PUTEVIMA TROLOVA I ORLOVA

  Po povratku sa Galdhopiggena, ručamo, pakujemo se i silazimo dolinom u Lom. Poznat po najčuvenijoj norveškoj drvenoj crkvi (Lom stavkyrkje) iz 12. veka, Lom je zapravo malo mestašce na raskrsnici puteva. Voda sa područja Loma je na nekom svetskom takmičenju proglašena za najkvalitetniju, a interesantno je još i to da je upravo na ovom mestu najmanje padavina u Norveškoj te su tako prskalice u voćnjacima uobičajena pojava u okolini. Obzirom na to koliko puta smo pokisli i kakvu reputaciju ima skandinavska klima – gledajući te prskalice u akciji, bili smo poprilično začuđeni.

DSC_0756

Groblje ispred crkve u Lomu

DSC_0759

Spomenik vodi u Lomu

  Kratko se šetamo mestašcem, u centru je spomenik vodi, u blizini su park sa rečicom i uređenim slapovima, a tu je i čuvena crkva. Lom će nam biti početna (i krajnja) tačka jednog velikog biciklističkog kruga. Sa vožnjom krećemo sutra, a sada samo hoćemo da pronađemo pogodno mesto da podignemo šator i odmorimo se malo (ne kažem „prenoćiti” pošto smo toliko otišli na sever da je i suton prejaka reč za stanje dana u 2 ujutru).

  Ovaj krug je dugačak 370km, u drugom delu je atraktivnim serpentinama potrebno savladati nekoliko prevoja. Te, najatraktivnije deonice, se zovu Trollstigen (serpentine Trolova) i Put Orlova. Ono što nismo sigurni, to je za koliko dana ćemo se vratiti u Lom. Na papiru je to isplanirano na 3, ali poučeni iskustvom kruga oko Lysefjordena – slažemo se da je realnije da ovo potraje puna 4 dana.

  Sledeće jutro se ponovo transformišemo u bicikliste, i krećemo. Najpre na istok sporednim (delimično neasfaltiranim) putevima, zatim prečicom preko nekog prevoja do mestašca Sel gde se spajamo sa putem E6 kojim ćemo narednih nekoliko sati voziti ka Dombasu. Ova deonica putem E6 je bila ubedljivo najjednoličnija tokom celokupnog skandinavskog putešestvija. Dolinom se uzvodno prati reka Lagen, saobraćaj je za norveške prilike veoma gust (više od par auta za minut), a posebno nas je mučio vetar. Ovakve deonice je potrebno psihički izdržati, ne odustajati i prosto kao mašina obrtati pedale...

DSC_0760

Usputna crkvica

DSC_0764

Dolinom reke Lagen

  Posle 120km dižemo šator u nadi da će i sutrašnji dan biti sunčan, te da ćemo moći da uživamo i u onom atraktivnijem delu ovog kruga.

Put trolova

Plava linija je naša putanja. Ovako i ne deluje nešto strašno

  Želja ispunjena, ponovo je osvanuo predivan dan i jednoličnim putem, ali sada nizbrdo, nastavljamo do gradića Andalsnes. To će biti najsevernija tačka na kojoj smo ikada bili; na nešto više od 62 stepena i 30 minuta severne geografske širine smo. U Andalsnesu se odvajamo sa magistrale, skrećemo naglo ka jugu i ubrzo dolazimo u podnožje Serpentina Trolova. Iako je ovo sporedni put, otvoren samo leti, vrlo je živo i turista u autobusima, autima i na motorima ima baš previše. Očigledno trolove serpentine nisu privukle samo nas, već su fotografije u turističkim prospektima od ovog mesta napravile pravi vašar. Pošto smo nešto prezalogajili, došlo je vreme da se otisnemo ovom deonicom koju smatramo za najatraktivnijom i kojoj se i delokupni plan puta prilagođavao. Pošto nismo vozili Rallarvegen-om, jagodica na vrhu naše torte će biti putevi Trolova i Orlova...

DSC_0771

Trolovi nas nadgledaju

DSC_0772

Prelidium u Put Trolova

  U početku, put vodi dolinom, uzbrdica se ni ne oseća. Zatim se ispred nas naglo pojavljuju nepregledne serpentine i šale više nema. Put nije dovoljno širok da bi bila prisutna i linija koja bi ga delila na smerove. Ipak, turističkih autobusa ima u izobilju i svaki susret dva autobusa bi izazvao malo zakrčenje saobraćaja. Na nekoliko mesta postoje uređena odmorišta i tu bi uvek bile prisutne grupe turista koje bi nas povrememo bodrile u našem usponu. Mi, biciklisti, smo bili u velikoj manjini - sreli smo svega još nekoliko cikloturista. I pored velike gužve, bilo je ugodno savladavati ove serpentine. Ja sam lagano uživao dok je Zoran prilično forsirao – tek smo se na prevoju ponovo sastali.

DSC_0777

Vodopad uglavljen u serpentine

DSC_0779z

DSC_0780z

To je život!

DSC_0782

 

  A na prevoju – još jedan jedan veliki vašar. Uređen vidikovac sa koga se mogla posmatrati cela dolina sa svim svojim serpentinama, restorani, suveniri, parkirani autobusi... Posmatram tu dolinu i ne shvatam šta je to što je privuklo sve ove ljude. Jeste lepo, ali nekako to ne vidim kao neku baš posebno veliku atrakciju. Da me neko ovde dovuče autobusom i da mi da pola sata pauze i onda ponovo autobusom vrati... pa, sigurno ne bih bio zadovoljan izletom. I dalje smatram ambijent lovćenskih serpentina na starom putu od Kotora ka Cetinju za privlačniji od svog severnog rođaka.

DSC_0787

Pogled na Trollstigen od gore

  Od prevoja dalje na jug ka dolini Valldal je konačno mir i nenarušena tišina. Očigledno se svi oni turisti vraćaju putem kojim su došli (serpentinama gore, istim serpentinama dole) te tako lepotu prirode sa ove strane imamo samo za sebe.

DSC_0795t

Ka Valldalu

DSC_0796t

Porodica

  Nema tu nekih atraktivnih serpentina, ali mi se ovaj ambijent više svideo od prethodnog, hordama turista opterećenog. Po silasku na nivo 0 se ukrcavamo na trajekt, prelazimo fjord Norddalsfjorden i ponovo započinjemo uspon na novo sedlo. Već smo umorni, kasno je i imamo dosta kilometara u nogama – međutim, kada tražiš pogodno mesto za šator, onda ga ne možeš naći. Tako smo ove večeri savladali veći deo još jednog sedla (između pomenutog Norddalsfjordena i čuvenog Geirangerfjordena ka kome idemo) zanoćili kraj nekakvog jezera u nečemu što se može nazvati seocetom ili je to možda vikend naselje. Obzirom da smo prešli 136km, ponovo verujemo da ćemo u Lomu biti već sutra uveče.

  Tokom noći i rano ujutru pljušti i duva. Prava letnja oluja. Ustajemo i primećujemo da je prilično zahladilo. Prethodni dan smo se pržili na suncu u šorcevima i kratkim rukavima, a sada na ledenom vetru biva hladno kako god da se obučeš. Dok ne kreneš u vožnju uzbrdo... a onda ti je i hladno i preznojavaš se u isto vreme.

  Protiv vetra, opet, naravno... Izuzetno sporo nastavljamo dalje, planirajući doručak na sedlu. Valjda nam je bilo hladno da bi se ujutru duže zadržavali pred šatorom, te smo tako rešili da ovaj doručak zaslužimo. A prevoj, kao iz priče. Predivan pogled na Geirangerfjord, a tu si klupica sa stolom – kao poručeno!

DSC_0799

Prvi pogled na Geiranger fjord

  Otvara nam se apetit, ponovo oblačimo sve što imamo i počinjemo sa punjenjem stomaka. U to, dolaze trojica Norvežana na biciklu, iz smera kao i mi. Iz Valldala su, idu istim putem kao i mi (u pohod Pu uOrlova) i kažu da rano jutros, zbog oluje, nisu radili feriji. Dok skidaju jakne i presvlače se u šorceve i majice – pitaju nas hoćemo li zajedno sa njima dalje. Zoran i ja ih gledamo u neverici, skoro da nam cvokoću zubi – a oni se presvlače u letnju varijantu i to pred spustom sa sedla dole. Objašnjavaju nam da su se oznojili na usponu i da je sad prilika u silasku da se osuše. Mi im zahvaljujemo na pozivu, rado bi sa njima – ali znamo da smo mnogo sporiji. Ne zato što smo oprezniji i što su oni evidentno ozbiljni sportisti, ali je činjenica da imamo bicikle natovarene bisagama, a oni su na jednodnevnom izletu bez tereta. Videćemo se još sa njima nešto kasnije tog dana...

  Oštrim i strmim serpentinama gubimo svu visinu koju smo savladali tokom prethodne večeri i ovog jutra, ponovo smo na nivou nule. Nalazimo se u mestašcu Geirangeru, na završetku istoimenog fjorda.

DSC_0800

DSC_0804

 

  Iz ovog mestašca vode serpentine otkuda smo došli, a drugi put su takođe serpentine u nedogled u smeru kojim nastavljamo – to je čuveni Put Orlova. Van sezone, oba puta su zavejana i do Geirangera je moguće doći samo lađom.

  Ko se spusti na nulu, može da očekuje samo dalje uzbrdo. I ovog puta je to bilo nemilosrdno, ali i lepo. Dosta manje turista nego na putu Trolova, serpentine nisu jednolične, ne vode stalno istom padinom planine. Naprotiv, idemo iz doline u dolinu i pejzaži pred nama se stalno menjaju.

DSC_0806

Ovako počinje Put Orlova

DSC_0809

Nebu pod oblake

  A mi se penjemo sve više i više. Krajnja tačka na koju smo se popeli se nalazi na visini je oko 1200m i tu je odvajanje za vrh Dalsnibba na 1475m koji je jedan od najlepših vidikovaca dostupnih autom ili biciklom. Vreme nije bilo baš sunčano, a mi umorni te smo tako odlučili da Dalsnibbu ostavimo kao neostvarenu želju. Naši poznanici, trojica Norvežana upravo silaze sa Dalsnibbe, pozdravljamo se kratko sa njima i sedamo u zavetrinu da nešto prezalogajimo.

DSC_0811

Dok ručamo...

  Ovo je naše poslednje sedlo, nema više nikakva prevoja do Loma – a zapravo ovde lagano postajemo i svesni da naše kotrljanje Norveškom završava. Tokom popodneva se bez poteškoća spuštamo dugačkom dolinom u Lom. Obzirom da je nizbrdo, zaista je to brzo išlo – ali bojim se da bi u suprotnom smeru ova dolina podsećala na onu jednoličnu od pre dva dana kojom smo započeli ovaj krug.

  Uveče se još jednom šetamo Lomom, zagledamo spomenik vodi, pakujemo se (auto je bio parkiran u strogom centru) i sada i autom obrćemo kormilo na jug. U planu imamo još jedan treking u Jotunheimenu, a sada ćemo da „prenoćimo” u zvaničnom kampu u blizini polazne tačke.

foto XZY (suton u logoru, imaš fotografiju na kojoj se vidi mislim i fabijica i neke breze)

  Sledeće jutro je ponovo musavo, nebo je prekriveno tamnooblacima i pitanje je trenutka kada će početi kiša. Nekako nije baš pogodno za odlazak u planinu, a mi smo nekako već previše ispunjeni. Ako ćemo se držati te naše torte kojoj smo pripremali testo, mutili fil i posipali šlag – već smo je se zasitili. Možda smo stavili previše šećera u nju pa nismo uspeli da savladamo poslednje parče. Bilo kako bilo, ove nestabilne meteorološke prilike koristimo kao razlog da nastavimo dalje autom dalje ka jugu. Nismo vezani ni za kakve termine u povratku, već smo rešili da ćemo se vraćati kopnenim putem kako bi videli malo i švedsku obalu, tako da nije ni bitno da li ćemo se par dana ranije vratiti. Vozimo ka Oslu sa namerom da bar taj deo plana ostvarimo – da posetimo norvešku prestonicu. Međutim, već 200km pre Osla, nebo se otvorilo i pljuskovi nisu prestajali ni u okolini Osla. I od obilaska Osla odustajemo. Ko bi još prethodnog dana rekao da ćemo se danas naći na putu kući, u Švedskoj... Usput smo zastali u jedan gradić, Sarpsborg se zove. Nije nam se svideo, običnu otvorenu samoposlugu nismo mogli da pronađemo. Istina je da je bila nedelja, a turska prodavničica raznozaznih začina i čudnih jestivih sastojaka nam nije odgovarala. Kasnije saznajem da je Sarpsborg upravo poznat po izuzetno brojnoj populaciji sa istoka. Zatim ulazimo u Švedsku i uveče stajemo u Halmstad na večeru. Naime, palo nam napamet da bi mogli da dokrajčimo Zokijeve pasulje. Ostalo je par komada da se ukuvaju, a obogaćeni su i slaninom ili kobasicom i itekako je to bila ukusna večera. Kuvanje smo organizovali u strogom centru grada, pored nekakve vode (reka, potok ili kanal) i baš je bilo neobično posmatrati grad kako tone u veče.

foto ABC: Večernje kuvanje u centru Halmstada

   Naime, već smo dovoljno odmakli na putu na jug pa smo posle dužeg vremena osetili mrak. Još malo vozimo ka jugu i noćimo na obali u okolini Malmea.

  U nastavku vožnje, sledeći dan, sve prolazi glatko. Treba jedino napomenuti da su mostarine na dugačkim danskim mostovima bile paprene (oko 50eur za dva mosta) te smo shvatili da smo u dolasku, brodom iz danskog Hirtshalsa do norveškog Kristiansanda uštedeli ne samo nekoliko nekoliko stotina kilometara, jedan dan vožnje ali smo prošli i jeftinije.

That’s all folks! Do sledećeg putopisa iz Norveške, pozdravljamo vas...

 

Loading...
Loading...