U DRUŠTVU TROLOVA

Indeks članaka

(Zoran) Dugo godina plovim. Jako dobro znam da se više uživa u samom činu plovidbe kada je taj ljuljajući objekat manji. Veliki brodovi si više kao zgrade na vodi. U početku imate lepe predele, a posle kada se ta grdosija dokopa pučine ostaje Vam samo ta zgradurina i plavetnilo mora i neba. Jedino dešavanje je penušanje vode iza krme. Zato se moreplovci raduju kada ugledaju kopno posle više dana-nedelja-meseci na pučini. Zato i ekskluzivni brodovi hoteli imaju onoliko sadržaja i prefinjenu uslugu... Kako god, ja sam bio vrlo uzbuđen pred ovu plovidbu. Trajekti koje sam do sada probao su stvarno bili različiti i za ove godine skitanja bilo je raznih iskustava. Ali ovo čudo je bilo ogromno, po svim karakteristikama ostavljalo bez daha. Jedva sam čekao doživljaj te plovidbe. 

danska_spic_putovanje

(Crvena linija je planirana putanja u odlasku, plava je bio povratak. Nešto plavo kod mesta Aarhus i Skagen u biciklističke ture realizovane u Danskoj. Od puta u odlasku smo odstupili da bi posetili svetionik, tako da ova putanja od mesta Aalbarg odstupa od  realizovane.

  Norveška kompanija ColorLine ima dva ferija pod nazivom SuperSpeed. Možda za današnje pojmove dužina od preko 211 metara nije nešto neverovatno, ali 51408 konjskih snaga je stvarno mnogo. Da dobro ste pročitali. Nije mi ni jasno kako su dosli do onih 8, i kakve uopste aparature to toliko mogu da izmere, ali poređenja radi sa ponosom domaće autoindustrije to Vam je kao 857 Punta. E sad nešto pokušavam da zamislim te sve automobilčiće kako pokušavaju da povuku ovo čudo. Aj dobro, ne ide mi baš, pa da navedem i to da u utrobu može da primi 764 automobila, da je dužina linija za prikolice oko 2 kilometra, broj gostiju oko 2000.

  Pokušajte da zamislite koliku bi gužvu na putu napravila ta brojka automobila, a onda pokušajte da sve to u što kraćem roku spakujete u jednu garažu. Svakako bi potrajalo, tako da je ovome posvećena velika pažnja. Poprilično veliki deo obale je preuređen i prilagođen potrebama ovog prevoznika. Poseban ulaz je za automobile, poseban za kamione. A naravno da se podrazumeva da se može i bez prevoznog sredstva pa ima i ulaz za putnike. Došli smo dosta ranije u ovaj deo Danske, imali vremena da bicikliramo, sve je bilo opušteno, jedina frka je bila kako ubaciti stvari u autić čiji projektanti svakako nisu planirali da pored putnika, planinarske i biciklističke opreme, hrane i koječega jo potrebnog za ovakvo putovanje, stanu i dva bicikla. Veliki popust smo ostvarili rezervacijom od više meseci unapred, a sada je trebalo i smanjiti visinu, jer sa biciklima bi mogli samo u taj linijski deo, a to je ckupo jelte.

  Pre par dana sam prijateljici u kuću na selu prevozio neke stvari, i uspeo da povezem i jedan orman, dve vitrine, pet stolica, desetak kesa, gomilu flaša od 5 litara, ceo sto... ne sećam se šta je još tu bilo, ali u Golfu je bilo mesta i za nas troje. Kad su me upitali kako mi je to pošlo za rukom odgovorio sam:

 -Vežbao sam pred trajekt u Danskoj!

  A stvarno smo svašta u Fabijicu spakovali, a ne mogu da kažem da nisam bio motivisan. Imali smo kartu za kola i tri putnika u tim kolima. Kola su bila tu, ali putnika 2, a ni sada mi nije jasno kako je to trebalo izvesti da na jedan ulaz predviđen za kola dodjemo, a da posle ja idem kao putnik na drugi ulaz, kad je sve to nešto udaljeno i bilo mi sve to nešto čudno i bezveze, tako da sam se lepo prihvatio posla, rasklopio bicikle, Nenad spustio sedište, pa lagano. Najkabastiji su ramovi, tako da je prvo pažnja posvećena njima, a pošto smo samo skinuli točkove bilo je to onako kao "rogovi u vreći". A potom smo ubacivali bisage, rančeve, kese sa klopom i dodatnom garderobom, nekako uglavili i točkove, a onda se i sami smestili pa ajdemo lagano. Nenad jako voli svoju Fabijicu i baš mi je bilo frka da se ne istraumira ovim aktivnostima, jako smo pazili da negde nesto ne oštetimo i iskreno se nadam da smo u tome i uspeli.

  Posle je sve bilo rutina, sve lepo piše, postoje ljudi koji su zaduženi za utovar, sve je uhodano i fino funkcionise. Motocikli i bicikli na jednom mestu, ostali po kolonama. Kamioni i kamperi na jedan ulaz, kola na drugi, malko strmo, čudo neke hidraulike sve kontroliše i relativno brzo smo uparkirani unutra. Nekako mi najteže palo to čekanje parkingu.

Klikni za sliku u punoj veličini

Ulazak na feribot, nas je zapao ovaj pramčani

Klikni za sliku u punoj veličini

Klikni za sliku u punoj veličini

  Iako plovidba traje oko 4 sata moguće je iznajmiti kabinu, a kao običan putnik imate ovakva sedišta kojih se ni neki avion ne bi postideo. Jako udobna, kožna, sa tft ekranima u naslonu onog ispred. A šta čete gledati od volje Vam, mada se sem karte tog dela Evrope sa našom pozicijom ničeg drugog i ne sećam. Nenad je odlučio da iskoristi nečije sedište, sa nadom da se vlasnik neće pojaviti, i da će lepo dremnuti a ja se bacam u obilazak broda. Ni za kakvu dremku to ne bih propustio...

  Kada smo izašli iz garaža i krenuli u to neko prvo istraživanje malko me uhvatila panika da li je uopšte moguće snaći se, čak i pored nekih skica sadržaja, ali iako ima 9 spratova, nije sve svima dostupno, pa mi posle nekog vremena skroz polazi za rukom. Stvarno su o svemu mislili, sadržaju su postojali i za najstarije i za najmladje. Ovde je bila i poslednja menjačnica, eh da sam to tada znao. Eh i da sam znao da su cene koje mi deluju velike, ipak primetno manje nego kad kročimo na Norveško tlo. Al dobro, sta da se radi, još u Nemačkoj sam se odrekao kafe, iako sam izrazita kafopija, pa mi sada to više ni ne treba, ali gladan sam i počinje glava da me boli. Oće to valjda jedno sa drugim, a možda je i vetar kriv, a možda je i zato što zbog svega što se dešavalo zaboravljam da čovek mora nekada i da jede. Zadovoljavam se sa nekim čudnim smokijem, mislim nema to baš neke veze sa tim populatnim flipsom, mada jeste neki flips ali drugog oblika, manje slan i preliven čokoladom. Prvo je potrebno priviknuti se na ukus smokija u obliku roga koji jeste malko manje slan, ali čokoladasti preliv je sladak, pa sad... ma dopalo mi se, samo treba malko pauza praviti jer posle nekog vremena hrskanja dotičnog proizvoda počinje da jača slani ukus. U međuvremenu se i Nenad pojavljuje, konstatuje kako bi mogao celu kesu da utamani. Tražili smo mi to posle, i nalazili, ali baš je skupo bilo, mada fenomenalno nadoknađuje potrošenu energiju, prosto savršen proizvod.

Klikni za sliku u punoj veličini

Pogled na krmu

Klikni za sliku u punoj veličini

   Nedostajao mi je moj zlatni retriver Maza, pa mi je privukao pažnju ovaj kucov. Iako ne izgleda baš tako slatko i dobroćudno bio je baš super lik. Malo duže sam bio u blizini. Kucov je obožavao da lizne sve koji su hteli da ga maze. Gazdu je lizao u slobodno vreme kad nema novih priajtelja. A kako se zvao, e pa to zasigurno ne bih zapamtio i da je imao samo jedno ime, a dotični gospodin ih je imao mnogo. Ko god da je pitao gazdu kako se zove pas dobijao je drugačiji odgovor. Na kraju je jedna devojka upitala: -Pa kako sad .... zar niste rekli .....?, na šta je dobila odgovor: -Ma on se odaziva na sva imena!

  I tako eto fotkica psa koji se sprema da žnjofne dotičnog mladića sa cvikerima, u čemu je i uspeo, al je bilo suviše brzo da bih ja uspeo da to ufotkam, a koji ima mnogo imena i na sve se odaziva... Sladak je, zar ne? Baš ste poželeli njegov hrapavi jezik preko vašeg lica? Malko i bala sa strane po garderobi ako već i to ne uspe da podeli sa vašim obrazima?

  I tako je prošlo i to vreme plovidbe, dotična grdosija se ni jednom nije zaljuljala, jedino sto je ostavljalo utisak neobičnog je zvuk kristalinih čaša u djutifriju koje su blago zveckale. Prvi pogled na kopno je bio ovaj koji vidite na sledećoj fotografiji. Iako nije bilo kasno, i bila je ok vidljivost, valjda zbog te blizine severu kada se slika horizont nema boja, deluje da je dosta kasnije, iako jos nekoliko sati neće pasti mrak.

Klikni za sliku u punoj veličini

  Eto morao sam i da slikam ovog "Rundova". To je već bilo kada smo krenuli u garaže, u kolima ispred u gepeku je teta ostavila ovog psa. Kada je dosla i otvorila, bio je jako tužan, morala je dugo, dugo, da ga mazi, a ja sam iskoristio da napravim ovu sliku. Sladak i tužan kuca.

Klikni za sliku u punoj veličini

  A potom je usledio izlazak. Huh, koliko li se samo na ovo čekalo. Mnogo nepredviđenih okolnosti je moglo da ovo spreči. Dosta je unapred sve planirano, eto umesto trojice bilo nas je dvojica. Pošto ovo nije obično putovanje nego biciklističko-planinarska tura trebalo je i trenirati. A samo jedno izvrtanje noge ili neki pad su bili dovoljni da spreče celu akciju. Iako sam pazi više nego ikada do sada bilo je scena kojih se baš nerado sećam. 1600km sam prešao na biciklu i to u zemlji Srbiji gde biciklista baš i nije dobrodošao na puteve, imao i par padova, srećom bez posledica. Na ovo putovanje bez kondicije se ne može, mislim da nikada nisam bio spremniji, a posle se ispostavilo da je to u poređenju sa prosečnom norveškom planinarkom poprilično smešno i jadno.  Kako god eto nas tu sada, izlazimo, prolazimo carinsku kontrolu koja je dijametralno suprotna carniskim punktovima, na koje je neko ko veći deo godine provodi živeći u Srbiji navikao. Čika carinik je samo mahao sa vrata svoje "Ordinacije", vozila su izlazila i prolazila i prolazila...

Klikni za sliku u punoj veličini

Klikni za sliku u punoj veličini

  Posle upućenog pozdrava brodiću koji nas je izuzetno bezbedno i profesionalno prevezao, krenuli smo sa našom turom. Pogled nam ulepšava i dotični jedrenjak sa tri jarbola, u suštini sve je bilo lepo, samo da smo mi tu gde jesmo i da sve ispadne kako smo planirali. A bilo je dosta nepoznatog i dosta neizvesnosti, ali i mnogo lepog nas je čekalo, pa je vredelo upustiti se u sve to. A ako nekada krenete put severa, pa se odlučite na ovaj feribot, u redu je da kažem da je povratna karta, ali kupljenja više meseci unapred, a i ako ne prelazite za kola dozvoljenu visinu, samo oko 100 eura, a sajt je:

http://www.colorline.no/skip_og_ruter/kristiansand_-_hirtshals

 

Loading...
Loading...