JERMENIJA 2008 - PREGRŠT SEĆANJA

Indeks članaka

 Mislima prelazimo put nazad do Jerevana pored jezera Sevan, ali sa druge strane. Na brdašcetu iznad jezera, veliki kameni krstoliki spomenici, hačkari, izgravirani u toplom tamnom vulkanskom kamenu, ugrejani na suncu, stoje nemo…Noraduz.

 Ovo je nekropola, groblje..ali mislim da nikom nije bilo neprijatno preterano.. još kada je Zoki Srdić tu našao inspiraciju za stihove, osetili smo se blaženim što smo baš sada tu na ovom mestu…Ovi jermenski “stećci” postali su i symbol snalažljivosti ovog naroda! Prisećam se priče kako su siroti seljani iz Noraduza, sela poznatog po velikom broju hačkara na nekropoli iznad jezera, ugledali pri zalasku sunca kako se blješte zašiljeni šlemovi, i koplja Tamerlanove vojske koja se približavala sa brda i prekrila horizont. Nemajući kud, pošto u selu nije bilo muškaraca, svi behu u boju, u panici im pade na pamet da maker probaju da ih zavaraju i uspravne spomenike obaviju čaršafima i opasačima.. Ponekima staviše nešto na vrh da podseća na šlem kako bi iz daljine ličili na ratnike… Spomenika je bilo toliko, da napadači odustaše i odoše..

 Dok zaspivam pitam se ima li šanse da se okupimo i ponovo vidimo vode Sevana jednog juna, ili jula… ove ili sledeće ili one tamo godine, samo još jednom bar da gledamo ponosna mirna lica Jermena i Sevan i Ararat, sa kajsijom u rukama, i to istim onim koje smo krali sa ogromnih stoletnih stabala posadjenih i kalemljenih ko zna kad, u blizini divnih ostataka nekadašnje kružne crkve sa lukovima na 3 nivoa predivnog hrama Zvarcnot, koji čak i ovako okrnjen ponosito stoji pod Araratom…

 Možda su na istom mestu rasle bake ovih stabala u vremenima koja prethode zemljotresu koji je zadesio hram tamo negde u X veku. Kažu da ga je to zadesilo zato što je hteo da se takmiči po lepoti sa Ečmiazdinom, prelepom patrijaršijom koja je tu u blizini podignuta pre 17 vekova…Ečmiazdin, katedralna crkva, sedište katolikosa,čije ime znači “dolazak Spasioca” nastala je na mesto na kome je po predanju Sv Grigorije Ilunimator sanjao Gospoda kako se spušta sa nebesa i cekicem lupio mesto na kome želi da se sagradi crkva.

 To mesto je danas u središtu ove prelepe crkve, okruženo zlatom i dragim kamenjem, pod staklenom kupolom, pred kojom kleče, mole se mladi i stari, u ambijentru koji odiše neizmernom estetkom, prelepim duborezima, freskama, ćilimima, a predivnu crkvu koje je najstarija u Jermeniji, pa i u čitavom bivšem SSSR-u, koja je od IV veka kada je bila samo mala bazilika pa do danas nebrtojeno puta dograđivana i ukrašavana da bi danas bila višebrodna građevina sa 3 zvonika okružena prelepim parkom, zelenilom, konacima, odbrambenim zidom i zgradama koja su danas teološki fakultet.

 Kako nam je bilo lepo tih 16,17 dana a nisam verovala da će biti tako. Ne znam da li su i drugi, ali ja sam i te kako drhtala tog jutra kad smo stigli. Meni nije bilo svejedno. Prethodne godine su kažu Turci gomilali trupe pored jermenske granice, pa i sami Jermeni su tu skoro imali nekakve ratove koji nisu dali konačno rešenje za njihove vekovne teritorije koje se sada nalaze na teritoriji nove tvorevine države Azerbejdža. Sporne su teritorije Nagorno Karabaha i Nahičevana i Sahumijska oblast…Pa i ta izolacija u kojoj smo i mi sami dugo živeli ostavlja traga, dugo nismo nigde putovali… Žamor u avionu. Stigli smo, raduju se svi. Prošli smo zamornu pasošku kontrolu, al mene strah još ne popušta … a vrhunac je bio kada nas je na aerodromu u 4 izjutra dočeka galama, vika… Šta se dešava? Srećom eno Stepana, nije teško prepoznati ga… On je jedini nasmejan, čeka nas, osmehuje se. Pitam ko su ovi ljudi, šta se desilo, da nije nekakav drzavni udar? Ma ne, ništa, kaže, to su taksisti, vlasnici pansiona! Velika je borba za goste, za devize… Rukuje se sa Kovačem, našim vodičem , grabi naše rančeve, izvodi nas u noć, nigde svetla oko ogromne aerodromske zgrade, srećom jaka je mesečina a već pomalo i sviće…Uvodi nas u besprekorno čist mini bus… Ispred busa je naš anđeo čuvar u beloj ispeglanoj košulji. Naravno, to je Levon… puši u mraku pored kombija. Taman posla unutra. Pomaže nam da se nekako potrpamo, neko na rančeve, neko ispod rančeva, prolaz između sedišta više ne postoji, zatrpan. Žao Levonu novog mini busa, ulickan je, čist mirisan, i on i bus, 2 jelkice okačio o retrovizor, žao mu al shvata, šta će.. šali se na svoj račun i račun svog pretvarenog busa.. Kovač se nasmejao, Tijana, Dragiša, Ljiljana Lesić, naša “razredna”, oni razumeju ruski… sad se svi smejemo, razdanjuje se … Jermenija se otvara pred nama!

 Upadamo u sobe, juriš na krevete, juriš na kupatilo, pa doručak i onda juriš na kombi. Sada već istuširani, napojeni, nahranjeni, neki su uspeli i da dremnu sat vremena. Onda se ređa razgledanje grada, tvrdjave Erebuni, ploce sa klinastim pismom, muzeji, parkovi, rukopisne knjige u muzeju Matenadaran, pa opet u bus pa obilazak do Sardarapata 93- 95, bojnog polja na kome su udruzeni Jermeni iz ocaja porazili dobro opremljenu i brojnu tursku vojsku, i to vilama, asovima, psitoljima, motkama, krampovima, puskama. Jos u im bile zive slike uzasa koje su doziveli od turske i kurdske vojske.

 Očaj, bes, vrela krv, zelja za slobodom.. znacile su vise od ma kakvog oruzja! Tu su sada na tom bojnom polju spomenici grandiozne figure njihovih nacionalnih simbola: bika, zvona, orlova…

 Pa Mecamor, arheološko nalazište, hetitski grad od ogromnih kamenih blokova, nekadasnja prestonica, danas uzvisica sa ostacima zida od ogromnog kamenja. Ararat 96-99 stoji nad njim, gleda nas…


  Uveče Trg republike šetnja po Jerevanu, spomenik Aramu Hačuturijanu, velike zgrade…

...parkovi, umetnici prodaju u parku svoje slike izložene na štafelajima pored drveća. Ima divnih, u jakim bojama. Na slikama su narovi, stari zanati, jagnjad, neveste, seoski narod u nosnji, lici na nasu iz pirotskg kraja.. mnogo lice!?…

 Pa onda buvlja pijaca zvana Vernisaz, stari nakit, drago kamenje, suveniri, srebrnina, diskovi sa jermenskom muzikom, stare monografije, mape, knjige, numizmatičari, filatelisti… ptičice, ćilimi... Na ulici u malim cistern-prikolicama, kakve su kod nas nekad služile za pražnjenje septičkih jama, prodaju kvas, šta li, bozu, kabezu! Naravno prohromski kazani, al ipak mogo podseća…a onda se film zaustavlja, usporuje…


 Rano je … hladno.. ranci natovareni planinarskom opremom u prikolici…dugo izlazimo iz Jerevana, stvarno je ogroman grad. Stižemo rano do Garnija, helenističkog hrama iz prvog veka, na obodu reke Azat. Masivni granitni stubovi se još uzdižu, čak i kapitoli stoje.. ponositi nad kanjonom, izmaglica nad rekom, sve je zeleno i okupano izmaglicom.. Reka Azat koja je sada mala, na dnu kanjona, gotovo kao potočić sa ove visine.. Ovde na ovom mestu se neko vreme, u doba dekadencije carstva negovao kult Mitraizma, što nije čud jer Iran je tu blizu, ni 200km odavde, ali ostale su i terme, sa podnim mozaicima, ostaci palata, letnjih rezidencija jermenskih kraljeva… zaista je na izuzetnom mestu i sada je divno, a još kada su tu bili perivoji, paunovi, senke retkog drveća, možda čudesnog judinog uveta koje i danas sa svojom visokom krošnjom prošaranom mirisnim grozdovima ljubicastih cvetova baca senke na staze… Mozda je bilo i fontana na čijim ivicama su sedele dvorske dame i ćutke prihvatale pozdrave ministara i inženjera koji su ih naklonom pozdravljale, a onda krišom posmatrale zgodne gardiste i kroz rastvorene kapije posmatrale ratare kako unose košare grožđa i narova na svojim mazgama, lavaš na vrhu i sepete pune sira i povrća.

Loading...
Loading...