U DRUŠTVU TROLOVA

Indeks članaka

Kraljevina Norveška sa nešto manje od 5 miliona stanovnika i oko 320 hiljada km2 je retko naseljena zemlja – svega 16 stanovnika na km2. Ne računajući ostrva i fjordove, dužina obale je 2650 km. Osim skandinavskog kopna, Norveškoj pripadaju i ostrva na severu (Svalbard na 78 stepeni geografske širine, i Jan Mezen blizu Islanda gde žive polarni medvedi) ali i neka ostrva koja su geografski na drugoj strani zemljine kugle (Antarktik).
Ime zemlje potiče od Nord-weg, u prevodu: severni put. Misli se na morski trgovački put duž obale Norveške kojim su dugo vremena ka Oslu prevožene kože polarnih medveda i kljove morževa.

(Nenad)  Kada planiramo posetu nekoj zemlji, obično pogledamo spisak glavnih atrakcija i od njih izaberemo par za koje smatramo da ih vredi pogledati iako su sastavni deo današnjeg potrošaćkog društva. Zatim oko tih atrakcija u planu puta nadograđujemo naše dalje želje, gledamo u mapu i uobličavamo detalje. Često se desi da nešto u plan puta zaglavi samo zato što je bilo usput na putu ka glavnim atrakcijama i još češće se dešava da nešto takvo i prevaziđe glavnu atrakciju.

DSC_0286

Putovanje Norveškom je doživljaj, čak i autom

  Norveška je zemlja prirode. Oslo ne važi za preterano lep grad, dok su ostali veći gradovi manje-više nedostupni našoj maršruti (Bergen je previše izolovan na zapadu, Trondhajm je previše severno). Jedini grad koji ćemo posetiti je Stavanger u čijoj blizini je jedna od najvećih prirodnih znamenitosti Norveške – čuvena litica Preikestolen. Sigurno ju je svako od nas već nekom prilikom na nekoj fotografiji video, često i ne znajući gde se dotična stena nalazi.

Klikni za sliku u punoj veličini

Preikestolen - Pulpit Rock

  Tokom pretraživanje informacija o Norveškoj, sasvim slučajno nalećem i na fotografiju Kjeragboltena, vrlo interesantne stene zaglavljene u procep između dve litice. Da bi stvar bila dramatičnija, 1000m ispod se nalazi plava voda norveškog fjorda, a na stenu vodi kozja stazica... Otkrivam da se ova stena nalazi u istom fjordu kao i Preikestolen i odluka pada. Planiram jedan dvodnevni krug koji bi, osim atraktivnog puta za bicikl, obuhvatio ove dve atrakcije.

Za početak posećujemo Stavanger.

  Sa oko 120 hiljada stanovnika, to je treći najveći grad Norveške i kolokvijalno je poznat kao naftna prestonica Norveške. Grad je pod snažnim uticajima nove naftne politike kao i velike imigracije iz Istočne Evrope. Najstarija norveška katedrala (izgrađena u prvoj polovini 12. veka, jedina norveška građevina skoro nepromenjena od 14. veka) se nalazi u centru ovo grada, a grad ima i nekoliko prelepih jezera. Breiavatnet se nalazi u samom srcu Stavangera, dok su Mosvatnet i Stokkavatnet van grada. Duž obale južno od grada su brojne peščane plaže, a najbliže je Sola.
  Grad je osnovan u 12. veku kao centar crkvene administracije. Kao takav je bio sve do reformacije u 16. veku, a posle osnivanja Kristiansanda u Stavangeru nestaju uticaji crkve. Najvažnije aktivnosti u gradu su vekovima bili brodogradnja i konzerviranje hrane. Tek 1969. sa otkrivanjem naftnih nalazišta u Severnom moru, grad doživljava novi procvat jer je izabran za sedište naftne industrije Norveške. Grad danas je prepoznatljiv i po nadprosečno obrazovanoj populaciji – više od 31% Stavangeranaca iznad 16 godina je završilo fakultet. Grad je proglašen za evropsku prestonicu kulture za 2008. a svakog maja je domaćin velikom Džez festivalu.
  Stari Stavanger (Gamle Stavanger) se nalazi odmah pored centra i veruje se da je to najveća grupa drvenih kućica u Evropi. Posle Drugog svetskog rata malo je falilo da se realizuje plak kojim bi se sve drvene kuće zamenile novim modernim. Stari grad zahvaljuje za svoje očuvanje tadašnjem gradskom arhitekti Einaru Hedenu. 1956 je sproveden plan konzervacije dela grada zapadno od Vagena. Tamo se danas nalazi oko 250 kućica i to je mesto gde se oprobavaju i nove urbane arhitekte ali i dalje je opstao ukus istorije. Centar grada je maleni i intiman, uskih ulica i bez saobraćaja. Jedno je od retkih mesta gde se povrće može kupiti direktno od farmera i to svakog radnog dana cele godine.

Klikni za sliku u punoj veličini

Klikni za sliku u punoj veličini

  Prepodne koje provodimo u Stavangeru je kišovito i sivo. Grad je prelep, prošetali smo centrom, videli velike lađe i luksuzne jahte u molu, posetili i stare drvene kućice koje gradu daju jedinstveni pečat. Obavili smo i prvo snabdevanje hranom u jednoj prodavnici i uverili se u to kako su Srbija i Češka jeftine.

Klikni za sliku u punoj veličini

Klikni za sliku u punoj veličini

  Popodne krećemo sa avanturom. Autom izlazimo iz grada i parkiramo u predgrađu, tačnije u Lauvviku, koji je pristanište za trajekte koji dolaze iz fjorda Lysen. Plan je da biciklima vozimo ka planinama, dolinom Sirdal, dalje sve vreme južno od fjorda (koji će nam biti zaklonjen planinama) uzbrdo do Orlovog gnezda na oko 900m visine. Orlovo gnezdo se nalazi na sedlu, oko 120km je udaljena od Lauvvika i to je polazišna tačka za nekolikočasovni treking na Kjeragbolten. Posle tog planinarenja bi nastavili vožnju, tačnije strmim serpentinama se spustili u Lysebotn - to je seoce na samom kraju Lysen fjorda i iz njega bi se brodićem vratili za Lauvvik.

(ovde trek celog kruga)

 Pre polaska (oko 5 popodne), koristim priliku da detaljno očistim lanac svog bicikla u nadi da je tu uzrok nesnosnog škripanja koje me je pratilo tokom uvodnih vožnji u Danskoj. Zaista, čim smo započeli sa vožnjom imao sam priliku da uživam u tišini. Saobraćaj oko nas skoro nepostojeći, bicikl ponovo tih, a vreme mirno – kao pred oluju. Ipak, u dubini duše smo bili pomalo nesigurni. Celo prepodne je padala kiša, vreme ni sada ne deluje stabilno – a tamo gde smo naumili može biti samo još nestabilnije. Nemamo baš ni potpunu predstavu kako to izgledaju norveški putevi, da li je sve baš tako pusto kao što kažu naše informacije i hoće li uvek biti prilike za sklanjanje od nevremena. Ipak, kako lagano napredujemo – tako se i samopouzdanje vraća. Pa, ne može jedno prepodne provedeno u kišovitom Stavangeru da nas uplaši! Potkad prođe neko auto, tek da nam da do znanja da nismo potpuno sami na ovoj planeti, što je bilo sasvim prijatno saznanje. Ono malo manje prijatno je kiša koja ponovo počinje lagano da pada i tera nas da po prvi put aktiviramo kabanice u toku vožnje. Nije to bilo ništa strašno, posle nekog vremena je ponovo prestala te smo se tako i osušili...

DSC_0328

DSC_0339

  U dolini Sirdal oko pola 11 uveče odlučujemo da je dovoljno za danas. I dalje je dan, ali nas čeka dalji uspon dolinom i pitanje je da li će još biti ovako finih mesta za šator. Pored toga, računica jasno kaže da imamo dovoljno vremena sutradan za ostatak puta biciklom i planirani treking na Kjeragbolten.

  Ipak, ono na šta nismo računali je ponovna kiša. Nije to bio kratki pljusak nego ona najgora i najdosadnija novembarska kiša koja je besomučno dobovala po šatoru od ranog jutra. Složili smo se da ne ustajemo dok ne prestane, te smo tako doručkovali, dremali, meditirali i strpljivo čekali. U tri popodne nas kiša konačno pušta da izađemo iz šatora, ručamo i spakujemo se. Nešto posle 4 krećemo dalje u nadi da smo sa kišom već dovoljno ispaštali i da bi pravedno bilo da sada nekoliko dana nemamo takvih problema. Kasnije će se ispostaviti da isto misli i onaj što odvrće nebeske slavine, te smo narednih dana zaista bili više nego srećni sa vremenom.

  Predeli kroz koje prolazimo su nestvarni. Ponegde neka kućica pored puta, vikendica ili salaš. O selima nema ni govora – ta imena sa kružićima naselja na mapi su ipak samo geografski pojmovi, raskrsnice sa eventualno benzinskom pumpom i nekoliko kuća. Prolazimo i pored kuća čiji krovovi su pod zemljom iz koje raste trava. Navodno je to sjajna izolacija. Nekako ne mogu da se oduprem utisku da na plafonu ipak imaju fleke od vlage, kako god da su fino izolovani.

DSC_0358

  Odvojili smo se iz sirdalske doline na poslednjoj raskrsnici ulevo na put koji će završiti u Lysebotenu. Ali pre toga se moramo popeti još dosta više deonicom puta koja predstavlja vrhunac ovog dvodnevnog izleta.

DSC_0372

DSC_0382

  Kasno je uveče, taman bi racionalno bilo sići direktno u Lyseboten ali mene i dalje privlači taj Kjeragbolten. Ceo ovaj dvodnevni krug sam osmišljavao još za leto 2009. upravo kako bi se uklopio u šetnju do Kjeraga koja je bila osnovna zamisao. Sa Zoranom se dogovaramo da ne odustajemo, obzirom da nema noći i da smo kasno popodne krenuli sa vožnjom – možemo da se okušamo i kako nam ide treća smena.

 DSC_0386


Kjerag i Kjeragbolten... još jedno vredno iskustvo

Nenad lagano ka Kjeragu

(Zoran) Dani su stvarno dugi na tom severu. Dopalo mi se to. Bilo je oko jedanaest uveče, a još se lepo videlo. Na parkingu odakle običan turista kreće da poseti čuvenu zaglavljenu stenu mi je Nenad priznao da je celu vožnju osmislio baš zbog ovoga što nam je sledovalo.

Za turiste

 Nisam mogao da verujem, u momentu me je zadivio. Imali smo prelepo bicikliranje, savladali lepe visine, osetili prve napore, uživali samo tako. Kako mu je pošlo za rukom da to iz fotelje osmisli, da bude tako dobro. Znam da dosta Čeha posećuje ovu zemlju i da je dobar sa Češkim i da se informiše od njih, ali opet. Pokušao sam da to prenesem na zemlju u kojoj živim, siguran sam da bi tu bila gomila “praznih” kilometara. Norveška je definitivno zemlja u kojoj važi pravilo:

-Kuda god da kreneš je lepo!

 E pa dobro, videćemo mi još to. Za sada ajde da posetimo taj čuveni Kjeragbolten, veliki kamen zaglavljen u pukotini izmedju stena planine Kjerag (Kiragg).

Uputstvo

 Stajemo ispred infopulta, u ovo kasno toba ništa ne radi, ali nije nam to ni bitno, niko nam ni ne treba. Lepo nacrtali da ne idete sa stiklastom obucom i u papucama, ali možete da povedete četvoronožnog prijatelja. Jasno nam je da je ovo destinacija koju posećuje mnogo ljudi i da je sve bezbedno, a mi kao ozbiljni planinari možemo sve, ili bar skoro sve i da je ovo igra za nas. Eeeehhh, da li će baš tako da bude.

04_Kjerag

 Nenadu je sve ovo jako bitno. Ne mogu da kažem da meni nije, ali možda ne toliko. Osnovni motiv mi je da stanem na tu famoznu stenu i da se slikam, da imam fotku odatle. Pih, i nije neki jak motiv. Da li je to dovoljno? Svesni smo da i to malo mraka što nam sleduje će se dogoditi baš kad budemo tamo negde među stenama, da smo sve vreme na 700-900m iznad fjorda, da nije baš pametno da idemo po mraku, da ne poznajemo teren.... itd. Da smo pametni da dremnemo da jutra pa onda lagano. Ali u 7 ujutro nam krece feribot, ne uklapa nam se, ili da idemo sada, ili da se spustimo lagano dole i sacekamo jutro. Eh sad, sve ovo prosli, tu smo sada, i da odustanemo. Ma daj, ne dolazi u obzir. Nije nam trebalo puno razgovora da prelomimo. U svakoj Nenadovoj rečenici sam osećao da želi da krenemo. On je poprilično racionalan i pametno razmišlja i znam da sigurno neće u neku ludost, prolazi mi kroz glavu scena kada smo prelazili Švarcvald alpe. Tada je on bio jedini koji nije bio za tu ludost, (pardon, avanturicu kroz sneg i lavinozni teren biciklima).

Tako to nekako izgleda

 Ljudi sa kojima možeš da se upustiš u putovanja biciklom, posebno kao ovo naše, ne nalaze se baš lako, i ako vidis da je nekome stalo do nečega normalno je da to prihvatiš. Tako sam i ja ovo sada prihvatio, nije mu trebalo da me nagovara, a i nije me nagovarao. Kada dođete sa najsevernije poluostrvo sa najjužnijeg poluostrva evrope, svakako da Vam ne treba neko nagovaranje da bi nešto videli i posetili, pogotovo tako nešto kao što je sada bilo ispred nas. Naravno da idemo, stavićemo nove baterije u GPS, nikakve trekove nemamo, ali bar se nećemo izgubiti, ostavljamo bicikle vezane za neku ogradu i sve stvari na njima. Nosimo fotoaparat i stativ, jer kako bi drugčije mogli po mraku da napravimo fotku na tom velikom kamenu i krećemo.

Pocetak uspona

dsc_0405

I samo što smo krenuli.... iznenandjeeeenjeee... sva sreća pa nemamo štikle...

 Ovo je ipak šala, ali put uopšte nije bezazlen. Hodate kao po nekoj zaobljenoj ploči (pločama), možda je tako najbolje da je opišem. Srećom nije klizavo, i eto stavili su neke stubiće i lanac. Da toga nema bilo bi baš opasno. Ovako lagano uz taj lanac, pazi na fotoaparata, drži stativ, malko klizavo, lanac se mrda. Nenad mi prebacuje što sam poneo stativ. Pa što jes, jes... idem kao neki hrobi daba, al ne pada mi na pamet da ostavim dotično fotografsko pomagalo, jok i tačka.

 Ne mogu se baš pohvaliti sa markiranjem, slovo T koje je neka njihova markacija ne nalazimo baš često, a postavljaju i kao neke hrpice kamenja, ali tih hrpica je bilo kojekuda. Baš imamo problem da napredujemo kako bismo želeli. Pa još kad na sve to krenemo tvrdoglavo svako na svoju stranu, pa se pogubimo, a kartu nemamamo, a Nedan je baš obožava, a nemamo ni neke vajde od GPS-a, a Nenad ga baš ne voli. Pa kad se sve to lepo skupi, vrljava markacija, hrpice kamenčića kojekuda, neke pukotine, besmislenost navigacije i topografije, dve tvrdoglave-premorene-nenaspavane mazge i ko zna šta još... e onda bude avantura i lutanje.

 A išlo nam je onako, nekako, nije da nije, išlo nam je, al lagano. Previše je to bilo lagano, toliko previše da je mrak uspeo da nas uhvati, a da bude još zaguljenije krenula je i neka magla da se valja ka nama. Stvar je dodatno uozbiljilo i to da su se baterije u GPS-u previše brzo praznile. E samo nam je još i to trebalo. Stavio sam nove, ali bile su pozajmljene i očito ne baš u najboljoj kondiciji. Tjah, nauk za ubuduće, neće se više ponoviti. No to je za ubuduće, šta sad da radimo.

I dogodi se i to malo mraka

 U jednom trenutku smo se skroz razdvojili. Bila je neka stena, skrenuo sam levo, i učinilo mi se da je i on krenuo tim putem. Ali sad ga nema, stao sam da ga sačekam, i čekao, čekao. Ajd nazad, nije puno trebalo, čekao me je na mestu gde se eto tako nismo razumeli. Dobro je ispalo, ali totalno me zbunio komentarom da je od nekog čoveka pomislio da sam ja i krenuo drugim putem. Ufff, kako sad to, da li je moguće da nismo sami u ovoj nedođiji u ovo doba. Očito da nismo bili, svašta se eto događa, šetaju tako planinari po mraku planinom Kjerag. Od tog trenutka smo bili poprilično pažljiviji.

Neki obak zeli da nas osvoji

 Ali i ono malo motiva što sam imao, sa maglom je nestajalo, nekako sam bio i loše volje, umor je bio popriličan, trebao mi je san. Moj prijatelj je to ipak sve bolje podnosio, mladji je, valjda godine čine svoje. Ima i više vremena i mogućnosti za treniranje. S vremena na vreme pogledam stanje baterije na gps-u. Deluje mi da je sada već alarmantno, brine me vidljivost zbog magle.

 Dvoumim se već neko vreme, i šta ću, predložih da se vratimo. Delovalo mi je da ima dosta razloga za taj potez. I bi prihvaćeno iz prve!?! Pobogu prijatelju moj, pa što to tako lako prihvati, šta ti bi u tom trenutku, što se bar malo ne pobuni. Gotovo sam siguran da je situacija bila ozbiljna, ali eto nadao sam se da ćemo još malo napred. Tada u tom trenutku nismo ni znali koliko je to “malo” bilo stvarno malo. A bilo je baš malo. Pih... i još jednom Piiiihhh...

kjerag2

kjerag3

 Vratili smo se ipak nekako relativno lako, magla nas nije stigla, a i mrak je lagano odlazio. Malko pokunjeni ćutimo i pakujemo se, sleduju nam neke fenomenalne serpentine, koje se da bi bile još interesantnije i u duhu ove zemlje, u jednom trenutku završavaju u tunelu. To jes ne završavaju, samo nestaju, ali se nastavljaju bar malo. Fenamenalno mi je to sada kada kucam, želim ponovo tamo, želim i da se popnem tuda, da uživam i tom događaju.

05_Lyseboth

Lisebotn put(The Lysebotn Road) se smatra jednim od najlepših puteva u Evropi. Dugačak je 25.5km i sastoji se od 27 serpenitna i tunela (1.1km) pri dnu u kome serpentine ne prestaju i ima tri switchbacks, da bi sve to bilo još interesantnije. Preporuka je i za motor i za kola, kažu da je osećaj kao da ste na rolerkosteru. Ne pominju baš bicikle, valjda zato što je jako teško. Ali zato je izazov veći. 932 metra nadmorske visine treba savladati. Fotografija nije naša, sa neta je. Ali ja zato tamno plava linija na mapi naša putanja. Deo gde prestaje je taj pomenuti tunel, pogledajte kako ide (crvena linija). Vredi pufkanja?

Cuvene serpentine

Tada sam bio premoren, bilo mi je hladno, išao sam lagano, dosta sporije od mog sapatnika, malko pod utiskom trekinga koji smo napravili, poraza koji smo doživeli. Sada sam na sve ponosan, i drago mi je što nam je to ostalo da ponovo posetimo taj kraj, što me je naučilo da prirodu ne treba potcenjivati. Jeste to turistička destinacija, ali je lakoća definisana sa tačke jednog Norvežanina. Uskoro će i vreme za popravni...


(Nenad) Osvanuo je prelep, sunčan dan. Brodić koji će nas prevesti nazad do Lauvika (periferija Stavangera) polazi već u 7.20 ujutru – a sledeći je sutradan u isto vreme. Ja sam legao i sklopio oči na sat vremena, dok se Zoran grejao krčkajući pasulj. Eh, kad muka čoveka natera da za doručak priprema pasulj... Bilo kako bilo, nešto posle sedam ulazimo u brodić, temperatura se lagano diže te se tako raskravljujemo i čak vreme provodimo na vetrovitoj palubi. Vozimo se duž celog Lysefjordena koji je dugačak preko 40km i divimo se strmim liticama koje se ukopavaju u tirkizno plavu vodu.

DSC_0410

  Neki upiru prst ka nebu pokazujući na Kjeragbolten, kamen kome protekle noći nismo uspeli da se primaknemo. Ja bez naočara ne kopčam koja od milion stena je Kjerag, ali mi je i tako svejedno. Pejzaž je predivan, nebo plavo, a je neispavan i neću sad lupati glavu time. Nešto kasnije prolazimo i ispod Preikestolena na koji nam putnici skreću pažnju. Ne izgleda baš kako sam ga zamišljao, ali takođe me to mnogo ne uzrujava. Iovako je cilj da sa njega posmatramo fjord – a ne obrnuto.

DSC_0425

 

Loading...
Loading...