JERMENIJA 2008 - PREGRŠT SEĆANJA

Indeks članaka

Iz Jerevana kao baze, svakog dana smo odlazili i vraćali se iz drugog pravca. Nekad išli u planinske oblasti sa predivnim pašnjacima, a nekada na zapad ka vulkanskim kupama koje su u junu još bile pod snegom, pa nakon šumovitih oblasti kakav je Diližan, poznatom po retkim vrstama drveća i rezbarija u drvetu na balkonima, stepenicama, pod krovovima, sledećeg dana odlazili u kamenu pustoš kakvu pruža kanjon reka (H)razdan - 8, ponor nad kojim su zagledane tri predivne crkve u nizu, toliko blizu da se vide između sebe, a svaka različite boje: crna, ružičasta i žućkasta… a nad rekom starinski turski elegantan most

Pa slike pored jezera Sevan, gotovo kao na moru, galebovi, zelenilo, turisti, roštilj, plaže…još da voda nije tako hladna, na 1900m nmv, al njima ne smeta, kupaju se itekako...Pa onda kamene planine bez rastinja, sa ”nevidljivim” manastirima, od istog kamena..

 pa plodna dolina pored reke Araks i duboki kanjoni reke Azat, koja takođe kao i Razdan useca svoje korito duboko kroz kamene litice. Meni su ta korita delovala kao posledica potopa iz Nojevih vremena, kao da se zemlja raspukla da bi otekle biblijske poplave, bujice, kišnice, a onda nakon toliko era i vekova izgubile snagu i sada starački slabašno još pomalo teku po dnu kanjona.

 Prisetim se ponekad našeg dobrog, pomalo suzdržanog vozača Levona, čoveka sa stavom i harizmom. Iako kao pojava ne mnogo upadljiv, doprineo je da bezbedno, brzo i sigurno stignemo svuda gde smo naumili.

 Nikakvi džombavi putevi, oštri usponi sa krivinama nisu mogli da ga iznerviraju ili odvrate. Nikad nije palio cigaretu u kombiju ma koliko da je trajao put. Uvek besprekorno čist, ispeglan, sa šeretski osmehom i prigodnom dosetkom koja je oduševljavao sve koji su razumeli ruski, a koji je on savršeno govorio.. Levon nas je potpuno osvojio u roku od 2-3 dana i od našeg vozača postao naš drugar, u čijem društvu smo uvek uživali, mada retko kad se družili i za stolom..dozirano se družio sa nama, ne želeći da bude nametljiv. Neki su ga čak nazivali i anđelom čuvarem jer nas je čuvao i bdio nad nama u svim situacijama koje je on smatrao potencijalno problematičnim za nas, neupućene u lokalne navike.

 Ponekad u prisećanjima iskrsne nasmejano lice, našeg mladog, pametnog i sposobnog domaćina Stepana koji je sa 22-23 godine perfektno govori nekoliko jezika, kao volonter instruktor putovao po Evropi i Americi, video više sveta nego mnogi od nas, a uz to veoma dobar planinar, dobar domaćin i vodič kroz noćni život Jerevana, džez i rok scenu… vidim ga i sad kako se naporedo sa Levonom trudi da nam sve pokaže, objasni, pomogne koliko god mu to njegov posao ekonomiste u velikoj firmi omogućavao…U jdnom restoranu pored puta je čak uleteo u kuhinju, pripasao kecelju i pomogao iznenadjenoj devojci koja nije očekivala tolike gladne goste.. Levon je pravio spisak za narudžbinu, Stepan sekao hleb, donosio piće, sekao paradajz za salatu! Neviđeno! Uh kako je tamo prijala hrana u senci pod drvetom vrbe iznad klokotave reke dok se miris paradajza meša sa mirisom već pomalo sasušenog poljskog cveća a lelujavo cvrčanje cvrcaka u transu i naš žamor preliva…

 Kad pričam već o hrani, moram da se setim Stepanove mame kako nasmejana stoji pored lepo aranžiranog stola prepunog salata, pita, čorbi, variva koje je celog dana pripremala a uveče bi došla da nam sve to servira, ponudi, objasni iz kog dela Jermenije to jelo potiče, jer je svakog dana predstavljala kuhinju iz nekog drugog kraja Jermenije. Osećali smo se kao u Hayatu! Imala je veliku želju da na svoj način predstavi svoju zemlju, a naše oduševljenje joj je bilo nagrada! Mi smo se kao klinci radovali povratku na večeru u pansion i nikom nije padalo na pamet da ide u neki restorane, jer toliko ukusnu hranu spremljenu sa ljubavlju ne bismo mogli da dobijemo nigde a uz to hrana je već bila uračunata u vrlo pristojnu cenu smeštaja. Izjutra smo pak jurili da što pre sednemo za sto i vidimo šta nam je pripremljeno. Kolko god rano da dođemo sve je već bilo servirano u divnoj, svetlošću obasjanoj trpezariji.. i kafa, i maslac i salame, i domaći džem od kajsija, jaja na oko, jermenski hleb, kojeg nikako nismo mogli da se najedemo..toliko je bio ukusan..

 Sad sam se prisetila i kajsija, mnogo bleđih od naših al mnog mirisnijih. U početku smo sumnjičavo gledali na njihovu boju, ubeđeni da su zelene, i da nam grčevi ne ginu..a kasnije kupovali po 2-3 kile, prali usput i stalno ih jeli tokom celog putovanja. Bilo je i divnih crvenih trešanja kakve ovde zovu “srce”. Iako dosta istočnije od nas, a klima surovija, izmešana mediteranska i planinska, voća je bilo stalno...Narovi, kajsije, maline, trešnje, jagode, višnje,sve u isto vreme. Bilo je i banana al niko nije mario za njih kao ni za jabuke, kruške

 Slika nas kako umorni, nakon puta sedimo na “našoj”, “srpskoj” terasi, tako su je prozvali po nama,kad smo otišli, iz nostalgije..

 Mi zagledani u Aragac i sunce kako zalazi a odmah zatim počne da divlja jak vetar koji se iskaljivao na velikim čaršavima, peškirima, našim opranim stvarima... Nema mesta čuđenju, ipak smo na 1000m nadmorske visine…okruženi ogromnim planinama. Čim zađe sunce nastupa hladan svet meseca 103 ,104, koji najavljuje jak vetar, a onda polako počinju da se pale svetla noćnog Jerevana.

 U taj čas se zaboravlja na vetar a razmišlja o kafićima, džezu, lepo osvetljenim parkovima sa jezercima, oko kojeg se kreće masa lepog mladog sveta, a sa svih terasa dopire muzika i zaboravlja na ma kakav umor. Straha nije bilo, niko te neće opljačkati, a ako i ne bude radio metro, nema veze…tu je taksi… Uveče bi se tiho ušunjavali u svoje sobe i krevete svi, sem Vuka… Vuk je za svoje privremeno boravište izabrao krevet na terasi, zavlačio se u vreću i kao pravom vuku nije mu smetao ni huk vetra ni sjaj mesečine… Svi smo mu pomalo zavideli, neki iz fazona pokušavali da mu se ušunjaju na mesto, kada bi kasnio iz noćnog života… ali ostade to mesto njegovo..

 Dolaze mi u sećanje i tamne hladne vode večitog Sevana….oko kojeg je uvek vladao mir, možda je tugovao za bratskim jezerom Van u Turskoj i Urmijom u Iranu, sa kojim su nekad davno ova 3 brata delila istu sudbinu, slične bajke, legende, isti jezik se čuo na njihovim vodama, slični plavokosi visoki ljudi sa orlovskim nosevima ribarili po njemu, a žene istih šara na nošnji, iste boje kose, uz iste pesme prale veš na njihovim obalama…Danas se drugi glasovi čuju na obalama nekad bratskog Vana. Granice ih razdvajaju a ljudi nesvesni istog porekla, nekada su možda ubijala svoju braću, u vreme kada su živeli u osmanskom carstvu, ne primećujući da imaju iste oči, krv iste boje, ne prepoznajući decu svoju među onom drugom ubijenom, sestre svoje medju onim drugim poniženim i braću medju onom morenom vrućinom, glađu, žeđi, streljanom, ubijanom, bacanom …

Tuguje Sevan, crni Van, to znači njegovo ime, tako su ga nazvali jermeni kada su nekad davno došli sa obala Vana i ugledali njegove crne vode, crni Van, Sevan… A bratski Van, danas tako dalek, stidi se, tuguje.. još ćuti o tome koliko je zla video, koliko je njih uz krik krvnik gurnuo sa paluba, primio u svoje vode bez glasa, iste one koji su nekad pevali, plivali, lovili, ljubili, gnjurali...  Onda mi kroz sećanja promiču vulkanske kupe i ispod njih zelena polja prepuna ljubičastog cveća, pa onda polja žutog cveća, pa makova.. a usred njih velelepan karavansaraj

... još uvek gotovo nenačet zubom vremena u blizini prevoja Sulema , na 2400m nm. Podigao ga je od čvrstih bazaltnih stena još 1332 u vreme Abdel Saida II, vrli princ Kesar Orbelian, od svojih sredstava a za dušu svoju, svoje žene princeze, njenog brata princa… za dušu svoje još žive dece, 4 sinova! Tako piše na natpisu koji je ostavio na jemenskom ali i na arapskom, kako je diktiralo vrem a i njegov polozaj vazala. Sa obe strane prevoja su sporo su se penjali karavani noseći svilu iz Kine, ili grumenje soli iz Kapadokije, tu bi se sreli, odmarali konje, kamile, zaprege, služilo bi im se vino i pečenje, kaša.. konji su pojeni i hranjeni pod istim svodom pod kojim i njhovi gospodari uz jelo zagledani u hurije i peharnike. A uz njih bi po svu noć budni stajali sultanovi vojnici, ponekad vojska armenskih vazalnih kraljeva. Tu na kamenim postoljima odmarali su se tovari blaga, svile, keramike, žita, tkanina, mesinga, dragog kamenja, soli, začina, rude i ko zna čega još što je spuštano sa kamila, konja, magaraca,mazgi da se odmore ..A nedaleko odatle u dolini, karavani su prolazili pored zelene livade Karahundza visoke trave gde su pod mesečinom stajali i na suncu se belasali uspravni prošupljeni megaliti neolitske opservatorije. Poredjani u krug, ne bez logike, služili su čoveku bronzanog doba da odredi vreme zimske i letnje ravnodnevice

 Sada mislima nastavljam dalje krivudavim razrovanim putem koji se odatle spušta još niže pa onda polako, teško, uspinje do tvrdjave Tatev.


 Tu u mislima i snovima ponovo prolazim kroz neobičan manastir na litici, čiji delovi još stoje, još od dalekog IV veka! Tada je u slavu sv. Eustatija, druga i saborca svetog Grigorija Iluminatora, rodonačelnika jermenskog hristijanizma, ovde podignut manastir, koji vremenom od Eustatija postade Tatev. Kasnije, kada se krajem IX veka, ovde podigla velelepna crkva u čast svetog Petra i Pavla oko koje se okupila masa umetnika zauzeta njenim ukrašavanjme, zahvaljujući nepristupačnosti položaja ove tvrđave u vremenu kada su Mongoli pretili tvrđavama, gradovima i crkvama, cvet srednjevekovne jermenske hrišćanske nauke, umetnosti, klera okupljao se baš ovde! Na molitvama je pevalo 1000 monaha, i još ko zna koliko prepisivača, iluminatora, minijaturista. Ovde se živelo, molilo Bogu, skrivalo crkveno bogatstvo pretočeno u jevanđelja, a sada –muk... Hodam njegovim praznim hodnicima ponovo i slušam priču monaha koji na književnom engleskom priča o uspravljenom obelisku, tankom kamenom stubu, koji je u tim starim vremenima imao tako fino podešenu statiku da je kao seizmograf treperio pred udaljenim topotom konja i u slučaju zemljotresa naravno ili drugih nevolja… i prisećam se kako nas je tu, nedaleko, u nedođiji kakvu pruža usamljena tvrđava sa crkvom na litici do koje se stiže užasnim putem našao nekakav čuvar magacina koji je u svoj kontejner najpre primio i nahranio našeg gladnog vozača. Kad je shvatio da nam je vozač gladan sažalio se i ugostio kao roda najrođenijeg. Ispržio jaja na oko sa slaninom; dodao sir, napravio mu salatu..skuvao kafu. Naišli mi pitali pošto, je ima li i za nas. Ima! kolko košta. Ništa. Neki to tako i shvatiše pa kad su popili kafu i najeli se još i pivo popili, šta će kad čovek časti. A drugi osetljivi na pažnju i dobrotu, prikupili novac i obradovali divnog skromnog čoveka i njegovu još divniju ženu, koja se brzo snasla i pocela da przi jaja, cupka nek zacine iz bastice, trci da donese sir, nasece paradajz… i bilo na kraju lepo i njima a i nama, narocito onima koji nista nisu platili..al dobro ima toga uvek..

Loading...
Loading...