S.L.A.G. 09

Indeks članaka

    Bern - Thun

 Oko podneva stigosmo u Bern, glavni, ali ne i najveći grad Švajcarske i istoimenog kantona. Švajcarska inace ima 26 kantona, isvaki ima svoju vladu i zakonodavnu vlast. Nas je čekalo sklapanje bicikala u lokalnom parkiću, i pošto smo to obavili, najzad smo bili spremni načeti prve kilometre. Ali pre prvog kilometra Robert je imao menjanje gume, I selotejpiziranje felne sa unutrašnje strane. Žestok početak. 

 Prvi Maj u Bernu ipak ne liči na proslavu tog praznika kod nas. Nema se utisak da je baš tako neradno,ali da postoji određena svetkovina to da. Tako je centar bio pun naroda, a na ulicama istaknute zastave Švajcarske i Bernkantona. Verovatno je nešto kasnije i upriličena kakva predstava na glavnom trgu, ali to nismo dočekali jer smo krenuli dalje. A dotle smo se razvlačili po gradu, obilazeći njegova glavna obeležja. Sam centar je uglavnom kaldrmisan i rezervisan za tramvaje, a čistoću grada i uređenost fasada je izlišno isticati. Većina njih može izboriti kandidaturu za fotografisanje.

 Cene u Švajcarskoj su visoke za nas. U to smo se uverili vrlo brzo tražeći u Bernu šta god za ručak s’nogu. Verovatno sam tada platio najskuplje parče pice u životu (6.8f), ali je i jedno od najukusnijih. Recimo najobičniji beli hleb je od 2 evra, pa naviše, ali je izvanredan. I tako je sve tamo,skupo i kvalitetno. Standard miriše u vazduhu, kroz prodavnice, ulice, vozila, uredjenje, ljude... verovatno ni ja nebih skidao osmeh sa prosečnom platom od 4-5 hiljada evra mesečno.

 A kako stoje stvari sa biciklističkim stazama u ovoj zemlji, takođe uvidesmo još na samom početku, kada smo opazili tablu za Thun, gradić na istoimenom jezeru koji smo trebali dohvatiti toga dana. Prateći tu stazu izašli smo lagano iz Berna. A tu se potkrala velika greška, jer već na startu puta omanusmo jednu svetski poznatu atrakciju, a da toga tada nismo bili ni svesni. Naime po povratku u Srbiju, sređujuci bicikl kod majstora, naiđe jedan čovek, ispostavi se radnički povratnik iz Švice, te me upita: a jesi li video u Bernu onaj natpis na srpskom u toj ulici? To drži naš zemljak, kafana… ‘Nisam’,rekoh, ‘baš mi je prijalo da odmorim od zemljaka’…’pih kao da nisi ni bio’ -reče čovek i nastavi svojim putem…

 Dakle cela Švajcarska je pokrivena biciklističkim stazama, i to nisu samo trasirane rute, već napravljene staze sa infrastrukturom: znacima, mostićima, tunelima sa osvetljenjem,restoranima uz stazu sa biker menijima…Vrlo često do vašeg odredišta vodiće više staza, pa možete odabrati po želji težu, lakšu, za drumski ili mtb bicikl, ravniju ili brdovitiju…

 Tako i ova staza do Thuna, koja iz Berna drži glavni put, dobija alternativu i u jednom trenutku nudi odvajanje i postaje usamljena usred polja, sa pogledom na Alpe Bern kantona. Biciklista je ovde zaštićen kao beli medved, i mnogo toga im je podređeno, ali se i biciklisti moraju pridržavati pravila. U protivnom se oni fini vozači odjednom pretvaraju u trubače. U to smo se uverili kada smo omašili jedno skretanje po izlasku uz Berna, i nastavili tek 50tak metara u pravcu autoputa! Već prvi, a za njim i drugi auto je naglo prikočio, iako to nije morao, i legao na sirenu sa povicima: -Nazad! Pravila su tu i moraju se poštovati, i nema razloga da to neko ne čini.

 Cedeći lagano kilometre do Thuna, uvideli smo da će kampovanje u Švajcarskoj biti izazov u smislu nalaženja slobodnog parČeta zemlje. Sve je ogradjeno i sve je nečije. Često smo imali utisak da vozimo u toru, jer bi sa obe strane staze bili konopci simbolično ograđenog zemljišta. A ponegde je i struja puštena kroz žicu zbog stoke. Zvaničnih kampova ima i tu je u redu podići šator za oko 10 evra po osobi, i sjajno su uređeni. Ne bismo bili ti koji smo, da nismo ipak uspevali kampovati na divlje, dok smo par puta, zarad higijene i nemogućnosti drugog izbora u tom trenutku, išli u legalne kampove. 

  U ovoj i okolnim zemljama, dosta sveta se bavi najrazličitijim sportovima. Čudo bi bilo, sa svim tim uslovima, da nije tako. Ali čini mi se da je I dosta stvar obrazovanja i finog nametanja. Primera radi: jedno jutro u kampu uhvatio sam njihov jutarnji program na televiziji (da postoji i tv sala u kampu ). Kod nas jutarnji program obično počne nekim receptom ili/i izveštajem hitne pomoći kako se danas moramo paziti hladnoće/toplote, visokog/niskog pritiska…dok kod njih ide klasična muzika uz kolaž Alpa i hodačima. Pa je tako nordijsko hodanje sa štapovima prisutno i u gradovima. 

 Gotovo svaku biciklističku stazu u Švici je greota projuriti, osim ako ste lokalac i tuda prošli mnogo puta. Tako se i ova prema Thunu gustira oko 30km. Vodila nas je ka jugu ovog kantona, dela koji nazivaju Bernese Oberland, što je zapravo viša oblast Bern kantona, sa srcem oko Interlakena kod jezera Thun i Brienz. Do Thuna se prolazi više manjih mesta, grubo je reći sela jer su po uredjenju iznad centra Beograda. Ovde sam se pitao ko to sve odrzava? Ko potkresuje tolike travnjake, sadi cvece usred ničega, čisti put do same ivice sa kolovoza? 

  Treba li opisivati koliko je i Thun lep i uredjen. Gradić je na samom pocetku Thun jezera, ili kraju, zavisi odakle dolazite. Iz jezera ističe reka Aare koja će stići do Berna, i tamo proteći ispod 18 mostova, koja je boje Tare i na kojoj se takodje izvodi rafting. Ujedno je i najduža reka koja izvire i ponire u Švajcarskoj. Kada bi mogla ispričati svoje putovanje počevši od Aar Glecera od koga nasta, bilo bi to vredno romana. 

   U Thunu se vredi osvrnuti na drveni mostić na jezeru kao i zamak Shadau. A bilo je već kasno podne kada smo nastavili ka Interlakenu obalom Thunskog jezera, kako drugačije nego oficijelnom stazom. Tako smo držali do Guntena, mestašca od koga se ka Interlakenu i dalje može nastaviti obalom jezera, a može se i gore u brda, i potom nastaviti istim smerom samo sa više tačke i lepšim pogledom na jezero i prekoputne Alpe. Ta deonica je na našoj karti i bila označena kao scenic route, pa je njeno zaobilaženje bilo isključeno. Put znači naglo zavija na sever posteno se penjući do Sigirswila, tipičnog Alpskog turističkog seoca. Na ovoj trasi biće ih podosta. 

  Nešto pre Sigirswila smo imali novu bušnu gumu, ipak se nadje i koje staklo na putu. I već su se prilikom zamene zaustavila kola sa briznim Švajcarcima i pitanjem možemo li sami. Nakon toga nastavili smo voziti i osvrtali se na moguće kamp mesto. Uzak asfaltni put se sve vreme penjao, a mesta nigde, strmo, ogradjeno, bez šansi za šator. Izbora nije bilo i nastavili smo voziti do zgodne prilike. Već smo razmišljali kako ćemo morati zamoliti na sledećem imanju za šatore na ‘eine nacht’, kada se ukazala prilika na jednom odmorištu pokraj puta, sa drvenim klupicama i stolovima, kao i panoramskim pogledom na jezero. Mesto je sjajno poslužilo jer je nevidljivo sa puta, a i vozila su dovoljno retka. Počastili smo se skromnijom večerom i povukli se u šatore. Tokom noći na njih se sručio nenajavljen pljusak. Usled dve neprospavane noci, Zoran ga nije ni bio svestan , dok je Robert izlazio spasavati bisage koje je ostavio na gepeku, da bi ujutru osvanule suve.

Loading...
Loading...