Zora iznad Grindelvalda, iako još rano za sunce, nekako naslućujem da je vreme lepo kroz platno šatora. I zaista je tako, plavo. Moćni vrhovi Eigera i Wetterhorna kao nacrtani iznad nas.Informišem saputnike o visini prevoja na 1960m i prilično sam siguran da smo svi skloni maniti se ćorava posla. Nenad se slaže, Zoran je uzdržan ali naginje usponu, dok je Robert načisto krenuti gore, rekavši da smo želeli avanturu i nudi nam se.

  Alternativa je dakle, vratiti se nazad 20km do Interlakena, pa obalom Brienz jezera doći sa druge strane do Meiringena…ali vodopadi koje želimo obići su iznad Meiringena, pa se opet moramo penjati odande ka ovamo…odavde je to neuporedivo bliže…a znamo da su Švajcarci precizni sa zabranama, i kada nešto ne može to nije slučajno tako. Helikopter svakodnevno preleće ove Alpe, videli smo ga i juče… Uprkos svemu odlučujemo krenuti gore pa da vidimo kako će ići…

  Ubrzo dolazimo do zone snega na 1500m, spavali smo tek koju stotinu metara niže. Dosta je rano, tek oko 6 izjutra, i sneg je izvanredan za hodanje. Mnogo nam pomažu i tragovi ratraka koji je prošao, pragovi koje je ostavio čine idealan oslonac za nogu. Guranje napreduje iznad očekivanja do 1700m, i ako je ratrak izasao do prevoja ne ocekujemo veće probleme, a vremena imamo. Ali upravo na toj visini iza jedne krivine, ukazuje se uredno parkiran ratrak i neugažen sneg nadalje.

 Jos 250m visine…o ovome ne bih razmišljao u normalnim okolnostima, ali ovako deluje beskrajno mnogo. I dalje sam skeptik, i mislim da ćemo se kad tad okrenuti naniže…Dotle nastavljamo kroz neugažen sneg, koji je još uvek u senci pa se kako tako napreduje, ali već je to dosta teže nego pomoću tragova gusenica. Još uvek smo bili u senci stene, ali nema sumnje da nam se sunce vrlo brzo smeši i živo me interesuje kako će onda biti. Nakon dvadesetak minuta to se i dešava, pa sledi neizbežno propadanje. Najzad mislim da dalje ne možemo, i da ćemo se okrenuti svakog trenutka. Ni sam ne verujem da takvu odluku možemo doneti, a fali nam tako malo. Medjutim čini mi se da je fizički nemoguće nastaviti sa teškim biciklima. Pravim peške kraću deonicu ispred da izvidim situaciju, ne bih li ugledao prevoj, ali još je rano, samo sledeća krivina…

  Hodanje je teško, propada se do polovine kolena, dok se bicikl ukopa u mestu, ne treba im nikakav oslonac da bi stajali, pa se onako lagan mora nositi. Krecem prvi u pokušaju, nosim bicikl nepunih desetak metara pa stajem. Ovo će biti djavolski teško. Nastaviti ili se vratiti, nameće mi se non stop. Iz cele situacije izvlacimo ono najbolje, pa fotografišemo iz sve snage, jer prizori su jedinstveni i spektakularni. 

  Nadleće nas helikopter nekoliko puta. Ovde sakrivanja nema, četiri figure na snegu su vrlo lako uočljive. Helikopter je non stop dežuran i poleće ako ste rezervisali dom recimo preko interneta, pa se ne pojavite taj dan, jer polazi se od toga da vam se nesto desilo u planini. Ovaj nas je srećom samo preleteo i nastavio dalje ka Jungfrau. 
  A naše muke se nastavljaju prostom taktikom, nosi bicikl 5-10 metara pa ga spustaj i dolazi do daha. Pokušavali smo na razne načine, i po dvojica na bicikl, ali nista bolje nije išlo. Na kraju sam primetio da mi je lakše otići peške koju stotinu metara pa se vratiti po bicikl, gazeći koliko toliko po napravljenim koracima, jer sam išao napred. Već uveliko osećam kako mi noge plivaju u patikama, na ovom usponu ni spd ne poma
že. 

  Izlaskom na jedan plato, ugledali smo ono što smo tražili, usamljeni hotelčić istoimenog naziva kao i prevoj - Grosse Scheidegg. Ali donde ima tako mnogo…ipak sada se pojavila ta misao – slaba, jedva sposobna za život, jedva odredjena, ali ipak potpuna - ni meni više ne pada na pamet pomisao o povratku. Iako neugažen, put smo sve vreme lako uočavali jer su uz njega pobodene šipke na jednakom rastojanju. I zadovoljstvo je bilo kada smo došli dotle da brojimo još koliko dužina šipki imamo do prevoja, jedna dušina – dva nosenja.Robert reče da mu je tih poslednjih 100 metara bilo najteže i najduže. Oko podneva popeli smo Grosse Scheidegg, više od 6 sati nam je trebalo za ta 2-3km. Kada sam izašao gore, vratila mi se snaga i volja. Ovo mi je bilo možda najteže planinarenje, ako bih ga tako mogao nazvati.

  Na prevoju nismo bili sami, tu su bila još dvojica momaka. Isprva pomislismo neki čuvari hotela u zimskom periodu, ali ipak samo snowborderi koji su došli iz druge doline, i čekao ih je spust kao i nas na tu stranu. I dolina ka Meiringenu je pod snegom, ali je ta strana slabijeg nagiba i bez pojava lavina na svojim padinama.

 Na prevoju smo se ponosno slikali i lagano načeli spust ka Schwarzwaldalp-u, omalenog turističkog mesta, prvog na koji se nailazi sa Grosse Scheidegg-a na tu stranu. Spuštanje je svakako bilo lakše od uspona, ali ne i lako. I dalje se guralo kroz dubok sneg, ali nije bilo nužno toliko nositi bicikl, već se i sa polovinom težine u rukama mogao kotrljati. 

  I sa gubljenjem visine tu i tamo provirivao je asvalt, tek po koji metar. Na tim retkim parčićima puta, onako natovaren, bicikl bi se oteo kontroli, te poleteo nanize, poput psa kada ugleda mačku a pritom je na povocu, pa ga je trebalo obuzdavati rukama i pomalo nogama, jer kočnice i felne behu zatrpane snegom. I tačno kao na suprotnoj strani kada je na 1500m prestao put i pojavio se sneg, ovde se začudo desilo suprotno. Proslavili smo taj povratak putu, koji je značio da je bilo dosta guranja i nošenja, simboličnim cedjenjem čarapa u brzak podno jednog mostića, a kako nam se mesto dopalo, odlučili smo ostati i na ručku u tom ambijentu. Kod mene u bisagi našlo se nešto thomy majoneze i hleba. Pravi pir zaliven alpskim brzakom, pa još sve to iz poluležećeg položaja na Suvom Putu.

  Nije nam se preterano mrdalo odatle, ali spust je zvao. I nismo zažalili što smo se odazvali, jer nam je spremio kolaž fantastičnih stenovitih predela. Nešto kao Grbajska dolina na Prokletijama, samo nizbrdo i nekoliko puta duža. A onaj brzak koji nas je napojio nešto visočije prilikom ručka, sada je narastao do kakve reke, ciji smo bili verni pratioci do mesta gde vrtoglavo propada. E tu nam je bila posebno zanimljiva pa smo ostavili bicikle u jednoj kafanici, i počeli se spustati pored nje peške, diveći se toj snazi. 

  Zapravo dovela nas je do vodopada koji smo želeli obići, a koji se nalazi iznad Meiringena. Radi se o Reichenbach Falls, sa totalnim padom od oko 250m. Vodopad je zapravo poznat po coveku i dogadjaju koji se nikada nije desio.  Šetajuci jednog popodneva nakon ručka po okolini Meiringena, Ser Artur Konan Dojl bio je zadivljen ovim vodopadima, te odlučio staviti ih kao mesto gde najpoznatiji detektiv sa lulom gine na kraju price ‘The Final Problem’. Po tome su Reichenbach Falls svetski poznati, kao mesto na čijem vrhu se Sherlock Holmes i kriminalni profesor Moriarty sukobljavaju. Na steni je čak i označeno mesto gde se ta borba odigrala vec pomalo daleke 1891god. Gradjani Meiringena su toliko bili zahvalni Konanu Dojlu na ekspanziji turizma u svom kraju, pa su otvorili i Šerlokov muzej i uradili spomenik u centru mesta.

A kakvi su vodopadi?...evo sta Ser Dojl kaže o mestu: It is, indeed, a fearful place. The torrent, swollen by the melting snow, plunges into a tremendous abyss, from which the spray rolls up like the smoke from a burning house. The shaft into which the river hurls itself is an immense chasm, lined by glistening coal-black rock, and narrowing into a creaming, boiling pit of incalculable depth, which brims over and shoots the stream onward over its jagged lip.

   Verujem da ovde zna vrveti od turista, ali imali smo sreće, bila je nedelja ranog Maja i bili smo gotovo sami. Okolina vodopada je uredjena stazama i terasama sa kojih se spušta pogled iz raznih uglova i visina na glavnu atrakciju. Vodopad ne pada u cugu celu dužinu, već pravi više kaskada od kojih je najduža oko 90m čini mi se. Vratili smo se do bicikala na vrhu vodopada i spustili se u Meiringen, utihnuli gradić u nedeljno popodne. U blizini engleske crkve je i Šerlokov spomenik sa svojim vernim prijateljem najdubljih razmišljanja, lulom. 

  Put nas je dalje vodio opet uzbrdo na novi prevoj Brunigpass, ali to je bio najlakši prevoj na turi pa njegova visina od 1008m nije iziskivala značajniji napor, a i sledio je nakon golgote u snegu. Brunigpass povezuje i dva kantona Bernski i centralni švajcarski Obwalden, pa kada se krene u altraktivan spust na drugu stranu, gaze se prvi kilometri tog kantona. Spust se uliva u Lungern, malo mesto na istoimenom jezeru, sa prelepom crkvom gotskog stila. Samo mesto je geografski zanimljivo jer je samo prema severu otvoreno, dok je sa svih ostalih strana omedjeno planinama.

    Ubrzo se dolazi i do Sarnena, najvećeg mesta kantona Obwalden. Kako red u Švajcarskoj nalaže, svako pošteno mesto ima i svoje jezero, pa i Sarnen svoje, dugo oko 6km. Vozeći obalom tog jezera lagano smo razmišljali o kampu, jer dan se bližio kraju. Medjutim poplava je zadesila ovaj gradić pre 2 godine, kada se nivo jezera povisio usled otapajućeg snega sa okolnih planina, pa je dobar deo obale progutan i do danas ostao prilicno nepristupačan, a kamp koji je do poplave postojao na jezeru je stvar prošlosti. 

  U jednoj kuci na obali jezera Robert i ja smo se raspitali za moguće šatorsko prenoćište, i bili upućeni na 5km dalji Alpnach, gde postoji oficijelni kamp. To je bilo upravo ono što nam je i trebalo, zvanični kamp sa kupatilom, hotelski uslovi samo što je smeštaj u šatoru. Prava stvar pred sutrašnji Lucern do koga nas je delilo 15km odavde…

Loading...
Loading...