U DRUŠTVU TROLOVA

Indeks članaka

(Nenad) Sledeće jutro je osvanulo musavo, te tako ustajemo jako kasno. Nalazimo se na vodopadima Voringvossen. Iako za norveške prilike ne preterano visoki (najviša kaskada je sa 162 metra tek 83. najviši norveški vodopad) ovi su na pristupačnom mestu, pa su najposećeniji. Pakujemo šator, šetamo se pored provalije u kojoj je rečica Bjoreio uklesala ovu atrkaciju – ima dosta kozjih staza i nekako se opet čudim i prijatno iznenađujem kako nije sve betonirano i obezbeđeno po EU normama (naravno sa infrastrukturom u obliku šaltera sa ulaznicama od kojih bi to sve bilo finansirano). Eh, da. Norvežani imaju naftu i nisu deo EU...

  Provodimo tako sat vremena, pa nastavljamo put dalje. Vreme ne liči na ono kako bi smo zamišljali 5. jula. Oblačno je, hladno je i nestabilno i nekako ni Zoran ni ja nemamo želju da vozimo čuvenom biciklističkom stazom Rallarvegen. Naime, za danas je bila planirana ta trešnjica na vrhu naše biciklističke torte – svakako jedan od „must see“ za biciklistu-turistu u Norveškoj. Reč je o starom putu korišćenom tokom izgradnje železničke pruge Oslo – Bergen duboko i visoko u planinama. Ostavljamo to za neka srećnija vremena, a mi iz topline auta posmatramo predivne i divlje predele na putu ka našem sledećem cilju – nacionalnom parku Jostedalbreen. Radi se o predelu glečera, ovde pretežno ljudi dolaze da dotaknu glečer i eventualno prošetaju po njemu. Nama je dovoljno da se provozamo biciklom kroz park kao jednodnevni izlet. To ostavljamo za sutra...

  Evo kako je ova vožnja izgledala u sličicama:

DSC_0646

DSC_0651

DSC_0653

DSC_0660

   Danas je oblačno, ali deluje stabilno. Nema više izgovora da se ostaje u krevetu, pardon – vreći, do iza 10 ujutru :)

  Krećemo lagano ka turističkom centru Jostedal, gledamo detaljni plan parka i odlučujemo da posetimo par kilometara udaljeni glečer. Sve naravno vrvi od turista, nekako to nije ona Norveška na koju smo navikli – pusta i lepa. Sada je samo lepa... Prelazimo mostić preko rečice, bolje rečeno potoka. Ne bih ga ni primetio da nema tako čudnu boju. Ne može se reći da je mutan, ali svakako ima neki mrljavu mat boju i odmah shvatamo da ta voda potiče od otapanja glečera. Ubrzo i stižemo do jezera iz kojeg potiče potok a u koji utiče glečer. Kao na razglednici je, mada nam ipak ne drži pažnju duže od 10min i okrećemo se nazad.

DSC_0662

  Put dalje vodi ka sledećem jezeru dosta udaljenom od centra i sa verovatnoćom da bude atraktivnije (na većoj visini je i veće je) a manje posećeno. Neko vreme vozimo zajedno, a zatim poštujemo stomak koji nam signalizira da je vreme ručku.

DSC_0676

  Naši ručkovi su isti iz dana u dan – tipični zidarski. Već smo se navikli na uskusni (i skupi) norveški hleb, parče sira, paradajza, eventualno neke kobasice i jogurt, majonez... Ne pada nam teško ta monotonija ishrane – ako sastojke ručka ne možemo da promenimo, možemo barem ambijent. Svakog dana biramo predivno i drugačije mesto za ručak – ovog puta je to na obali neke rečice koja u malim slapovima nekud žuri dole. Posle ručka se na kratko rastajemo. Zoran bi ovaj dan malo da odmori, te se tako sada vraća ka autu i usput će se počastiti pivom – a ja nastavljam dalje uzbrdo, ka već spomenutom jezeru koje bi moglo da vredi vožnje. Čim smo se rastali, put koji je do ručka bio skoro ravan sa neosetnim uzbrdicama se pretvorio u pravi pravcati planinski put sa sve serpentinama. Znao sam ja da treba da se popnem na 1225m visine, a evo sada ću to i da osetim.

 

DSC_0681

DSC_0684

   Ipak, vreme se prosunčalo, turista tu tek pogde-koji i osećam se kao u Raju. Jezero je zaista lepo, tu je i camac zatim i planinarski dom na obali. Samo nema ljudi...

DSC_0693

  Vraćam se nazad, kako se Zoran ne bi dugo dosađivao (nisam ja znao da će on da pije pivo... a kad se u Norveškoj da 5eur za pivo, ne možeš samo da ga saspeš u grlo, već moraš da ga gustiraš kao da je vino). Sa ovog puta još vredi spomenuti jedan strašni tunel. To je jedini tunel na našem celom putešestviju koji nam je baš uterao strah u kosti. Tunel je podugačak (recimo pola kilometra) ali neosvetljen. U dolasku smo bili zajedno, videli smo svetlo na kraju tunela (u bukvalnom smislu) i videli smo mačje oči na ivicama tunela kako svetle, što znači da je svetlost dolazila od pozadi. Međutim, u povratku je svako sam prolazio kroz tunel i jedino je bilo pozitivno što se videla svetlost na kraju. Mačjih očiju sa ove strane nije bilo, put po kome smo vozili nismo videli, i nismo imali ni predstavu koliko smo udaljeni od zidova tunela, tj. da li smo na sred puta ili smo na pola metra od toga da lupimo u bočni zid. Potpuni mrak. Naravno da posle sto metara nije dolazilo u obzir da vozimo, već smo terali bicikl pored sebe. Jedno svetlo bi rešilo sve, ali kome bi palo napamet da ujutru zapakuje svetlo na jednodnevni izlet, posebno u situaciji kada danima nikakve lampe ne koristimo. Naviknuti smo na večni polarni dan.

  Da skratim, preživeli smo i taj tunel koji nam se urezao u pamćenju i posle dve godine.

(Zoran) Tunel nam se urezao u sećanje... fuf... ma da li je to tako "strašno" bilo kao što Nenad prioveda. Nije, bilo je mnogo strašnije! Prvo moram da opišem taj tunel, jer je baš tipično Norveški. Ali tipičan za staru Norvešku kada nije bilo nafte. Samim tim tunel nema osvetljenje. A put unuter tunela je širine jedne saobraćajne trake. Levo i desno je nešto preko metar šljunka i one žuto crne-table na nekim metalnim profilima koje su ukazivale na kraj asfalta.

  Pa sad... idemo ka lednicima, malo je nizbrdo, Nenad je ispred, te table levo i desno, put uzak, a svuda okolo samo crno. Teži sam, malko se bolje kotrljam nizbrdo, doživljavamo i blagi kontakt točkovima, pa pazi na aždaje iz mraka, pazi na sapatnika ispred, pazi na te table i šipke. Uhhh... u povratku sam naravno shvatio da u tunelu nema aždaja, ali i da je to definitivno tunel u kome živi Baba-Roga. Nenad je krenuo da još istraži puteve, mene to baš i nije zanimalo toliko, morao sam nazad sam, pa valjda sam dovoljno hrabar, da mogu sam kroz taj tunel. A šta da kažem kada prilazeći ulasku u tu zonu mraka vidim pravi pravcati Američki kamionet kako izlazi. Ali iako je proizveden u možda vreme pojave zvuka u crno belim filmovima, a svakako pre pojave boja na platnu, izgledao je kao da je sada izašao iz fabrike. I sad scena, stari put, stari tunel, okolo kamene bankine, a novcat stari kamionet. Kao da sam ušao u vremeplov. Šta li će me snaći unutra.

  Uh, ulazim nimalno hrabro, sada je uzbrdo, svetlost se zadugo ne vidi jer tunel zavija udesno i treba vremena. Svetla tu ništa ne pomažu, krećem se polako, u par navrata zakačim malopre pomenute table, obećavam da ću biti dobar do kraja života i da ću slušati i tatu i mamu i tetku i kuče i sve kojih se setim u tom trenutku samo ako živ izađem. Nema šta, ako dotična Baba-Roga postoji zasigurno živi u ovom tunelu. Nemam uopšte ideju o dužini, ali bio je mnogo dugačak sigurno, ma kakvih 500m, bar tri puta toliko, bar je tako delovalo u povratku. Preživeh nekako i častih se pivom, da budem siguran da sam stvarno živ. A jesam bio, a i pivo jeste bilo gorko, mnogo im gorko pivo. Ili je bar ovo od 3 eura koje tada odabrah bilo gorko, pa je morao i neki slatki keksić da se lakše podnese. Ovde važi ono "Ako ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji!" Ušteda na pivu rezultuje i nesto za ublažavanje gorčine pa sve to nekako izađe skuplje. No ipak prijalo je, uživao sam definitivno, nekako mi je to trebalo u ovoj zemlji koja je prelepa ali i teška...

Loading...
Loading...