varka.

  Skretanje levo sa puta naravno opet izvedeno bez retrovizora, ali sa levom rukom iskusnijih kolega. Ipak sam ja jos nov u ovome, pa da ne reskiram,podignem ruku pa se okliznem i skotrljam, neka hvala.

IMG_7509.JPG  Pravimo pauzu u restoranu na obodu Čeneja. Ipak gladni smo, pogotov Vamsi, koji je i vegetarijanac, i bas ovde mu je obećana fina papica. Ali ispala,jedino sto bi moglo je bio pomfrit. I tako dok Milan i Ja srčemo poslednjemolekule čorbice, vamsi pokazuje prve znakove nervoze. A tek kad je stiglo glavno jelo, huh. Ipak stižu i krompirići. IMG_7507.JPGDemonstira nam kako se jedepomfrit istočnjačkim štapićima. Dobro mu to ide, vidi se da tu ima decenijaipo prakse. Al eto ovo je zemlja mesoždera i ovde vegetarijanac lako ostane gladan.

  Pijuckamo pivce i zabrinuto gledamo da kojim slučajem ne prestane kiša. rećom pljusak pojačava ponovo, i mi odahnušmo. Imacemo kompletan dozivlja iu nastavku puta. Nažalost padavine su oslabile, i mi krećemo do salaša 137. Onako jednog inog, i jako posećenog mesta. Dok se probijamo kroz parkirane automobilepogled nam privlači teren za obuku konja. Tu je ipak veće blato od onog nameni. Blago konjima. 

  Dočekuje nas vlasnik salaša. I ovde su biciklisti dobrodošli, a kako i ne bi kad je suvlasnika Italijan takođe biciklista. Kaže seo u Rovinju na bajs i sišao u budvi. Sve vreme vozio. Nekako mi to mnogo, mora da ja to nisam dobro razumeo, pa valjda je spavao negde usput. Obećavaju i posebnu prostoriju za odlaganje bicikli, a i nekoliko za rentiranje za goste. Pozivanas na piće, ali ljubazno odbijamo, želeli bi da posetimo još jedan salaš. Nažalost bilo je zaključano i jedino što smo još mogli je da obidjemo centar sela i prečicom krenemo nazad.

   U centru Novog Sada pravimo pauzu, poseta pekari nam totalno popravlja raspoloženje, pa još kafica posle, i bili smo kao novi.Pakujemo se u voz, kačimo bicikle i sedamo. To jest Milan i Vamsi sedaju,mene ne drži mesto i ja stojim, kroz staklo od vrata posmatram bicikle.

  Vrata od vagona su otvorena. Ulazi klinac i gleda bicikle, zagleda. Gleda on bicikle, a ja gledam njega. Gleda on mene, gledam ja njega. Opet on bicikle,pa opet mene, pa bicikle. Kapiram o čemu je reč, a kapira i on. U tomtrenutku ga snimi jedan od radnika u vozu i izbaci ga napolje. Očito da ga poznaju, jer im se smeje i nešto dobacuje, stoji sa druge strane prozora. Sve je prošlo ok, ipak ne treba ostavljati bicikle bez nadzora dok voz stojiu stanici.

  Naravno da sve bude kako treba da bude, potrdio se i neki brod koji je udario u železnički most, pa smo krenuli sa dva sata kašnjenja. Sve je bilou najboljem sjaju naših železnica. Vozeći se do Beograda smo stvarno mogli da uživamo u prelepom zalasku sunca. Gde li je samo bilo kad smo vrteli pedale. Po mraku stigli, po mraku serastali, i po mraku se razvezli. Kud koji, mili moji...

  Eto kao što rekoh sve ide iz glave, pa bi se taj naš izlet mogao i tako doživeti. Drugčije gledano, Milan je bio dobro opremlje i dobro je prošao,Vamsi kako tako, a meni ni ono prase uvaljano u blato nije bilo ravno.Trenerka i patike totalno mokri, jakna samo pozadi, peska svuda gde god jemoglo da bude. Ranac sav od peska, i trenerka i bickl, i kabanica. Mogu samo da mislim da sam bio bez nje na šta bih ličio. 



Statistika, vozili smo oko 40km, voznja je trajala oko 2 sata. Ali bilo nam je lepo. Nadam se da ću sledeći put imati više sreće sa vremenom.

GALERIJA (klik )

Loading...
Loading...