JERMENIJA 2008 - PREGRŠT SEĆANJA

Indeks članaka

 Nastavljamo ka Gegardu, manastiru u kome se čuvalo Sveto, Longinovo koplje, kojim je Isus proboden na krstu, a danas je u Ečmiadzinu...

 Usput kupujemo vino, grožđano i od nara, voćno svakako…Malo smo već ispijeni, umorni od vrućine…tako da nas vino lako obara… neki pričaju, zezaju se, a zadnja klupa sa vinom ili bez njega, grohotom se smeje, hormoni radi, ne da se sakriti… Ispred manastira gomile ljudi, došli ruskim automobilima-lađama, ali ne svi, ima i japanskih kola… a neki žutim ruskim autobusima,marsrutkama, model iz 50-tih, kratki, zaobljeni na visokim točkovima, deluju nestabilno pa još sa plinskim bocama na vrhu. Strah me i da im priđem. Vrućina je, šta znam… Neko ih slika, nemam srca za to, suviše me potresa izgled ljudi koji sede u njima, njihova skromna pojava… Zar da im pokažem da su za nas prava atrakcija sa tim svojim autobusima, u cicanim haljinama, obučeni po modi davne 60 i neke.. ne mogu, ovi divni porodični ljudi verovatno i dan danas čitaju mnogo, kao u vreme sovjetske armenske respublike, sigurno više od nas, a možda su čak i više pozorišnih predstava videli. Zar smo bolji od njih zbog svoje odeće, dobrog mini busa, dobrih fotoaparata, i što ne živimo u ex-sovjetskoj republici… Koliko su iznad nas zapadnjaci sa svojom još boljom odećom, još boljim aparatima, još više novca u džepu, toliko smo i mi iznad njih, dakle … samo u materijalnom smislu. A evo kako se i mi ponašamo, kao drugi bogatiji prema nama… uostalom zašto ih prognati iz njihovog raja…nismo zato došli… možda smo baš mi za slikanje, tako bahati ponekad, , podsmešljivi…nismo savršeni, činjenica je, a ponašamo se kao polubogovi pred tim jednostavnim ljudima …

 Prolaze brzo monasi pored nas sa kapuljačama na glavi, masa sveta na sve strane, hodočasnici? ne verujem, hrišćanstvo je ovde gotovo potpuno napuštena religija, ali ekskurzije, lokal patrioti, strani turisti, ima svih fela.. Tiho pričamo po manastiru, gledamo masivne zidine, na njima uklesani bikovi, znak porodice Orbelijan. Dnevna svetlost probija šuplje kupole. Na dnu manastira, koji je zapravo napravljen delimično u pećini, teče voda, to je izvor, neki i piju sa njega, kažu svet je… a neki isprobavaju da li je tačno da je akustika toliko dobra da po 30-40 sekundi može da se osluškuje jeka glasa… ispred manastira predvorje popločano nadgrobnim pločama.. Oni staju na te ploče. Definitvno drugačiji odnos imaju prema njima, nego mi. Možda smo sujeverniji, a možda verniji, ne znam… Neke ploče su prelepo gravirane, neke obične samo sa natpisom…Mi ih uglavnom preskačemo., prema našem osećaju.. Izlazimo odatle, neki kupuju orijentalni slatkiš nalik na papir.. to je u stvari zgusnut voćni sok osušen na suncu… dakle ipak ne jedu papir, …A ja jedem nešto između štrudle i pogače, filovana medom, maslacem i orasima čini mi se.. Ulazimo u bus i krećemo ka Aždaak... 

 Stigli smo. Ranac na leđa, polazimo. Ostavljamo selo. Penjemo se, ravnomerno hodamo, reljef blag ispočetka, pričamo, prepričavamo utiske a onda dolazimo do uspravnih uzanih belih šatori sa nekim zastavicama koje se vijore na vrhu, kao da je tu negde turnir.

 Stepan kaže “Jezdi! Požurite, zbijte se! Neka niko ne zaostaje. Psi su im opasni!” Ljudi na konjima sede, gledaju nas. Ćutke prolazimo. Njihovi veliki psi, mastifi valjda, reže, oni ih umiruju… Stepan im se javlja, oni otpozdravljaju, malo je napeto… al prolazimo bez problema.. Ovo sam čekala, ovo je to! Taj neophodni sastojak po čemu ćemo pamtiti ovo kao avanturu…Ipak brzo prolazimo, slušamo Stepana. Trava je visoka, a u njoj nalećemo na čičicu, čuva par krava. Jezd je, ali nasmejan, opušten...

 Nešto nam dobacuje, oko njega lete ptičice, kakav prizor! Nešto vadi, dodaje nam, ne znam šta to ljudi uzimaju , al sve je OK… još jedan njihov logor.. ljudi u svakodnevnim poslovima, peru veš, suše ga na konopcu, ovce, krave, koze,… Možda je glupo reći, al prepala sam se krava, verovatno zbog te atmosfere i uverenja da prolazimo između nomada koji ne viđaju često ljude. Ko kaže? Otkud ovde bicikli, bela Lada Niva, auh! Zovu nas da kupimo mleko, jogurt, sir. Kovač, hoćemo? -Ma kakvi, ne vidim nigde vode! Sir bez higijene, ne ide. Neki naši im obećavaju rukama, pantomimom im saopštavaju da ćemo u povratku svratiti. Ne zaustavljamo se. Hodamo, penjemo se, nema kraja.

 Polako prestaje trava, počinje sneg, idemo, napredujemo.. Stigli smo, već je kasno, sunce je zašlo… duva.. jedva razvijamo šatore..Neko odlazi po vodu, našli su neko mesto odakle se lednik toči. Svi se snabdevamo vodom. Makar za pranje zuba. Ne bih da je pijem, moguće su amebe. Trpamo stvari unutra, pokušavamo da zaspimo… Ne vredi, hladno je. Visina preko 2900m. Duva vetar, razvaljuje, oduvaće nam šator, sve se trese. Skupila sam se u vreći. Trljam nogama da se ugrejem. Ne vredi. Baš je hladno …Već je čii mi se 2 noću, a nema sna, tolik je hladno! A onda je počela kiša… samo nam je još to trebalo, ubacujemo gojzerice u šator i uskoro zaspivamo… dobovanje me srećom uspavalo… Uskoro zvoni sat, još je mrak, polazimo, kiša je već stala, al sve je mokro. Ne vidim kuda ćemo, ali idem. Kovač nas vodi, ne brinem... Vetar i dalje snažno duva, naduvava jakne, razvaljuje… rezak vazduh, valjda neće opet kiša? Povremeno nas samo malo snega zaspe…ali znam da kad Kovač vodi nema kiše, to je pravilo u koje se uvek uzdam i koje srećom i dalje važi. Nisam ni morala da brinem.. Penjemo se, polako napredujemo, dan se odavno zabeleo, sunce se rađa, vrh se pribižava… A onda ne znam ko je upitao” Šta je ono?” Čudna životinja, daleko je ne razaznajemo da li je pola siva, pola crna, ili stoje bok uz bok dve životinje, jedna siva a jedna crna!

 Tek kada je Kovac uvećao snimak shvatili smo da je ipak medved ali oghroman, videli smo sapu u povratku, za neverovati je kolika je. Posle smo na padini iznad nas ugledali medvedicu sa mecetom. Medvedica je za trenutak zastala, a onda nas ili cula ili ugledala i žurno se okrenula i posle nekog vremena nestala u belini, zajedno sa malim. Pametna zverka .. beži od ljudi…Panika nas je uhvatila jer se Aca Ursevic odvojio od grupe, bez da se javi Kovacu, znao je da Kovac ne bi odobrio njegovo samostalno lunjanje po planinama, i bi par stotina metara ispred mecke sa malim. Srecom sve je OK ispalo! Kada smo ga ugledali nije mu bilo jasno sto smo toliko srecni sto ga vidimo. Stižemo na vrh, jedva, visoko je jako… 3.600-3.700m sigurno.. Bole pluća kada udahneš.. Evo i sunca, pozdravlja nas…silazimo niz vulkansku kupu, ovde kao da su skoro bile erupcije, na sve strane stakleno kamenje, opet me podseca na tamni vilajet… ko ponese kajaće se.. ko ne ponese kajače se… naravno to je opsidijan…kao ugalj sitno, a kao staklo oštrih ivica, crne, ponegde mrko crvenkasto boje. Snega ima još. Vraćamo se, ni to baš nije lako na ovoj visini, na ovakvom terenu. Pakujemo šatore i polazimo. Mira nosi najveći šator. Muški je zavitlavaju, ali niko ne pomaže. Usput prolazimo pored belih šatora, neki svraćaju, ja i Kovač ne. U pravu je, bolje ne rizikovati, ali kad ću ih sledeći put sresti? Znam da nema vremena, nastavljamo silazak, satima silazimo, pa silazimo..….Napokon! Evo kombija.Levon je bio tu, sve vreme! Kako smo mu se obradovali! On nas naravno nešto zeza, šali se…Prepakivanje i pokret.

 Zaustavljamo se pored tvrdjave Amberd.

 Visoke polukružne kule, mestimično 2 m debelih zidova, veličanstvena je! X vek?! Još ima delova viših od 12-14m. Unutra je postojala palata. Na prvom spratu je bilo skladište oružja a dva sprata iznad bila su nenastanjena. Podigao je čuveni vojskovođa iz porodice Pahlavuni, Vahram, pobednik u bici kod stare prestonice Ani. Ipak iako jaka, dobro fotifikovana, od bazaltnog kamenja povezanih glinom, gde su svoje graditeljsko umeće iskazali i licni graditelji zaduzbina familije Zakaryan i Bagratunyan, nije odolela pred Timur Lenk-om u XIV veku. Tu blizu je i jedna ogromna crkva.. Idem nepripremljena na prizor koje zatičem!… Unutra freska Hrista na prestolu, ogromna zaista, sva u plavim tonovima, stoji iako je crkva delimično demolirana.. A napalju nimalo hrišćanski prizor: 2 glave petla…okačene na lučni zid, vise... Nekakav ritual… Gledam ko bi tu mogao da ih okači. Nikog ne nalazim, sem 2 devojčice, igraju se sa belim rundavim kučencetom. Nisu valjda one. Ma nisu sigurno.. 90, 91 Za nas nespojiv ritual sa crkvom a tamo to izgleda prolazi. Da li su to ostaci mitraizma ili neka jezdska verovanja, za njih kažu das u mazdaisti, zoroastrijanci, šta li..Sigurno da crkva ne odobrava, ali tu daleko od sveštenika, gde se još pamte komunistička vremena, moguće je da se prepliću nekakvi čudni običaji, ili narod još pamti prehrišćanske rituale i gatanja… Kuci, kuci, dolazi kučence, mazi se, kaže, nisam ja!… Dobro, bitno da nisi mastif, verujemo ti.. Ulazimo u kombi i odlazimo do skijališta Cakadzor…

 Hoćemo li pešice na brdo? Nema šanse, iako je po planu, premoreni smo… sedamo u uspinjaču pa na vrh, među rascvetalo cveće, margarete, kamilice, ljutiće… Uživamo dok mirisi postaju prejaki, guše… pomalo se javlja neka sparina. Nebo se još ne mrači, ali vazduh postaje manje prozračan. Kovač nas prikuplja, svi na uspinjače, požurite, kiša će..i odjednom oblaci se navlače… Uskačemo na žičare, silazimo… molim Boga, mrmljam molitve, Kovač potpuno opušten, pitam ga šta ako počne kiša, munje, gromovi, a stane kabina..? Neće sigurno?… Biće OK.. .. Časna reč? Časna reč…

 Tako je i bilo,,, optimizam vredi, a Kovač ga ima valjda dovoljno za sve nas. Kad je poslednji uleteo u kombi započelo je dobovanje kiše, padala je i padala, grmelo, sevalo, i tako 30 minuta…Al bez obzira na kišu koja još nije sasvim stala, kad smo ugledali crkvu od crnog kamena okruženu raznobojnim cvećem , manastir Kecaris izleteli smo iz kombija i uleteli unutra… Ugledao nas je divan mladi sveštenik, dostojanstven, bilo mu drago sto smo tu u tako velikom broju. Nismo morali mnogo da ga nagovaramo da peva, očito je i njemu bilo zadovoljstvo da nam peva psalme i dâ nam priliku da čujemo kako zvuči molitva na jermenskom, a nama je bilo zadovoljstvo da ga slušamo.


 Baš smo se osetili povlaštenim. Izlazimo, cveće na sve strane, mirisi, boje, duga…na još uvek tamnom nebu… pa još jedna iznad nje.. Zaspivamo u ugrejanom kombiju, stižemo mokri, umorni…vadimo mokre stvari… mislim nastaviću sa snom odmah… ali onda ugledam nasmejano i pomalo zabrinuto lice Stefanove mame. Došli ste? Nego šta! Taman na večeru… Stefan kaže, nemojte mami da kažete da smo naišli na medveda. Taman posla! Ko ima srca da je još i plaši. Mmm miriše topla čorba…sir, salata, sok od maline u bokalu… vidim i neki kolač od trešnje.To je Arpi spremila, Stepanova sestra, slikarka, briše ruke… smeši nam se… Samo joj mahnemo, i ona nama, slabašno se osmehujemo i vučemo bez snage rančeve ka sobama. Nisam mislila da večeram, al ko da odoli mirisu maline iz bokala i prženim krompirićima i zelju s belim lukom i ko zna šta još…jedemo.. poslednjom snagom pokrećemo vilice, gledamo gde je Arpi da joj se zahvalimo za divan kolač. Nema je, tiho je izašla, nismo ni primetili... Umivamo se i utanjamo u san, bez snova! Uh divno nam je bilo, toliko toga… šta li nas tek čeka sutra, a prekosutra,… pred nama je bar još 10 daaa.a.nnnn…aaa...


VODIO PO JERMENIJI: VEROLJUB KOVAČEVIĆ

Loading...
Loading...