U DRUŠTVU TROLOVA

Indeks članaka

AKO PLANIRATE U NORVEŠKU - MOŽE VAM BITI KORISNO:

Kamp:

Kampovanje u prirodi je dozvoljeno. Norveška je jedna od retkih zemalja koja je usvojila zakon kojim se priroda proglašava opštim dobrom i po kome svako ima pravo na pristup nekultivisanoj zemlji, nezavisno od vlasništva (Outdoor Recreation Act iz 1957). Osim prolaza, dozvoljen je i boravak do 48 sati, a u izolovanim i planinskim oblastima i duže. U praksi to znači da legalno možete barem dve noći kampovati bilo gde van grada, farmi, voćnjaka, dvorišta kuća...
Možda zvuči, ali nije sve tako jednostavno. U toku dana ćete ugledati mnogo idealnih mesta gde bi postavili šator. Međutim, kada uveče ozbiljno budete razmatrali to pitanje – nekako je uvek nezgodan teren. Nema ravnog parčeta zemlje, šuma je gusta, s jedne strane more – sa druge strma padina...

Nekoliko puta smo kampovali i u zvaničnim kampovima. Koštaju slično kao i u ostatku Evrope i imamo dobra iskustva sa njima. Kada se obračunaju šator i auto, prenoćište obično izađe oko deset eur po osobi.

Hrana:

Hrana je veoma skupa. Počev od hleba koji standardno košta skoro tri evra za pola kile. Pominjanjem „standardno” znači da može i „nestandardno”. Par puta smo pazarili hleb za 1eur. Nezvanično, reč je o recikliranom testu. Dakle, sve što od peciva uveče ostane, tokom noći se ponovo pomeša sa vodom, umesi i ispeče u ovaj hleb. Ne znam da li je to tačno, ali i ovaj hleb je, kao i oni standardni, bio veoma ukusan. Meso je takođe skupo, kao i sirevi. Ali je vredno pomenuti da ti sirevi i vrede te cene. Uporedivi su sa pravim švajcarskim i po ukusu i po ceni. Mi smo tokom dana tamanili ukusni norveški hleb, sir, majonez, paradajz, jogurt... Uveče bi smo skuvali supu ili neku testeninu sa ovim ili onim sosom.

Putevi:

Veći deo zanimljivih puteva vodi zapadnom obalom. Norveška je nenormalno naborana i razuđena zemlja i zbog toga je bilo nemoguće izgraditi put iz mesta A do mesta B tako da na njemu ne bude X tunela ili Y prevoja između njih ili da pak ne bude potrebno na par mesta preći fjord ferijem. U svakom slučaju, garantovano je da će putovanje biti zanimljivo. Na prometnijim putevima i mestima gde su obale blizu jedna drugoj, feriji saobraćaju svakih 15min i zaista nisu skupi. Ukoliko se radi o nešto udaljenijim obalama i manje prometnim putevima – onda je ipak potrebno pogledati red vožnje jer je moguće da trajekt saobraća samo par puta dnevno. Ukoliko imate samo bicikle sa sobom, za njih ne plaćate posebno. Prevoz auta se standardno naplaćuje kao tri putnika. Na putevima ćete najčešće sretati auta sa kamp prikolicama nemačkih registracija. Nemci su valjda dovoljno škrti da ne žele da plaćaju privatan smeštaj, a opet žele komfor i ne spava im se pod šatorom. Putevi u unutrašnjosti većinom nemaju srednju crtu, što znači da mimoilaženje nekada može biti problem. Uži planinski putevi su često zabranjeni za kamp prikolice. Upravo takvi putevi su obično za ciklo-turizam najzanimljiviji!

Prevoz:

Javni prevoz u Norveškoj je jako slabo rešen iz razumljivih razloga. Stanovništvo je izuzetno razuđeno i nije moguće svakom selu obezbediti autobusko stajalište. Između većih mesta postoje autobuske linije (ne više od par polazaka dnevno), dok su sela skoro potpuno odsečena. Turistima je jako teško da putuju ako nemaju sopstveni prevoz. Ako putujete autom, sa nostalgijom ćete se sećati cene benzina u Srbiji, pa čak i u Nemačkoj (za koju smo uvek smatrali da je najveća u Evropi). Što severnije, to skuplje. Bez obzira što norveško bogatstvo upravo počiva na nalazištima nafte u Severnom moru.

Do Norveške:

Do same Norveške se najjeftinije dolazi avionski, njihov nacionalni avio prevoznik je semi-low-cost, što znači da se povratna karta iz Beograda može kupiti za 150eur. Ukoliko sa sobom nosite bicikl, i to je moguće uz doplatu od 40eur u jednom smeru. Kopnenim putem je moguće preko Danske i Švedske. Međutim, ako vam je cilj zapadna obala (Stavanger, Bergen) onda je najbrže i najisplativije trajektom iz danskog Hirtshalsa do norveškog Kristiansanda. Vožnja traje manje od 4 sata, mi smo povratnu kartu (auto plus putnici) kupili za 100eur a to nam je uštedelo 800km i mostarine u Danskoj.

Vreme:

U turističkim vodičima će vas ohrabrivati da pođete u Norvešku nezavisno od godišnjeg doba – uvek ima nešto posebno da se vidi. Međutim, ako ne želite da se smrznete ili ako zbog Aurore borealis ne želite da provedete nedelju dana u konstantnoj zimskoj polarnoj noći i ako ne želite previše da pokisnete – onda je najbolje vreme za posetu u toku juna i jula. Pre juna je većina planinskih puteva zavejana, a kasnije tokom leta se statistički povećava količina padavina. Tokom leta dnevne temperature umeju da se popnu i preko 25, ali je ipak verovatnije da se na vrućinu nećete žaliti. Treba još biti svestan da je 1000m visine u Norveškoj vegetacijski i klimatski ekvivalentno sa 2000m u Alpima. Interesantno je da i na krajnjem severu, zbog uticaja tople golfske struje, nije preterano hladno. Svaki od milion fjordova ima svoju lokalnu klimu i kada je vreme nestabilno – nema svrhe oslanjati se na vremensku prognozu. U vašem fjordu može ceo dan da bude sunčano, a u susednom da lije kao iz kabla... Mi smo u Norveškoj bili krajem juna i tokom prve polovine jula i zadovoljni smo kako smo prošli. Tokom većeg dela puta smo imali sunce, u par navrata smo imali letnje pljuskove i svega par izuzetno kišovitih dana.

Umesto zaključka:

Od Norveške smo mnogo očekivali, a mnogo smo i dobili. Nije nas razočarala. Pejzaž je zaista evropski unikat i zarad te prirode treba otići tako daleko. Cela zemlja je kao jedan ogroman nacionalni park i gde god krenuli – nećete pogrešiti. Postoji nekoliko izrazitih highlightova (manje više popisanih u ovom putešestviju) oko kojih se okupljaju turisti. Ali nije potrebno se fokusirati na te atrakcije, zemlja je i bez njih prepuna manje poznatih prirodnih lepota gde nema žive duše.

 

NA KROVU NORVEŠKE

 

Tokom večeri, autom menjamo lokaciju kako bi sutradan započeli sa novim izletom. Prošli smo pored Sognefjorda, a zatim se uskim putem prepunim serpentinama popeli na 1400m gde nas je dočekalo ogromno i potpuno nenaseljeno prostranstvo sa predivnom prirodom. Najviše liči našem Pešteru. Naredni dan je obećavao lepo vreme. Iako smo planirali da sutradan krenemo iz Loma na trodnevni izlet biciklima, prolazeći ovaj predivni planinski kraj – poželeli smo da odmah, bez odlaganja, idemo na planinarenje u Jotunheimen. Iako je to bilo predviđeno za kasnije, sada nam se nekako činilo kao idealna prilika. Tu je odmah pored nas, danas smo se već zasitili pedalanja, a vreme se prolepšava.

foto 00: Usputni predeli, 01: Skandinavski Pešter

 

Skrećemo udesno ka lokaciji Spiterstulen. To je jedan od dva bazna kampa za sve one koji bi želeli da se popnu na Galdhopiggen – najviši vrh Norveške (kao i cele Skandinavije) visok 2469m. Veoma uskim i neasfaltiranim putem, oprezno vozim ovih poslednjih 18km. Sreća da je već 11 uveče i da je mala verovatnoća da mi neko ide u susret, jer mesta za mimoilaženje baš i nema. Vredno je napomenuti da na ovoj geografskoj širini (61 stepen) i u ovo doba godine, ne postoji noć. Od ponoći do 3 ujutru je suton kojeg odmah sledi zora i tada je najtamnije; ali i tada je sasvim dovoljno svetla za sve outdor aktivnosti. U kampu se uredno registrujemo, postavljamo šator i večeramo. Jako je hladno pa supu kuvamo u šatoru. Po objavljenom meteogramu u kampu, za sutra je predviđeno sunčano prepodne, dok se od podneva najavljuje oblačnost koja će od 14h preći u kišu. Kamp je na 1100m nadmorske visine i do vrha je staza procenjena na 4 sata hoda. Dogovaramo se da, iako je već kasno, prošla je ponoć, sutra na uspon krenemo što ranije i iskoristimo što više sunca.

Posle kratkog ali efektnog sna i laganog doručka u 6 ujutru krećemo na uspon. Sa norveškim markacijama smo već imali ne baš pozitivna iskustva, ozbiljnu mapu nemamo sa sobom, ali ovaj put se nadamo da ćemo ići u gomili ljudi željnih uspona na krov Norveške. Zaista je puno šatora u kampu, ali nekako kao da su svi lenji i do 6 niko osim nas nije napustio kamp. Pratimo crvene T markacije ka Galdhopiggenu koje vode strmo uzbrdo po planini koju sačinjava gomila stena – što većih, što manjih.

foto 04: Stidljive norveške markacije

 

Vreme je predivno, iznad logora je već sve obasjano suncem, napredujemo sasvim fino. Za prvih sat vremena dobijamo oko 400m visine. Međutim, ipak mi nešto smeta. Planina, tj. priroda kojom koračamo. Ispostavlja se da su Mihalovi saveti prilikom planiranje ovog puta bili ispravni. To je drug sa kojim sam se konsultovao oko plana, pošto je on u ovim krajevima već bio. Za ovaj uspon je savetovao da ukoliko ne bude lepo vreme – da se u to ne upuštamo, jer je užasno dosadan i nema ama baš ništa lepo da se vidi. Jedina stvar zbog koje vredi (osim same činjenice da smo se, eto, popeli na najviši vrh Skandinavije) su prelepi pogledi odgore. Upravo je tako i bilo. Tokom uspona sam pokušavao da se prisetim nekog dosadnijeg uspona i neke ružnije planine. Uzaludno. Ova je šampion. I to gde? U Norveškoj, najlepšoj zemlji u kojoj sam ikada bio, odakle već nosim prelepe utiske. Sada nailazim na ovo kamenje, naslagano jedno na drugo i stazu koja se uporno provlači preko tih stenčuga, sa pogledom stalno jednim istim (na južni greben). I tako već dva sata, bez ikakve promene.

foto 02: Ovaj motiv nas prati celo jutro

 

U Norveškoj je sve pomereno za oko 1000m dole, pa je tako vegetacija nestala još pre logora (na oko 800m je granica do koje raste drveće), a letnji sneg srećemo na 1700m. Navlačimo kamašne.

foto 03: Sneg, konačno!

 

U početku su to krpe snega, ali kasnije, moram priznati, uspon postaje zanimljiviji, a sneg je prekrivao sve oko nas. Posle prvog predvrha (za koji smo zapravo smatrali da je glavni vrh) se otvara vidik i na zapadni venac, malo se spuštamo do nekog sedla, a zatim sledi drugi predvrh, sedlo i konačno završni uspon.

foto 05a: Uspon postaje živopisniji

 

Ovaj snežni deo je u kombinaciji sa predivnim pogledom definitivno popravio utisak o celokupnom usponu. Oblaci se već lagano navlače, vidljivost je ipak odlična. Provodimo na vrhu sat vremena u skloništu koje tokom leta radi kao bar i suvenirnarnica.

foto 06: Poslednji metri pred skloništem na vrhu...

 

Upoznajemo se i sa dvojicom Poljaka, jedan od njih kaže da je bio u Beogradu i da tamo ima prijatelje. Kasnije pristiže i jedna Poljakinja. Nas petoro smo prvi tog dana koji smo se iz Spiterstulena popeli. Postoji i druga staza od Juveshytta, kampa na 1600m visine. Staza jeste kraća, ali vodi preko glečera i obavezna je zimska oprema sa navezama. Nismo u Norvešku nosili kompletnu opremu, pa smo zato smo i izabrali uspon sa ove strane.

foto 06a: E, a sad da malo razgledamo gde smo...

foto 07: Na korvu Skandinavije. Fale nam zastave Srbije, Pobede i Beogradca

 

Silazak je bio očekivano naporan. Gornji deo po snegu je bio interesantan, a zatim su došle one kamenčuge koje su me ponovo nagnale na prisećanje da li sam video ružniju planinu. Volim kamenjar, volim divljinu – krševiti Komovi u Crnoj Gori su za mene najlepša planina; ali ovaj kamenjar, tamno sive boje, bez ikakve vegetacije, je nešto sasvim drugačije. Širio je depresiju. Počinje sneg. U povratku srećemo mnogo planinara koji su očigledno ustali nešto kasnije. Neki od njih nastavljaju dalje, ne obazirući se mnogo na preteće oblake i na vetar koji se pojačavao. Mnogi od njih ipak odustaju pa se svi zajedno vraćamo.

Stižemo u Spiterstulen. Konačno. Obavili smo to, drago mi je da sam bio gore – ali, ne hvala, drugi put ću izabrati neki lepši treking, ne mora to biti uspon na vrh iznad 2400m. Jotunheimen (u prevodu: Dom Divova) je ogroman nacionalni park sa mnogo jezera, gorskih očiju, planinskih pašnjaka, oko 50 vrhova iznad 2000m i nepreglednom divljinom. U to smo se i uverili sledećih dana dok smo prolazili jednim od puteva koji ga preseca. Ljudi provode i po dve nedelje istražujući ga i pomerajući kamp sa jednog na drugo mesto.

foto 08: Još jedna panorama sa Galdhopiggena

 

Zanimljiva je priča o Glittertindu, susednom vrhu i najvećem konkurentu Galdhopiggenu za titulu „vrh Skandinavije”. Naime, Glittertind je visok 2465m – barem njegov kameni deo. Ukoliko se meri zajedno sa glečerom koji ga pokriva tokom cele godine – onda visina prelazi 2470m, a time i visinu Galdhopiggena. Među norveškim planinarima su se razlikovale dve struje – jedni su smatrali Galdhopiggen, a drugi Glittertind za najviši vrh. Ovu zavrzlamu je rešilo globalno otopljavanje koje je toliko rastopilo glečer, da je sada Galdhopiggen bez ikakvih sumnji viši od svog konkurenta.

 

Loading...
Loading...