-OVČARSKI DANI- Sakule

Magarence  Posebnih dana u godini mesta u blizini velikih gradova ožive u ritmu koji odjekuje nadaleko, privlačeći putnike i goste poput magičnog prizivanja tam-tama. Za te dane stanovništvo se priprema mesecima, a neretko i cele godine. Tradicija naselja uz Dunav, Savu i ostale reke su takmičenja u pripremanju ribarskih kotlića, u vinarskim krajevima poput Smedereva i Vršca slavi se berba grozđa, u gradićima i selima gde većinu žitelja čini nacionalna manjina isčekuju se „Dani mađarskog gulaša“ i ostalih domaćih kuhinja, a brine se i o očuvanju obicaja od kojih se neki baštine još od paganskih vremena, poput kikindskih „Dana ludaja“.

 Takve manifestacije uvek su dobar povod i za nas, ljubitelje bicikliranja, da se za vikend otisnemo van grada. Pogotovo na početku sezone, kada se mlitavi od zimskog mrtvila i otežali od jake hrane jedva uvlačimo u otešnjale dresove i dahćemo i pufćemo u sedištu koje nas neizdrživo žulja. Da nemamo jasnu viziju paprikaša u zemljanom loncu i jagnjetine na ražnju, bili bismo u ozbiljnom iskušenju da, poput većine naših prijatelja nebiciklista, svoju ljubav prema pedalanju proglasimo za čist mazohizam.

hrana

 Ove subote, živo sećanje vecine mojih prijatelja po pedalama na prošlogodisnje đakonije s manifestacije „Ovčarski dani“ u Sakulama, koja se danas ponovo održava, i radoznalost nas koji smo pošli prvi put, bili su podgrejani prvim sunčevim zracima i temperaturom koja se od ranog jutra pripremala za skok uvis, do dvocifrenog podeoka i konačne pobede proleća. U dogovoreno vreme, okupljamo se na uobičajenom mestu u prilicno velikom broju – ima nas petnaestoro željnih vožnje, druženja i zabave posle preduge zimske pauze. Pozdravljamo se i zagledamo: neko se (ohohoo!) popravio, te ga zadirkujemo; neko je kupio novi dres koji opipavamo pod prstima i rastežemo; neko je svog ljubimca ponovio pa mu se divimo...

Hrana

 Osećamo se kao deca cim zajašemo nase dvotočkaše i pojurimo u osvajanje prvih kilometara slobode. Ostavljamo godine i nedaće u betonskim tamnicama iza nas, i rasterećeni kao nekada, dok smo sa sedišta svojih prvih bicikala prstima jedva dohvatali pedale, prepuštamo se putu koji se prostire pred nama. Galamimo i smejemo se na sav glas, od srca, a ponekom se otme i razdragani povik zbog nečega što je usput opazio, ili kada nas sustigne prijatelj na dva tocka koji je okasnio na start. Skoro da sam zaboravila kako je jednostavno biti srećan.

Ekipa

 Nakon nesto vise od polovine puta stižemo u Opovo, gde smo planirali da napravimo pauzu. Saznajemo da je nekadašnji kafic, u kome je drustvo prosle godine sedelo i pilo espreso i pivo, pretvoren u verovatno mnogo isplativiju kinesku prodavnicu, pa trazimo drugo mesto na kojem ćemo se malo odmoriti. Otkrivamo nov kafić pokraj parka, u centru varošice, i tu parkiramo naše konjice na tockovima. Kelner je momak od tridesetak godina, druželjubiv i pričljiv kao i većina njegovih kolega. Raspituje se odakle dolazimo, koliko nam je trebalo od Beograda dovde, koliko ćemo se zadržati u Sakulama, a onda pita za dopuštenje da razgleda naše bicikle. Dok im se divi, pričamo mu o našim vožnjama, o vikend-izletima sa noćenjem pod šatorom ili u planinarskim domovima, odlascima biciklima na more, učešću u organizovanim turama po inostranstvu na koje nas poslednjih godina sve češće pozivaju iz evropskih organizacija. Mamimo ga istrgnutim sličicama s nezaboravnih avantura, a on ih u svojoj masti oživljava sa neskrivenim žarom u očima. A onda žuri da nam se pohvali kako i on voli da vozi bicikl, doduše, to i nije neki bicikl ali ga ipak dobro služi, pa ako bi nekad mogao da nam se pridruži... Neko zapisuje broj njegovog telefona i daje mu svoj. Ushićen, mladić odbija da nam naplati, ali ga uglas opomenemo da u nasem drustvu svako placa svoj racun. Na rastanku, poziva nas da u maju učestvujemo u tamiškoj regati od Sakula do Opova, jos jednoj tradicionalnoj južnobanatskoj manifestaciji, na kojoj je većina današnje ekipe bila prošle godine pa namerava da dode i ove. Ni ja je neću propustiti.

4_pasus

 Kroz pola sata, evo nas i u Sakulama. Vozimo pravo ka crkvi Sv. Nikole, u čijem predvorju je glavno desavanje. Na velikoj bini nastupaju omladinska kulturno-umetnicka drustva i folklorni sastavi u banatskim i vlaškim nošnjama. Mladahni Banaćani i Banaćanke u belim haljinama, crnim prslucima izvezenim zlatom i tokama, sa belim maramama i crnim šeširima ili krznenim kapama neumorno poskakuju u veselim i lakim ritmovima svojih kola.

2

DSCN3296

 Levo i desno od nas, duz poplocane staze sto vodi u crkvu, desetak ekipa koje se takmice u pripremanju ovcarskog paprikasa. Dobro su ‘uigrane’: dok jedan clan revnosno odrzava vatru, drugi pomno nadgleda stanje u kotlicima, mesa, proba, dodaje zacine i sastojke pa opet neumorno mesa, a ostali zabavljaju goste i prolaznike. Za nama, upadljivo uocljivima u pripijenim, sarenim dresovima, obavezno dobacuju, pozdravljaju nas i pozivaju da kasnije svratimo na degustaciju.

Sigli smo

 Dublje u dvorištu, na putu ka školi, s obe strane su načičkane tezge sa kojih nas mame liciderska srca, domaće kobasice i pršute, sirevi i kačkavalj, a tu su i suveniri i najrazličitije drangulije. Neko iz našeg drustva opazio je priveske za ključeve u obliku bicikla i zastaje da kupi par komada koje ce posle poklanjati. „Hoću i ja“, zagraji jos nas nekoliko – i svi privesci su očas rasprodati.

 Pošto bicikle guramo pokraj sebe probijajući se kroz gomilu, odlučujemo da ih negde ostavimo i dalje razgledanje nastavimo kao pešaci. Vezali smo ih uz drvo sajlama i lancima, a za svaki slučaj zamolili smo i člana jedne takmičarske ekipe da pripazi na njih. Pomalo pripit, dobroćudni Banaćanin se najpre našalio: „Samo vi meni recite koji je od ovih najskuplji, a ostale ću vam sigurno pričuvati.“ Zatim je kao protivuslugu tražio da se slika sa mnom i Jelenom, jedinim ženama u našem društvu, a onda i sa svakom ponaosob. Na kraju, da bi nas uverio kako je najozbiljnije shvatio svoju dužnost, užetom je ogradio naš ‘parking’ a kraj kanapa vezao za svoj zglob. Mogli smo da budemo bezbrižni.

DSCN3317

 Razdvojili smo se u grupice, pa svaka na svoju stranu. Povodeći se za pričom o proslogodišnjim besplatnim domacim pitama i savijačama, podoh sa najvećom grupom u školu. Zavirili smo u sve učionice, popeli se na oba sprata, ali od hrane ni traga, sem ako sve nisu pojela deca koja se uzbudeno pripremaju za nastup sa svojim ansamblima. Pomireni s tim da ćemo ipak morati da platimo ručak jer nemamo vremena da čekamo proglašenje pobednika u kuvanju čobanskog paprikaša, koji se potom besplatno služi, krenuli smo ka izlazu, kada shvatismo da svi odrasli idu prema fiskulturnoj sali. Hajmo i mi tamo.

DSCN3284

 A u sali – prodajna izložba narodnih rukotvorina i scenografije koje dočaravaju banatski dom u vreme slava i crkvenih blagdana: na sve strane bogate trpeze, ali samo kao eksponat, i pri tom ogradene od posetilaca! Moje društvo počinje da se smeje grohotom i niko ne moze da se zaustavi. Kad napokon uspeju da dodu do daha, sa suzama u očima mi prepričaju kako je prosle godine jedan biciklista s kojim niko od nas ne voli da vozi ni da se druži doslovno opustošio sve sa stolova, a ono sto nije mogao da pojede, potrpao je u bisage. Ocito u strahu da se to ne ponovi, organizatori su ove godine preduzeli mere predostroznosti. Kakav blam za sve nas!

3

DSCN3294

 Grdeći tog, hvala bogu, odsutnog ‘kolegu’, izlazimo iz škole i pomirljivo sedamo pod ogromnu šatru razeptu pred crkvenom portom. Muzika za široke narodne mase i glasovi ‘estradnih umetnika’ što dopiru iz velikih zvučnika, uznemireno njištanje magaraca privezanih duž crkvene ograde, kravlje mukanje, meketanje džambo-ovaca u improvizovanim oborima, lajanje pulina i kera-čuvara, te nadvikivanje, cika i podvriskivanje posetilaca i učesnika prave užasnu kakofoniju zvukova, koja opasno atakuje ne samo na bubne opne nego i na nervni sistem. Treba to izdržati, pa naručujemo meso sa roštilja koje se brzo priprema i još brže jede. Čim utolimo glad, brže-bolje odlazimo.

Ovcice

 Uskoro treba da počne glavno dešavanje zbog kojeg smo i dosli – trka magaraca, pa se probijam do ograde fudbalskog igrališta na kom se trka održava, tik iza gola i linije cilja, odakle ću moći da napravim dobre fotografije. Na nekoliko koraka ispred mene, dečaci u čobanskim nošnjama zagrevaju svoje magarce. Očevi i starija braca pomažu im da zajašu ćudljive životinje koje se opiru i pokušavaju da ih zbace, pa im ovi drvenim štapovima zdušno uteruju pamet u glavu. U neverici gledam kako dečkić najbliži ogradi, koga su za ovu priliku maskirali u odraslog tako što su mu iscrtali brkove i na glavu stavili šesir, svom snagom mlati magare koje vodi na užetu. Podebljim štapom divljački ga odalamljuje po leđima, sapima, gde stigne, i to bez ikakvog povoda jer magare poslušno ide za njim. Tupi udari i bolno njakanje – samo ta dva zvuka i slika iskeženog dečijeg osmeha pod iscrtanim brkovima. Ježim se, u želucu počinje da mi kuva ali ne uspevam da odvratim pogled od tog prizora. Niko od dečakove pratnje ne reaguje na to iživljavanje, vec mu povremeno, kako im se prohte, čak i pripomognu. „Zašto?!“ – sve u meni se buni, ali ne mogu da oslobodim povik koji me peče u grlu. Jedva otržem pogled i sklanjam se odatle. Ispraća me glas ptice rugalice koji preko razglasa deklamuje pravila takmicenja: „Štapovi džokeja ne smeju biti duži od četrdeset centimetara“, kaže.

DSCN3328

 Moje društvo, koje se tek sad probija prema terenu, s čudenjem me zapitkuje zar neću gledati trku. Odmahujem odrečno glavom – dovoljno sam videla, a i čula, i ovde mi se više ne ostaje. Žulja me tugaljivi pogled jednog magareta, rugoban kez malog dečaka i ironija izmerenog cobanskog stapa. Toliko su me danas nazuljali da dva sata kasnije, u povratku, ne osećam ni tvrdo sedište bicikla, već okrećem pedale svom žestinom, kao da bežim od progonitelja.

15


Tekst i fotografije: Snežana Radojičić

www.picasaweb.com/snezana011

www.gea-tour.com

 

 

Loading...
Loading...