JERMENIJA 2008 - PREGRŠT SEĆANJA

Indeks članaka

Eh Jermenija, kao u onoj kletvi: i ko je nije video požaliće i ko je video zažaliće!... jer neće moći bez nje. I razmišljaće stalno kako da joj se vrati… jer je jedinstvena! Mislim da iz naše grupe koja je u junu 2008 bila u Jermeniji, od nas šesnaest možda samo dvoje-troje ne uzdiše i dalje za njom. A nismo baš uvek bili oduševljeni svim prizorima koje smo vidjali…

    Nigde prljavštine, mada je bilo ruševina i oguljenih fasada i urušenih krovova. Ali nigde ni vike, svađa, nigde nikakvih problema, sem pri ulasku i izlasku iz zemlje, kada smo morali da se borimo sa neumoljivim aerodromskim službenicima. Ali to nisu utisci koji bi pokvarili generalno izuzetno lep utisak koji ostavlja ova divna zemlja.



 Iako mala, kažu kao Vojvodina, svakog dana nas je iznenađivala novim slikama,novim predelima, novim bojama, ali uvek i jednim te istim prizorom; gde god išli, a išli smo zaista svuda, i u najskriveniji budžak da smo se se zavukli ogroman Ararat bi stalno bio pred našim očima.

 Gledali bismo ga s jednog boka ili drugog, iz samog podnožja, ili sa nekih vrhova oči u oči! Gorostasan, sa oblacima oko vrha, ponekad u izmaglici, nekad jasan kao da je svega 5 km udaljen, ali je uvek bio tu, sveprisutan, čak i kad ga nismo videli od kišnih oblaka, znali smo da je tu. Kao nekakvo božanstvo!

 Kažu da je dobio ime po kralju Ari, iz starih vremena Armena, Haldejaca, Urartu carstva - Lepi Ara, koga je žena Semiramida otrovala. Neki pak kažu da je greška što mi zapadnjaci tako zovemo Ararat, jer je u pitanju zabuna do koje je došlo u 11 veku kada su zamenjeni Ararat i površ Ayrarat, severno od Ararata, a nedaleko od Jerevana, takođe nazvana po Ari. Sami Jermeni ovu svoju svetu planinu na koju se nakon potopa iskrcao Noa sa svojom arkom, nazivaju Masis , jere je tako po sebi nazvao jedan drugi vladar, praunuk Jeremenskog patrijarha Hayka. A po tom istom Hayku, praunuku Noinom, Jeremeni svoju zemlju nazivaju Hayastanom, Haykovom domovinom.. Bilo kako bilo ova gorostasna planina, tiha patnja današnjih Jermena, jer im je nedostupna, danas se nalazi sa druge strane tursko-jermenske granice. A nama se prikazao još prvog dana bez večitog oblaka oko vrha.


 Bapken Simonjan, jermenski pesnik i naš počasni konzul i pratilac do nekih od istorijskih znamenitosti, turističkih atrakcija i arheološkoh lokaliteta, sledećeg dana u šetnji po Jerevanu rekao nam je… “O, pa vi baš imate sreće! “ Što? “Pa…Ararat se ne otkriva baš svakome odmah.. Vi mora da ste nešto specijalno!” Nego! Ne zato što je u grupi

bilo mnogo obrazovanih ljudi: stomatolog, epidemiolog, advokat, geolog, dva prevodioca, muzičar, advokat, dva pedagoga …Umesto na Palma de Majorku, šoping u Rim ili letovanje na Mikonosu, nas je interesovala pomalo zaboravljena Jermenija. A svako je imao neki drugi razlog .Neke su privukle biblijske priče, nekog crkve, nekog želja da vidi kakva je zemlja koja je poslednji frontijer pred carstvom meseca i zvezde, zemlja koja je propatila mnogo i zadržala ponos, bila deo persijskog, turskog i “sovjetskog” carstva al ostala svoja, i nije zaboravila svoje dane slave, zemlja koja danas ima samo jedno jezero a nekad je imala izlaz na Sredozemno i Crno more, Kaspijsko jezero, imala tri sveta jezera Van, Sevan i Urmiju, sa svetom planinom Ararat u centru. Ovo je čudesna zemlja u kojoj je još uvek moguće videti velika blaga, videti klinaste rukopise na otvorenom, sakupljati poludragi kamen opsidijan na kilograme, zemlja koja je domovina takve gromade od kompozitora kakav je Aram Hačuturijan


izabrana domovina režisera kakav je Sergej Paradžanov, zemlje koja je porodila duduk, frulu od kajsijinog drveta koji svira samo tužne melodije…bilo je sigurno još mnogo mnogo razloga… 


Iz Jerevana kao baze, svakog dana smo odlazili i vraćali se iz drugog pravca. Nekad išli u planinske oblasti sa predivnim pašnjacima, a nekada na zapad ka vulkanskim kupama koje su u junu još bile pod snegom, pa nakon šumovitih oblasti kakav je Diližan, poznatom po retkim vrstama drveća i rezbarija u drvetu na balkonima, stepenicama, pod krovovima, sledećeg dana odlazili u kamenu pustoš kakvu pruža kanjon reka (H)razdan - 8, ponor nad kojim su zagledane tri predivne crkve u nizu, toliko blizu da se vide između sebe, a svaka različite boje: crna, ružičasta i žućkasta… a nad rekom starinski turski elegantan most

Pa slike pored jezera Sevan, gotovo kao na moru, galebovi, zelenilo, turisti, roštilj, plaže…još da voda nije tako hladna, na 1900m nmv, al njima ne smeta, kupaju se itekako...Pa onda kamene planine bez rastinja, sa ”nevidljivim” manastirima, od istog kamena..

 pa plodna dolina pored reke Araks i duboki kanjoni reke Azat, koja takođe kao i Razdan useca svoje korito duboko kroz kamene litice. Meni su ta korita delovala kao posledica potopa iz Nojevih vremena, kao da se zemlja raspukla da bi otekle biblijske poplave, bujice, kišnice, a onda nakon toliko era i vekova izgubile snagu i sada starački slabašno još pomalo teku po dnu kanjona.

 Prisetim se ponekad našeg dobrog, pomalo suzdržanog vozača Levona, čoveka sa stavom i harizmom. Iako kao pojava ne mnogo upadljiv, doprineo je da bezbedno, brzo i sigurno stignemo svuda gde smo naumili.

 Nikakvi džombavi putevi, oštri usponi sa krivinama nisu mogli da ga iznerviraju ili odvrate. Nikad nije palio cigaretu u kombiju ma koliko da je trajao put. Uvek besprekorno čist, ispeglan, sa šeretski osmehom i prigodnom dosetkom koja je oduševljavao sve koji su razumeli ruski, a koji je on savršeno govorio.. Levon nas je potpuno osvojio u roku od 2-3 dana i od našeg vozača postao naš drugar, u čijem društvu smo uvek uživali, mada retko kad se družili i za stolom..dozirano se družio sa nama, ne želeći da bude nametljiv. Neki su ga čak nazivali i anđelom čuvarem jer nas je čuvao i bdio nad nama u svim situacijama koje je on smatrao potencijalno problematičnim za nas, neupućene u lokalne navike.

 Ponekad u prisećanjima iskrsne nasmejano lice, našeg mladog, pametnog i sposobnog domaćina Stepana koji je sa 22-23 godine perfektno govori nekoliko jezika, kao volonter instruktor putovao po Evropi i Americi, video više sveta nego mnogi od nas, a uz to veoma dobar planinar, dobar domaćin i vodič kroz noćni život Jerevana, džez i rok scenu… vidim ga i sad kako se naporedo sa Levonom trudi da nam sve pokaže, objasni, pomogne koliko god mu to njegov posao ekonomiste u velikoj firmi omogućavao…U jdnom restoranu pored puta je čak uleteo u kuhinju, pripasao kecelju i pomogao iznenadjenoj devojci koja nije očekivala tolike gladne goste.. Levon je pravio spisak za narudžbinu, Stepan sekao hleb, donosio piće, sekao paradajz za salatu! Neviđeno! Uh kako je tamo prijala hrana u senci pod drvetom vrbe iznad klokotave reke dok se miris paradajza meša sa mirisom već pomalo sasušenog poljskog cveća a lelujavo cvrčanje cvrcaka u transu i naš žamor preliva…

 Kad pričam već o hrani, moram da se setim Stepanove mame kako nasmejana stoji pored lepo aranžiranog stola prepunog salata, pita, čorbi, variva koje je celog dana pripremala a uveče bi došla da nam sve to servira, ponudi, objasni iz kog dela Jermenije to jelo potiče, jer je svakog dana predstavljala kuhinju iz nekog drugog kraja Jermenije. Osećali smo se kao u Hayatu! Imala je veliku želju da na svoj način predstavi svoju zemlju, a naše oduševljenje joj je bilo nagrada! Mi smo se kao klinci radovali povratku na večeru u pansion i nikom nije padalo na pamet da ide u neki restorane, jer toliko ukusnu hranu spremljenu sa ljubavlju ne bismo mogli da dobijemo nigde a uz to hrana je već bila uračunata u vrlo pristojnu cenu smeštaja. Izjutra smo pak jurili da što pre sednemo za sto i vidimo šta nam je pripremljeno. Kolko god rano da dođemo sve je već bilo servirano u divnoj, svetlošću obasjanoj trpezariji.. i kafa, i maslac i salame, i domaći džem od kajsija, jaja na oko, jermenski hleb, kojeg nikako nismo mogli da se najedemo..toliko je bio ukusan..

 Sad sam se prisetila i kajsija, mnogo bleđih od naših al mnog mirisnijih. U početku smo sumnjičavo gledali na njihovu boju, ubeđeni da su zelene, i da nam grčevi ne ginu..a kasnije kupovali po 2-3 kile, prali usput i stalno ih jeli tokom celog putovanja. Bilo je i divnih crvenih trešanja kakve ovde zovu “srce”. Iako dosta istočnije od nas, a klima surovija, izmešana mediteranska i planinska, voća je bilo stalno...Narovi, kajsije, maline, trešnje, jagode, višnje,sve u isto vreme. Bilo je i banana al niko nije mario za njih kao ni za jabuke, kruške

 Slika nas kako umorni, nakon puta sedimo na “našoj”, “srpskoj” terasi, tako su je prozvali po nama,kad smo otišli, iz nostalgije..

 Mi zagledani u Aragac i sunce kako zalazi a odmah zatim počne da divlja jak vetar koji se iskaljivao na velikim čaršavima, peškirima, našim opranim stvarima... Nema mesta čuđenju, ipak smo na 1000m nadmorske visine…okruženi ogromnim planinama. Čim zađe sunce nastupa hladan svet meseca 103 ,104, koji najavljuje jak vetar, a onda polako počinju da se pale svetla noćnog Jerevana.

 U taj čas se zaboravlja na vetar a razmišlja o kafićima, džezu, lepo osvetljenim parkovima sa jezercima, oko kojeg se kreće masa lepog mladog sveta, a sa svih terasa dopire muzika i zaboravlja na ma kakav umor. Straha nije bilo, niko te neće opljačkati, a ako i ne bude radio metro, nema veze…tu je taksi… Uveče bi se tiho ušunjavali u svoje sobe i krevete svi, sem Vuka… Vuk je za svoje privremeno boravište izabrao krevet na terasi, zavlačio se u vreću i kao pravom vuku nije mu smetao ni huk vetra ni sjaj mesečine… Svi smo mu pomalo zavideli, neki iz fazona pokušavali da mu se ušunjaju na mesto, kada bi kasnio iz noćnog života… ali ostade to mesto njegovo..

 Dolaze mi u sećanje i tamne hladne vode večitog Sevana….oko kojeg je uvek vladao mir, možda je tugovao za bratskim jezerom Van u Turskoj i Urmijom u Iranu, sa kojim su nekad davno ova 3 brata delila istu sudbinu, slične bajke, legende, isti jezik se čuo na njihovim vodama, slični plavokosi visoki ljudi sa orlovskim nosevima ribarili po njemu, a žene istih šara na nošnji, iste boje kose, uz iste pesme prale veš na njihovim obalama…Danas se drugi glasovi čuju na obalama nekad bratskog Vana. Granice ih razdvajaju a ljudi nesvesni istog porekla, nekada su možda ubijala svoju braću, u vreme kada su živeli u osmanskom carstvu, ne primećujući da imaju iste oči, krv iste boje, ne prepoznajući decu svoju među onom drugom ubijenom, sestre svoje medju onim drugim poniženim i braću medju onom morenom vrućinom, glađu, žeđi, streljanom, ubijanom, bacanom …

Tuguje Sevan, crni Van, to znači njegovo ime, tako su ga nazvali jermeni kada su nekad davno došli sa obala Vana i ugledali njegove crne vode, crni Van, Sevan… A bratski Van, danas tako dalek, stidi se, tuguje.. još ćuti o tome koliko je zla video, koliko je njih uz krik krvnik gurnuo sa paluba, primio u svoje vode bez glasa, iste one koji su nekad pevali, plivali, lovili, ljubili, gnjurali...  Onda mi kroz sećanja promiču vulkanske kupe i ispod njih zelena polja prepuna ljubičastog cveća, pa onda polja žutog cveća, pa makova.. a usred njih velelepan karavansaraj

... još uvek gotovo nenačet zubom vremena u blizini prevoja Sulema , na 2400m nm. Podigao ga je od čvrstih bazaltnih stena još 1332 u vreme Abdel Saida II, vrli princ Kesar Orbelian, od svojih sredstava a za dušu svoju, svoje žene princeze, njenog brata princa… za dušu svoje još žive dece, 4 sinova! Tako piše na natpisu koji je ostavio na jemenskom ali i na arapskom, kako je diktiralo vrem a i njegov polozaj vazala. Sa obe strane prevoja su sporo su se penjali karavani noseći svilu iz Kine, ili grumenje soli iz Kapadokije, tu bi se sreli, odmarali konje, kamile, zaprege, služilo bi im se vino i pečenje, kaša.. konji su pojeni i hranjeni pod istim svodom pod kojim i njhovi gospodari uz jelo zagledani u hurije i peharnike. A uz njih bi po svu noć budni stajali sultanovi vojnici, ponekad vojska armenskih vazalnih kraljeva. Tu na kamenim postoljima odmarali su se tovari blaga, svile, keramike, žita, tkanina, mesinga, dragog kamenja, soli, začina, rude i ko zna čega još što je spuštano sa kamila, konja, magaraca,mazgi da se odmore ..A nedaleko odatle u dolini, karavani su prolazili pored zelene livade Karahundza visoke trave gde su pod mesečinom stajali i na suncu se belasali uspravni prošupljeni megaliti neolitske opservatorije. Poredjani u krug, ne bez logike, služili su čoveku bronzanog doba da odredi vreme zimske i letnje ravnodnevice

 Sada mislima nastavljam dalje krivudavim razrovanim putem koji se odatle spušta još niže pa onda polako, teško, uspinje do tvrdjave Tatev.


 Tu u mislima i snovima ponovo prolazim kroz neobičan manastir na litici, čiji delovi još stoje, još od dalekog IV veka! Tada je u slavu sv. Eustatija, druga i saborca svetog Grigorija Iluminatora, rodonačelnika jermenskog hristijanizma, ovde podignut manastir, koji vremenom od Eustatija postade Tatev. Kasnije, kada se krajem IX veka, ovde podigla velelepna crkva u čast svetog Petra i Pavla oko koje se okupila masa umetnika zauzeta njenim ukrašavanjme, zahvaljujući nepristupačnosti položaja ove tvrđave u vremenu kada su Mongoli pretili tvrđavama, gradovima i crkvama, cvet srednjevekovne jermenske hrišćanske nauke, umetnosti, klera okupljao se baš ovde! Na molitvama je pevalo 1000 monaha, i još ko zna koliko prepisivača, iluminatora, minijaturista. Ovde se živelo, molilo Bogu, skrivalo crkveno bogatstvo pretočeno u jevanđelja, a sada –muk... Hodam njegovim praznim hodnicima ponovo i slušam priču monaha koji na književnom engleskom priča o uspravljenom obelisku, tankom kamenom stubu, koji je u tim starim vremenima imao tako fino podešenu statiku da je kao seizmograf treperio pred udaljenim topotom konja i u slučaju zemljotresa naravno ili drugih nevolja… i prisećam se kako nas je tu, nedaleko, u nedođiji kakvu pruža usamljena tvrđava sa crkvom na litici do koje se stiže užasnim putem našao nekakav čuvar magacina koji je u svoj kontejner najpre primio i nahranio našeg gladnog vozača. Kad je shvatio da nam je vozač gladan sažalio se i ugostio kao roda najrođenijeg. Ispržio jaja na oko sa slaninom; dodao sir, napravio mu salatu..skuvao kafu. Naišli mi pitali pošto, je ima li i za nas. Ima! kolko košta. Ništa. Neki to tako i shvatiše pa kad su popili kafu i najeli se još i pivo popili, šta će kad čovek časti. A drugi osetljivi na pažnju i dobrotu, prikupili novac i obradovali divnog skromnog čoveka i njegovu još divniju ženu, koja se brzo snasla i pocela da przi jaja, cupka nek zacine iz bastice, trci da donese sir, nasece paradajz… i bilo na kraju lepo i njima a i nama, narocito onima koji nista nisu platili..al dobro ima toga uvek..


 Mislima prelazimo put nazad do Jerevana pored jezera Sevan, ali sa druge strane. Na brdašcetu iznad jezera, veliki kameni krstoliki spomenici, hačkari, izgravirani u toplom tamnom vulkanskom kamenu, ugrejani na suncu, stoje nemo…Noraduz.

 Ovo je nekropola, groblje..ali mislim da nikom nije bilo neprijatno preterano.. još kada je Zoki Srdić tu našao inspiraciju za stihove, osetili smo se blaženim što smo baš sada tu na ovom mestu…Ovi jermenski “stećci” postali su i symbol snalažljivosti ovog naroda! Prisećam se priče kako su siroti seljani iz Noraduza, sela poznatog po velikom broju hačkara na nekropoli iznad jezera, ugledali pri zalasku sunca kako se blješte zašiljeni šlemovi, i koplja Tamerlanove vojske koja se približavala sa brda i prekrila horizont. Nemajući kud, pošto u selu nije bilo muškaraca, svi behu u boju, u panici im pade na pamet da maker probaju da ih zavaraju i uspravne spomenike obaviju čaršafima i opasačima.. Ponekima staviše nešto na vrh da podseća na šlem kako bi iz daljine ličili na ratnike… Spomenika je bilo toliko, da napadači odustaše i odoše..

 Dok zaspivam pitam se ima li šanse da se okupimo i ponovo vidimo vode Sevana jednog juna, ili jula… ove ili sledeće ili one tamo godine, samo još jednom bar da gledamo ponosna mirna lica Jermena i Sevan i Ararat, sa kajsijom u rukama, i to istim onim koje smo krali sa ogromnih stoletnih stabala posadjenih i kalemljenih ko zna kad, u blizini divnih ostataka nekadašnje kružne crkve sa lukovima na 3 nivoa predivnog hrama Zvarcnot, koji čak i ovako okrnjen ponosito stoji pod Araratom…

 Možda su na istom mestu rasle bake ovih stabala u vremenima koja prethode zemljotresu koji je zadesio hram tamo negde u X veku. Kažu da ga je to zadesilo zato što je hteo da se takmiči po lepoti sa Ečmiazdinom, prelepom patrijaršijom koja je tu u blizini podignuta pre 17 vekova…Ečmiazdin, katedralna crkva, sedište katolikosa,čije ime znači “dolazak Spasioca” nastala je na mesto na kome je po predanju Sv Grigorije Ilunimator sanjao Gospoda kako se spušta sa nebesa i cekicem lupio mesto na kome želi da se sagradi crkva.

 To mesto je danas u središtu ove prelepe crkve, okruženo zlatom i dragim kamenjem, pod staklenom kupolom, pred kojom kleče, mole se mladi i stari, u ambijentru koji odiše neizmernom estetkom, prelepim duborezima, freskama, ćilimima, a predivnu crkvu koje je najstarija u Jermeniji, pa i u čitavom bivšem SSSR-u, koja je od IV veka kada je bila samo mala bazilika pa do danas nebrtojeno puta dograđivana i ukrašavana da bi danas bila višebrodna građevina sa 3 zvonika okružena prelepim parkom, zelenilom, konacima, odbrambenim zidom i zgradama koja su danas teološki fakultet.

 Kako nam je bilo lepo tih 16,17 dana a nisam verovala da će biti tako. Ne znam da li su i drugi, ali ja sam i te kako drhtala tog jutra kad smo stigli. Meni nije bilo svejedno. Prethodne godine su kažu Turci gomilali trupe pored jermenske granice, pa i sami Jermeni su tu skoro imali nekakve ratove koji nisu dali konačno rešenje za njihove vekovne teritorije koje se sada nalaze na teritoriji nove tvorevine države Azerbejdža. Sporne su teritorije Nagorno Karabaha i Nahičevana i Sahumijska oblast…Pa i ta izolacija u kojoj smo i mi sami dugo živeli ostavlja traga, dugo nismo nigde putovali… Žamor u avionu. Stigli smo, raduju se svi. Prošli smo zamornu pasošku kontrolu, al mene strah još ne popušta … a vrhunac je bio kada nas je na aerodromu u 4 izjutra dočeka galama, vika… Šta se dešava? Srećom eno Stepana, nije teško prepoznati ga… On je jedini nasmejan, čeka nas, osmehuje se. Pitam ko su ovi ljudi, šta se desilo, da nije nekakav drzavni udar? Ma ne, ništa, kaže, to su taksisti, vlasnici pansiona! Velika je borba za goste, za devize… Rukuje se sa Kovačem, našim vodičem , grabi naše rančeve, izvodi nas u noć, nigde svetla oko ogromne aerodromske zgrade, srećom jaka je mesečina a već pomalo i sviće…Uvodi nas u besprekorno čist mini bus… Ispred busa je naš anđeo čuvar u beloj ispeglanoj košulji. Naravno, to je Levon… puši u mraku pored kombija. Taman posla unutra. Pomaže nam da se nekako potrpamo, neko na rančeve, neko ispod rančeva, prolaz između sedišta više ne postoji, zatrpan. Žao Levonu novog mini busa, ulickan je, čist mirisan, i on i bus, 2 jelkice okačio o retrovizor, žao mu al shvata, šta će.. šali se na svoj račun i račun svog pretvarenog busa.. Kovač se nasmejao, Tijana, Dragiša, Ljiljana Lesić, naša “razredna”, oni razumeju ruski… sad se svi smejemo, razdanjuje se … Jermenija se otvara pred nama!

 Upadamo u sobe, juriš na krevete, juriš na kupatilo, pa doručak i onda juriš na kombi. Sada već istuširani, napojeni, nahranjeni, neki su uspeli i da dremnu sat vremena. Onda se ređa razgledanje grada, tvrdjave Erebuni, ploce sa klinastim pismom, muzeji, parkovi, rukopisne knjige u muzeju Matenadaran, pa opet u bus pa obilazak do Sardarapata 93- 95, bojnog polja na kome su udruzeni Jermeni iz ocaja porazili dobro opremljenu i brojnu tursku vojsku, i to vilama, asovima, psitoljima, motkama, krampovima, puskama. Jos u im bile zive slike uzasa koje su doziveli od turske i kurdske vojske.

 Očaj, bes, vrela krv, zelja za slobodom.. znacile su vise od ma kakvog oruzja! Tu su sada na tom bojnom polju spomenici grandiozne figure njihovih nacionalnih simbola: bika, zvona, orlova…

 Pa Mecamor, arheološko nalazište, hetitski grad od ogromnih kamenih blokova, nekadasnja prestonica, danas uzvisica sa ostacima zida od ogromnog kamenja. Ararat 96-99 stoji nad njim, gleda nas…


  Uveče Trg republike šetnja po Jerevanu, spomenik Aramu Hačuturijanu, velike zgrade…

...parkovi, umetnici prodaju u parku svoje slike izložene na štafelajima pored drveća. Ima divnih, u jakim bojama. Na slikama su narovi, stari zanati, jagnjad, neveste, seoski narod u nosnji, lici na nasu iz pirotskg kraja.. mnogo lice!?…

 Pa onda buvlja pijaca zvana Vernisaz, stari nakit, drago kamenje, suveniri, srebrnina, diskovi sa jermenskom muzikom, stare monografije, mape, knjige, numizmatičari, filatelisti… ptičice, ćilimi... Na ulici u malim cistern-prikolicama, kakve su kod nas nekad služile za pražnjenje septičkih jama, prodaju kvas, šta li, bozu, kabezu! Naravno prohromski kazani, al ipak mogo podseća…a onda se film zaustavlja, usporuje…


 Rano je … hladno.. ranci natovareni planinarskom opremom u prikolici…dugo izlazimo iz Jerevana, stvarno je ogroman grad. Stižemo rano do Garnija, helenističkog hrama iz prvog veka, na obodu reke Azat. Masivni granitni stubovi se još uzdižu, čak i kapitoli stoje.. ponositi nad kanjonom, izmaglica nad rekom, sve je zeleno i okupano izmaglicom.. Reka Azat koja je sada mala, na dnu kanjona, gotovo kao potočić sa ove visine.. Ovde na ovom mestu se neko vreme, u doba dekadencije carstva negovao kult Mitraizma, što nije čud jer Iran je tu blizu, ni 200km odavde, ali ostale su i terme, sa podnim mozaicima, ostaci palata, letnjih rezidencija jermenskih kraljeva… zaista je na izuzetnom mestu i sada je divno, a još kada su tu bili perivoji, paunovi, senke retkog drveća, možda čudesnog judinog uveta koje i danas sa svojom visokom krošnjom prošaranom mirisnim grozdovima ljubicastih cvetova baca senke na staze… Mozda je bilo i fontana na čijim ivicama su sedele dvorske dame i ćutke prihvatale pozdrave ministara i inženjera koji su ih naklonom pozdravljale, a onda krišom posmatrale zgodne gardiste i kroz rastvorene kapije posmatrale ratare kako unose košare grožđa i narova na svojim mazgama, lavaš na vrhu i sepete pune sira i povrća.


 Nastavljamo ka Gegardu, manastiru u kome se čuvalo Sveto, Longinovo koplje, kojim je Isus proboden na krstu, a danas je u Ečmiadzinu...

 Usput kupujemo vino, grožđano i od nara, voćno svakako…Malo smo već ispijeni, umorni od vrućine…tako da nas vino lako obara… neki pričaju, zezaju se, a zadnja klupa sa vinom ili bez njega, grohotom se smeje, hormoni radi, ne da se sakriti… Ispred manastira gomile ljudi, došli ruskim automobilima-lađama, ali ne svi, ima i japanskih kola… a neki žutim ruskim autobusima,marsrutkama, model iz 50-tih, kratki, zaobljeni na visokim točkovima, deluju nestabilno pa još sa plinskim bocama na vrhu. Strah me i da im priđem. Vrućina je, šta znam… Neko ih slika, nemam srca za to, suviše me potresa izgled ljudi koji sede u njima, njihova skromna pojava… Zar da im pokažem da su za nas prava atrakcija sa tim svojim autobusima, u cicanim haljinama, obučeni po modi davne 60 i neke.. ne mogu, ovi divni porodični ljudi verovatno i dan danas čitaju mnogo, kao u vreme sovjetske armenske respublike, sigurno više od nas, a možda su čak i više pozorišnih predstava videli. Zar smo bolji od njih zbog svoje odeće, dobrog mini busa, dobrih fotoaparata, i što ne živimo u ex-sovjetskoj republici… Koliko su iznad nas zapadnjaci sa svojom još boljom odećom, još boljim aparatima, još više novca u džepu, toliko smo i mi iznad njih, dakle … samo u materijalnom smislu. A evo kako se i mi ponašamo, kao drugi bogatiji prema nama… uostalom zašto ih prognati iz njihovog raja…nismo zato došli… možda smo baš mi za slikanje, tako bahati ponekad, , podsmešljivi…nismo savršeni, činjenica je, a ponašamo se kao polubogovi pred tim jednostavnim ljudima …

 Prolaze brzo monasi pored nas sa kapuljačama na glavi, masa sveta na sve strane, hodočasnici? ne verujem, hrišćanstvo je ovde gotovo potpuno napuštena religija, ali ekskurzije, lokal patrioti, strani turisti, ima svih fela.. Tiho pričamo po manastiru, gledamo masivne zidine, na njima uklesani bikovi, znak porodice Orbelijan. Dnevna svetlost probija šuplje kupole. Na dnu manastira, koji je zapravo napravljen delimično u pećini, teče voda, to je izvor, neki i piju sa njega, kažu svet je… a neki isprobavaju da li je tačno da je akustika toliko dobra da po 30-40 sekundi može da se osluškuje jeka glasa… ispred manastira predvorje popločano nadgrobnim pločama.. Oni staju na te ploče. Definitvno drugačiji odnos imaju prema njima, nego mi. Možda smo sujeverniji, a možda verniji, ne znam… Neke ploče su prelepo gravirane, neke obične samo sa natpisom…Mi ih uglavnom preskačemo., prema našem osećaju.. Izlazimo odatle, neki kupuju orijentalni slatkiš nalik na papir.. to je u stvari zgusnut voćni sok osušen na suncu… dakle ipak ne jedu papir, …A ja jedem nešto između štrudle i pogače, filovana medom, maslacem i orasima čini mi se.. Ulazimo u bus i krećemo ka Aždaak... 

 Stigli smo. Ranac na leđa, polazimo. Ostavljamo selo. Penjemo se, ravnomerno hodamo, reljef blag ispočetka, pričamo, prepričavamo utiske a onda dolazimo do uspravnih uzanih belih šatori sa nekim zastavicama koje se vijore na vrhu, kao da je tu negde turnir.

 Stepan kaže “Jezdi! Požurite, zbijte se! Neka niko ne zaostaje. Psi su im opasni!” Ljudi na konjima sede, gledaju nas. Ćutke prolazimo. Njihovi veliki psi, mastifi valjda, reže, oni ih umiruju… Stepan im se javlja, oni otpozdravljaju, malo je napeto… al prolazimo bez problema.. Ovo sam čekala, ovo je to! Taj neophodni sastojak po čemu ćemo pamtiti ovo kao avanturu…Ipak brzo prolazimo, slušamo Stepana. Trava je visoka, a u njoj nalećemo na čičicu, čuva par krava. Jezd je, ali nasmejan, opušten...

 Nešto nam dobacuje, oko njega lete ptičice, kakav prizor! Nešto vadi, dodaje nam, ne znam šta to ljudi uzimaju , al sve je OK… još jedan njihov logor.. ljudi u svakodnevnim poslovima, peru veš, suše ga na konopcu, ovce, krave, koze,… Možda je glupo reći, al prepala sam se krava, verovatno zbog te atmosfere i uverenja da prolazimo između nomada koji ne viđaju često ljude. Ko kaže? Otkud ovde bicikli, bela Lada Niva, auh! Zovu nas da kupimo mleko, jogurt, sir. Kovač, hoćemo? -Ma kakvi, ne vidim nigde vode! Sir bez higijene, ne ide. Neki naši im obećavaju rukama, pantomimom im saopštavaju da ćemo u povratku svratiti. Ne zaustavljamo se. Hodamo, penjemo se, nema kraja.

 Polako prestaje trava, počinje sneg, idemo, napredujemo.. Stigli smo, već je kasno, sunce je zašlo… duva.. jedva razvijamo šatore..Neko odlazi po vodu, našli su neko mesto odakle se lednik toči. Svi se snabdevamo vodom. Makar za pranje zuba. Ne bih da je pijem, moguće su amebe. Trpamo stvari unutra, pokušavamo da zaspimo… Ne vredi, hladno je. Visina preko 2900m. Duva vetar, razvaljuje, oduvaće nam šator, sve se trese. Skupila sam se u vreći. Trljam nogama da se ugrejem. Ne vredi. Baš je hladno …Već je čii mi se 2 noću, a nema sna, tolik je hladno! A onda je počela kiša… samo nam je još to trebalo, ubacujemo gojzerice u šator i uskoro zaspivamo… dobovanje me srećom uspavalo… Uskoro zvoni sat, još je mrak, polazimo, kiša je već stala, al sve je mokro. Ne vidim kuda ćemo, ali idem. Kovač nas vodi, ne brinem... Vetar i dalje snažno duva, naduvava jakne, razvaljuje… rezak vazduh, valjda neće opet kiša? Povremeno nas samo malo snega zaspe…ali znam da kad Kovač vodi nema kiše, to je pravilo u koje se uvek uzdam i koje srećom i dalje važi. Nisam ni morala da brinem.. Penjemo se, polako napredujemo, dan se odavno zabeleo, sunce se rađa, vrh se pribižava… A onda ne znam ko je upitao” Šta je ono?” Čudna životinja, daleko je ne razaznajemo da li je pola siva, pola crna, ili stoje bok uz bok dve životinje, jedna siva a jedna crna!

 Tek kada je Kovac uvećao snimak shvatili smo da je ipak medved ali oghroman, videli smo sapu u povratku, za neverovati je kolika je. Posle smo na padini iznad nas ugledali medvedicu sa mecetom. Medvedica je za trenutak zastala, a onda nas ili cula ili ugledala i žurno se okrenula i posle nekog vremena nestala u belini, zajedno sa malim. Pametna zverka .. beži od ljudi…Panika nas je uhvatila jer se Aca Ursevic odvojio od grupe, bez da se javi Kovacu, znao je da Kovac ne bi odobrio njegovo samostalno lunjanje po planinama, i bi par stotina metara ispred mecke sa malim. Srecom sve je OK ispalo! Kada smo ga ugledali nije mu bilo jasno sto smo toliko srecni sto ga vidimo. Stižemo na vrh, jedva, visoko je jako… 3.600-3.700m sigurno.. Bole pluća kada udahneš.. Evo i sunca, pozdravlja nas…silazimo niz vulkansku kupu, ovde kao da su skoro bile erupcije, na sve strane stakleno kamenje, opet me podseca na tamni vilajet… ko ponese kajaće se.. ko ne ponese kajače se… naravno to je opsidijan…kao ugalj sitno, a kao staklo oštrih ivica, crne, ponegde mrko crvenkasto boje. Snega ima još. Vraćamo se, ni to baš nije lako na ovoj visini, na ovakvom terenu. Pakujemo šatore i polazimo. Mira nosi najveći šator. Muški je zavitlavaju, ali niko ne pomaže. Usput prolazimo pored belih šatora, neki svraćaju, ja i Kovač ne. U pravu je, bolje ne rizikovati, ali kad ću ih sledeći put sresti? Znam da nema vremena, nastavljamo silazak, satima silazimo, pa silazimo..….Napokon! Evo kombija.Levon je bio tu, sve vreme! Kako smo mu se obradovali! On nas naravno nešto zeza, šali se…Prepakivanje i pokret.

 Zaustavljamo se pored tvrdjave Amberd.

 Visoke polukružne kule, mestimično 2 m debelih zidova, veličanstvena je! X vek?! Još ima delova viših od 12-14m. Unutra je postojala palata. Na prvom spratu je bilo skladište oružja a dva sprata iznad bila su nenastanjena. Podigao je čuveni vojskovođa iz porodice Pahlavuni, Vahram, pobednik u bici kod stare prestonice Ani. Ipak iako jaka, dobro fotifikovana, od bazaltnog kamenja povezanih glinom, gde su svoje graditeljsko umeće iskazali i licni graditelji zaduzbina familije Zakaryan i Bagratunyan, nije odolela pred Timur Lenk-om u XIV veku. Tu blizu je i jedna ogromna crkva.. Idem nepripremljena na prizor koje zatičem!… Unutra freska Hrista na prestolu, ogromna zaista, sva u plavim tonovima, stoji iako je crkva delimično demolirana.. A napalju nimalo hrišćanski prizor: 2 glave petla…okačene na lučni zid, vise... Nekakav ritual… Gledam ko bi tu mogao da ih okači. Nikog ne nalazim, sem 2 devojčice, igraju se sa belim rundavim kučencetom. Nisu valjda one. Ma nisu sigurno.. 90, 91 Za nas nespojiv ritual sa crkvom a tamo to izgleda prolazi. Da li su to ostaci mitraizma ili neka jezdska verovanja, za njih kažu das u mazdaisti, zoroastrijanci, šta li..Sigurno da crkva ne odobrava, ali tu daleko od sveštenika, gde se još pamte komunistička vremena, moguće je da se prepliću nekakvi čudni običaji, ili narod još pamti prehrišćanske rituale i gatanja… Kuci, kuci, dolazi kučence, mazi se, kaže, nisam ja!… Dobro, bitno da nisi mastif, verujemo ti.. Ulazimo u kombi i odlazimo do skijališta Cakadzor…

 Hoćemo li pešice na brdo? Nema šanse, iako je po planu, premoreni smo… sedamo u uspinjaču pa na vrh, među rascvetalo cveće, margarete, kamilice, ljutiće… Uživamo dok mirisi postaju prejaki, guše… pomalo se javlja neka sparina. Nebo se još ne mrači, ali vazduh postaje manje prozračan. Kovač nas prikuplja, svi na uspinjače, požurite, kiša će..i odjednom oblaci se navlače… Uskačemo na žičare, silazimo… molim Boga, mrmljam molitve, Kovač potpuno opušten, pitam ga šta ako počne kiša, munje, gromovi, a stane kabina..? Neće sigurno?… Biće OK.. .. Časna reč? Časna reč…

 Tako je i bilo,,, optimizam vredi, a Kovač ga ima valjda dovoljno za sve nas. Kad je poslednji uleteo u kombi započelo je dobovanje kiše, padala je i padala, grmelo, sevalo, i tako 30 minuta…Al bez obzira na kišu koja još nije sasvim stala, kad smo ugledali crkvu od crnog kamena okruženu raznobojnim cvećem , manastir Kecaris izleteli smo iz kombija i uleteli unutra… Ugledao nas je divan mladi sveštenik, dostojanstven, bilo mu drago sto smo tu u tako velikom broju. Nismo morali mnogo da ga nagovaramo da peva, očito je i njemu bilo zadovoljstvo da nam peva psalme i dâ nam priliku da čujemo kako zvuči molitva na jermenskom, a nama je bilo zadovoljstvo da ga slušamo.


 Baš smo se osetili povlaštenim. Izlazimo, cveće na sve strane, mirisi, boje, duga…na još uvek tamnom nebu… pa još jedna iznad nje.. Zaspivamo u ugrejanom kombiju, stižemo mokri, umorni…vadimo mokre stvari… mislim nastaviću sa snom odmah… ali onda ugledam nasmejano i pomalo zabrinuto lice Stefanove mame. Došli ste? Nego šta! Taman na večeru… Stefan kaže, nemojte mami da kažete da smo naišli na medveda. Taman posla! Ko ima srca da je još i plaši. Mmm miriše topla čorba…sir, salata, sok od maline u bokalu… vidim i neki kolač od trešnje.To je Arpi spremila, Stepanova sestra, slikarka, briše ruke… smeši nam se… Samo joj mahnemo, i ona nama, slabašno se osmehujemo i vučemo bez snage rančeve ka sobama. Nisam mislila da večeram, al ko da odoli mirisu maline iz bokala i prženim krompirićima i zelju s belim lukom i ko zna šta još…jedemo.. poslednjom snagom pokrećemo vilice, gledamo gde je Arpi da joj se zahvalimo za divan kolač. Nema je, tiho je izašla, nismo ni primetili... Umivamo se i utanjamo u san, bez snova! Uh divno nam je bilo, toliko toga… šta li nas tek čeka sutra, a prekosutra,… pred nama je bar još 10 daaa.a.nnnn…aaa...


VODIO PO JERMENIJI: VEROLJUB KOVAČEVIĆ

Loading...
Loading...