U DRUŠTVU TROLOVA

Indeks članaka

 

(Zoran) E tako to nekako dolazi. A sve iz želje da jedno putovanje kao što je bila ta Norveška, zemlja daleka, ne ostane kao i mnoga lepa i ona manje lepa putovanja bez zasluženog putopisa. Mada to putopis je možda suviše ozbiljno, ali ovo i jeste ozbiljan rad, a samo putovanje je u stvari uživanje, al nekada uživanje treba da prati i neki rad. Ako ćemo iskreno, pa rada ima i pre putovanja, i to dosta, tog nekog lepog rada oko priprema, a u stvari ono lepo je maštanje i planiranje. Naravno da sponzore nismo ni imali, nismo želeli da time umanjimo ozbiljnost ove naše priče, nekako i zadovoljstvo je manje kad ti. ga neko drugi plati, a i kad sam sa Nenadom pričao o tome, dobio sam krajnje jednostavan odgovor:
  -Da li ti uopste shvataš, koliko mi za pojam jednog Čeha, radimo nešto totalno uobičajeno?!?
  U zemlji Srbiji, zahvaćenoj decenijskom krizom tako nešto nam nije ni padalo na pamet. Idemo da uživamo i to je sve što nam treba. Malo više rada, poneka neprospavana noć na poslu, malo odlaska biciklom umesto kolima do grada, malo ovo malo ono, ma kad se nešto želi, naći će se način. I tako je i bilo, čak je i ostalo, a da li treba da napomenem da je Norveška zemlja sa mnogo nafte tamo u severnom moru i da je tamo sve mnoooogoooo skupo?
  Što se tiče ideje i tih tako nekih priprema puta, lavovski deo kolača, ma kakvog kolača, skoro cele torte, je pripao Nenadu. Uostalom ta zemlja je njegova dugogodišnja želja. Kore za tu tortu su počele da se mute u mikseru još kada je planinarsko društvo “Pobeda” najavilo tu akciju. Tada je počeo da istražuje tu zemlju i zaljubio se. Bila je to pre svega planinarska akcija. Nakon toga usledila je ideja biciklom, ali da se do Osla ide avionom. Sve je to fino, da život nije umešao opet svoje prste, pa tadašnji saborac umesto da ciklira po skandinaviji završi kod matičara, ali fil je umućen. Saborac je pogadjate Robert, naš drugar iliti frend iz Š.L.A.G. priče.
  Kompletna torta je bila gotova kada je uspeo Vladu i mene da ubedi da krenemo sa njim, ali opet se sve to nekako neda. Posle nekih devet meseci planiranja i ugovaranja dogodi se da Vlada dobija posao, dva dana pred put. I to dobar posao, ali izbaci ga iz priče. Ovo se ne događa, jednostavno nije moguće da tako nešto može život da smućka, ali eto. Pošto je torta gotova, stavljen i šlag i jagodica na taj šlag, šta da se radi, šteta je da se pokvari, hajde da pokušamo kao dvojac bez kormilara.
  Umesto sve kolima, sada je put do Češke prebačen na voz. Voz je skuplji, i ne bih ga preporučio, ali od prevoznika ostala je Lasta koja vozi do Praga, a sa kojom se nismo baš usrećili ka toj destinaciji, i koja saobraća u baš nepovoljno vreme, pa nije ni bilo nekog izbora. Česi imaju fenomenalnog prevoznika “Student Agency”, ali oni eto neće da saobraćaju do Beograda. To putovanje vozom svakako neću zaboraviti, ali ajdemo redom.
  Rano ujutro Vlada dolazi po mene, sve spakovano, uvežbanim pokretima ubacujemo u kola i ajde, polazak. Mojima nisam prijavio baš gde idem, mislim da bi ih to baš istraumiralo. Ljudi koji nisu mrdnuli sa balkana ni ne shvataju da se do tamo neke Skandinavije stvarno može i doputovati, i to tek tako da bi se bicikliralo i planinarilo. Pošto mi je eto njihovo srce bitno, pa da ne stane, ajd lagano, odoh ja u Češku mama, a posle ćemo odatle da idemo negde da bicikliramo. Sve živa istina, jel da? :)
  Parkiramo ispred “Železničke” taman tamo gde oće pauk da odnese, ali ipak to ne smeta da me moj drugar doprati do voza i sačeka polazak. Eto, toliko mu to nešto što se sudbina zove, dozvoljava. Bicikl koji je rasklopljen i spakovan u nešto što bi se moglo nazvati i proizvodom neke ogromne svilene bube sam stavio kod ulaza u vagon. Vagon je Češki i baš to mesto je ono gde se u češkoj nalaze nosači za bicikle, al za zemlju Srbiju kad ide voz, idu vagoni kod kojih je tu prazan prostor. Puno je vremena trebalo da prođe pa da im pođe za rukom da može i bicikl u voz, tako da su pobedu po tom pitanju izvojevali protiv balkanskih železnica tek nedavno i sada na relaciji Prag-Beograd-Prag možete ubaciti i vašeg dvotočkastog mezimca. E kako bi ti bilo fino da je moglo tada, ne bih se patio sa pakovanjem.

_DSC0002_cr

  Nekako o samoj vožnji i nema šta da se priča, bila je dnevna, nadao sam se nekim predelima, ali ravnica ko ravnica, monotono a samim tim i dosadno. Što se tiče same granice, ima je jedna ali vredna Srbija-Mađarska, pa ako ste sa pasošom prvonavedene zemlje svašta vas može snaći. Prelazak vozom traje baš previše dugo, pola sata na jednoj pola sata na drugoj. Prva prolazi normalno, al zato ova druga je uvek zanimljiva i svakako čudna. Da li smem da pomenem mito? Dobro neću. Mislim nije ga bilo, ne znam ni da li se očekivalo, ali iako su uredno ukinute vize, meni je eto carinica zemlje u koju sam ulazio trazila. Ne znam što joj je to trebalo, al eto ponesoh stari pasoš za svaki slučaj pa pokazah. U dotičnom se vrlo lepo ogledao planinarski staž, pored gomile pečata bilo je tu i više šengenskih viza, Turska viza, Ruska poslovna... bilo je to više nego dovoljno da dobijem oba pasoša nazad uz sve dužno poštovanje :)
  Ostalo sve prolazi fino, carinika vise nema, ali se smenjuju kontrolori. Tako samo može i da se primeti da ste promenili državu. Na karti se niži kojekakve oznakice, tek da se zna da se je potrošio ovde i onde. U slovačkoj je taj voz pun, vrlo prijatni ljudi, poprilično ih razumem šta pričaju, nekako se osecam kao među prijateljima.
Najzad dođe i poslednja zemlja za taj vozić, a za mene je sledovao izlazak u Moravskom delu ove zemlje. Eto i oni imaju reku Moravu, i imaju devojke sa Morave. Biće da su sve devojke sa Morave lepe, eto lepe i ove njihove, za naše sam odavno znao.
  Putovanje je baš predugo trajalo, pa nekako previše rano izlazim do vrata sasvim spreman. Tu upoznajem Čeha sa Morave. Pričamo onako koliko umemo, ali ne mogu a da ne primetim da je iznenadjen odakle sam. Vidi bicikl spakovan, vidi i bisage i planinarski ranac, pa jos ne mali, a opet eto iz Srbije idem. Sličan sam njima, narodu koji toliko voli sport u prirodi, bilo da je to bicikl, planinarenje, kajak, ili pak obična putovanja ovako ili onako. A kako može da bude loš neko ko eto tako putuje, bez obzira što dolazi iz zemlje o kojoj se zasigurno malo lepog u Evropi čuje. Bio je jako fin, lepo se isćaskašmo, ali njegov komentar je bio samo ono što će me dalje na ovom putu pratiti. Reče nešto kako eto on voli svoju moravsku Češku i da je normalno i da ja volim svoju zemlju bez obzira kakva je. E baš mu hvala na izjavi...
  Pomogao mi je da iznesem stvari, bilo je više toga nego što ja imam ruku, šta ću kad se nisam rodio ko oktopod. Čeka me moj sapatnik, sada prebacujemo stvari u njegovog Škodilaka koji će nas verno služiti više hiljada kilometara, i došlo je vreme da upoznam taj Zlin. Nekada poznat po fabrici obuće “Bata” i po fabrici aviona. Prvu sredili komunisti, drugu tranzicija, tako da je nama sada ovaj gradić poznat samo po tome što Nenad ovde živi i radi. Rekao bih da je to više nego dovoljno, čak mnogo više značajno nego bilo šta drugo. A to veče je sprema iznenadjenje koje je počelo kada je jedno pola kile brokolija ubacio u korpu u marketu, pa jos neki sirac, pa jos neke rezancaste oblike. Hm, priznao je da je to recept njegove cimerke, koja ga eto baš ovih dana napušta i seli se. Eeehhh, kako li to tek izgleda kad ona pravi. Šteta, ne upoznah vlasnicu originalnog recepta ali ono što je to veče napravio je bilo više nego ukusno. Kaže caka je u siru i pavlaci ali može to još bolje. Kako god za mene je to bilo otkriće novih ukusa. Ono što nismo uspeli uveče utamanih ja ujutro... mljac mljac njam... pa i greb-greb po obodu šerpe...
  Sleduju mi dva noćenja u ovom gradiću. Prvo veče zališmo naravno i “Kozel”-om. Sutra je još radni dan za nekoga, a za mene odmor je počeo. Nije mi smetala ni kosačica koja je uporno seckala travu u podnožju solitera, ni nestašica prave kafe. Mislim, baš moj drugar ima super cimerku, eto voli kafu, al filterušu, al može to da se skrčka i kao obična kafa, samo prilikom srkutanja ima malo da se pljucka kada se naleti na krupniji komadić.

_DSC0003

  Lagano skidam sa pak tregera treći nosač za bicikl. Ovo sam ostavio za kraj, pošto sam moj paket zvani “svilena buba na steroidima” pretvorio u dvotočkaša. Vladino odustajanje koliko god opravdano bilo izgleda nam je baš teško palo.Sve se nešto nadam da će se javiti, da će reći da ipak ide sa nama. Za danas osim pakovanja planirana je nabavka i “The best of Zlin”, biciklisticki krug kojim treba da se vidi najlepše u okolini.

_DSC0004

_DSC0034

  Zlin nije velik grad, nije ni nešto preterano lep, ali je okružen prelepom prirodom. Kao stvoren za nekog ko voli bicikl, trčanje, orjentiring. Naravno da sam želeo da doživim i turističke aspekte grada, što mi je i obećano, ali usledilo je po programu po završetku radnog vremena onih vrednih. Da ne bi gubili vreme dogovorili smo se da dođem do tog nekog veliko tržnog centra. E sad možda previše razvodnjavam, ali jednostavno taj dolazak do centra je bio ono što želim da pomenem u ovom tekstu. Osim sto jezivo vode računa da ne prekrše ni jedan propis i zakon, a imaju toga mnogo, mislim da su po preciznosti zeznuli mnoge. Naime, aj što im vozovi idu u minut, nego njima i gradski saobraćaj ide tako. Na zidu u hodniku je bio raspored kada trolejbusi staju na stanicu ispred zgrade, bilo mi to čudno, al eto očito da to tamo negde ima razloga. Čak i cela ta tabelica sa rasporedom u koliko minuta je na kojoj stanici sada mi ima smisla. Nešto što je za Beograd domen naučne fantastike. Zamislite da znate kada će doći prevoz i kada ćete izaći na željenoj stanici. A za toliko minuta vožnje i kupujete kartu. Tako da sam ja lepo kupio onu najmanju za 12 minuta, a imao sam čitavih 9 da se vozim, al eto manje nema. Automat za karte na stanici, ubacite kovanice, dobijete kartu, sačekate vreme i to je to. Onda možete da gledate na sat i da lepo izađete gde želite. Savršeno, ili bar skoro, 30 sekundi ranije je došao do meni potrebne stanice, pomislih da to nije moja lokacija za izlazak, pa verujući u tu njihovu preciznost doživeh da se vozim još malo. Upoznaj Zlin da bi ga više voleo. A baš sledeća neki fini parkić, pa neka rečica... fino, ne bunim se...

_DSC0021

_DSC0023

  Toliko na temu turizma i nabavke za sada, biće nešto još o ovom gradu u povratku, a sada još da pomenem i taj “The best of Zlin” Prošli put kada smo biciklirali po Češkoj bilo je to posle prelepih predela kakvi samo mogu da budu u Švajcarskoj, Lihtenštajnu i Austriji i nekako nismo bili oduševljeni. E sada da se to ne bi dogodilo, prvo je bio taj krug.

_DSC0039

_DSC0046

  Ovo je ujedno bilo i kao blago zagrevanje, za ono što nas je uskoro čekalo. A o toj vožnji, šta reći, lepi predeli, lepa mesta, lepe šumske staze, prošli smo i nasipom preko neke veštačke akumulacije vode. Jezerce sa branom i eto malo nasipa. Sasvim fino. A stazama, bar ono što sam video sam bio prijatno iznenađen. U jednom delu biciklistička staza je bila šira od puta kojim idu kola. E tu ga baš preteraše, ali lepo je to videti.

_DSC0040

  U svakom slučaju mesto koje funkcioniše za pozavideti. Ali kako god bilo fino, ono je samo prva tačka na putu ka severu. Za nekoga doduše i polazna tačka.

_DSC0044

_DSC0052

Mislim da bi sada bilo u redu da Vas prepustim Nenadu... predjite na sledeću stranu, molim :)

Loading...
Loading...