S.L.A.G. 09

Indeks članaka

 

    Jungfrau region / Devičanski region

  Prvo jutro u Švici, niska oblačnost, hladnjikavo i vlažno, posledica kiše koja se stuštila tokom noći i koja i dalje preti. Jutro koje najavljuje dugu odeću, ali još pre nego što spakovasmo kamp, sunce bojažljivo prodire, donoseći nadu u lep dan. Danas cemo proći Beatenberg odakle se pruža sjajan pogled na Jungfrau region, zbog čega smo se dobrim delom i peli ovde, pa je lepo vreme priželjkivano.

 Jungfrau region? Uh…deo Alpske oblasti koja se naziva Bernesse Alps, odnosno njegov istočni deo, kojom dominiraju tri prepoznatljiva vrha Eiger, Monch i Jungfrau.Fascinantnost severnog zida Eiger-a ( 3970m ) privlači godišnje hiljade posetilaca i alpinista, dok su režiseri nekolicine filmova nalazili u njegovoj odsečenosti inspiraciju.Izmedju vrhova Monch i Jungfrau na sedlo 3454m izlazi najviša žičara/voz!? u Evropi, Jungfraujoch. Taj voz na svom putu ka sedlu, glavnicu drži u tunelu prokopanom kroz planine Eiger i Monch. Postoji i stanica na sredini tog tunela gde putnici obično predahnu od penjanja i bace pogled kroz napravljen prozor u tunelu na Alpe.Ali ne čine samo ta tri vrha ovu oblast, tu su i prelepe zelene doline, smaragdna jezera ( na žalost jos pod snegom kada smo mi tamo bili ), kao i desetine seoca razbacanih po padinama.Kažu da su malo gde Alpi tako blizu, na dohvat oka, tako spektakularni i dostupni kao ovde.

 No natrag na jutrenje…želeli smo balansirati putem na kojem smo bili koliko god možemo, bacajuci poglede preko puta na snežne vrhove, i kasnije se spustiti u Interlaken. Dakle izmedju nas i ‘Device’ lezala je dolina/rupa u koju ćemo se spustiti kasnije tog dana i nastaviti opet uzbrdo podno vrhova do Grindelvalda. Takav beše plan tog dana. Prvi kilometri drugog dana su vrlo spori i uzbrdni, nošeni smo podno stenovitih zidova, koji su na momente zaklanjali i nebo. Ali tog dana to ne bese velika greota, jer nebo bi sivo, pomalo i kišno. Tu otpade nada da ćemo sa terase Beatenberga ugledati zeljeno.

  U Beatenbergu smo se počastili doručkom ispred prodavnice. To je zapravo, iako mi je teško reci, seoce. Da, švajcarsko seoce koje vise liči na zimski centar, i gde ‘seljak’ pored traktora ima i dzip. Glavna atrakcija Beatenberga je njegova lokacija. Visoko iznad Thun jezera sa pogledom na Alpe Bern kantona.Ali eto, ostade žal sto prva polovica toga dana bi musava, pa smo bili uskraćeni za isčekivane vidike. Vec odatle mogli smo se spustiti do Interlakena, ali smo poneseni Zoranovom željom, nastavili do još jednog seoca Habkern, jer se i odande moglo spustiti.

  A pre nego što smo stigli donde, dostigli smo vrhunac ovog puta na 1400m, i pošto ne nadjosmo u knjigama ime ovog prevoja, simbolično ga nazvasmo Zokijev prevoj, kao glavnog krivca za njegovo penjanje. Ovaj prvi prevoj doneo je i odgovor u vezi snega. Več tu, na visini od 1400m bilo ga je u tragovima, što nas je navelo na zaključak da iznad 1500m baš nećemo moći na ovoj turi. 

  Sa Zoranovog prevoja sledio je spust do Habkerna (1100m), pa dalje do Interlakena (600m). Habkern je još jedno tipično planinsko seoce sa zanimljivom crkvom iz 1666 godine. Kažu da je pojava magle u ovom selu retkost zbog zaklonjenosti okolnim planinama, čije su padine jako blizu, a deli ih dolina. U Interlakenu nas je zateklo sunce i ulična gužva. Pozicija ovog gradića je jako lepa i zahvalna. Izmedju jezera Thun i Brienz, otvoren prema dolini ka Grindelvaldu i Alpima, obično je početna tačka mnogih turista željnih krenuti na bilo koju stranu odatle.

  Ovde smo iskoristili priliku za snabdevnje pre nego krenemo ponovo u planine. U centralnoj ulici Nenad opazi natpis ‘ćevapčići’, i požele ih probati, jer toga nema ni u Češkoj gde živi već 2 godine. Ali kako je to hrana koja iziskuje vreme i visprenost, i za čiju pripremu je trebao čekati 20min, odustao je. Popunili smo rupe u bisagama hranom iz marketa, sunce je sinulo, a mi smo ohrabreni napipali stazu ka Grindelvaldu. Eh razvedrene lepote…vozili smo dolinom, ulazeći i postepeno se penjući podno belih vrhova.

  Ovde negde prilikom menjanja brzine na usponu, puče mi ručica menjača, deo koji se gura palcem. Kako to zna da potera, desi mi se to iznad neke rešetke/šahta pa mi je pola sitnih delova koji pritom poleteše, popada tačno kroz to. Da zovem švajcarski vodovod i kanalizaciju nije bilo uputno. Ta ručica je već odavno bila na izdisaju, ali se nekako držala, a kako se to često olako drži: ma izdržaće još ovaj put; ovoga puta nije popilo vodu. Moj skromni Alivio je stvar rariteta u Švajcarskoj, gde svi kotrljaju neka besna hidraulicna čuda, i gde su cene malo naviše, pa odlučio sam čekati povratak u Srbiju. Da nisam mogao voziti, ne bih imao izbora, ovako nije bilo strašno. Koristio sam samo prednji menjač, a pozadi držao na trojci. Jedino što me je na ravnom ograničavalo na 20. 

   Do Grindelvalda biciklisticka staza je prelepa, prosarana makadamom, pored reke i pored pruge, nudi 20km uživanja. Još kada naidje onaj fini voz, a naidje dovoljno često da ga uhvatite, kadar je kao sa razglednice. Inače su biciklističke staze vrlo često stacionirane pored pruge, dok pruge u planinskim oblastima, a takvih je dosta, imaju u sredini zupcanike ( rack railway ), jer treba povući uzbrdo sve te tone. Grindelvald je turistički centar, kako zimski tako i letnji, sve to na 1000m. Zarad toga cene su naduvane, kao na Kopaoniku, i prosečan Srbin bi trebao ovo mesto zaobilaziti u širokom luku.

   Ili doći ovde pripremljen, sa hranom u bisagama, kao što smo mi. Tako smo se, dok je kratkotrajan pljusak obavljao svoje, častili market hranom iz Interlakena, zaklonjeni bus stanicom. Onako izmedju zalogaja, bacivši pogled na tablu polazaka, uočismo da je smer ka Meiringenu, a tamo smo želeli, zatvoren do polovine Maja. Ni sam ne znam zašto sam utuvio da je prevoj koji nas je čekao ka tamo na oko 1500m. Tek računali smo, pa dobro, bili smo na 1400m ranije tog dana, i sneg se lagano pojavljivao, znači da ga ima na putu i da autobus ne može proći, ali mi možemo, i nema tu mnogo tek stotinak metara visine, guraćemo.

  Pošto smo završili obed, a kiša stala, krenusmo gore. Nismo ni nameravali izaći do prevoja tog dana, jer smo imali možda još koji sat do smrkavanja, već tek da se malo izdignemo iz centra i nahuškamo šatore na kakvu poljanu. Put je uzak, a smer jednosmeran, trenutno bez saobraćaja. Njime saobraća samo Grindelvaldski turistički autobus u sezoni, iznoseći ljude na prevoj Grosse Scheidegg gde postoji i kafanica i panoramski pogled na Alpe. Već na izlazu iz Grindelvalda naidjosmo na prvu rampu sa kućicom koju zaobidjosmo. U kućici na prozoru je čuvar/lutka kraj prozora, koji bi trebao odvratiti namernike koji bace letimičan pogled.

  Put je ohrabrujuće nastavljao dalje, suv, čak videsmo i jednog biciklistu koji se spustao natrag, sto je dodatno ulilo elana. Da je bilo sunca već bismo pošteno bili u senci ogromne stene Wetterhorna (3692m), koji nam se njihao nad glavama. Ali kako je bilo oblačno, gornja polovina ovih gromada beše u sivilu, ostavljajući nam da nagadjamo kako i gde se završavaju. Okolina koliko neverovatno lepa toliko i neprijatna oku. Vetar se pojačavao i postajalo je hladnije. Bar se ovde moglo kampovati na miru, pokraj puta bilo je dosta prilika za to. Takodje i više brvnara/štala nalazilo se uz put, tada još uvek zatvorenih, ali sa nesumnjivom sezonskom namenom. U Crnoj Gori bi rekli katuni.

  Mene je ceo prostor podsetio na katune podno Trnovačkog Durmitora koji oživljavaju u poodmaklom proleću. Nikoga ovde nije bilo, pa smo bili načisto kampovati na ovom prostoru. Vrlo brzo naišli smo i na drugu rampu, ovog puta sa nedvosmislenom porukom da je dalje napredovanje zabranjeno i postoji mogućnost lavina. Put prolazi podno vrha Wetterhorn koji je oštar i tragovi lavina su vidljivi. Ni danas se ne ponosim ovom odlukom, ali nastavili smo dalje, čak se i slikali pored rampe. Sneg je sve više postajao naše okruženje, ali je put i dalje bio čist.

  A onda tačno na 1500m asfalt uranja u sneg i nestaje. Mislimo da prevoj ne može biti daleko, ali odlučujemo to izgaziti sutra ujutru dok je sneg tvrd, ionako je kraj dana. Spuštamo se do jedne od brvnara i uz nju podižemo šatore. Prilično je hladno, tmurno i vetrovito. Pravi razlozi da se nakon popijene supe zavučem sa unutrašnje strane šatorskog platna.Onako pred spavanje prelistavam magazin o ovoj oblasti koji sam ranije tog dana pokupio na jednom turist birou. Ima i kartu, uglavnom vidim da je prevoj koji gadjamo na 1960m! Nema šansi, sutra silazimo natrag u Interlaken i idemo okolo do Meiringena…


Loading...
Loading...