S.L.A.G. 09

Indeks članaka


  Ujutru smo imovinu koja je prenoćila izvan šatora ( bicikle i par bisaga ) zatekli nedirnutu. Ipak sumnja se javila u Zorana koji je bio siguran da je bisage zatvorio, a jedna je osvanula otvorena, ali sa kompletnim sadržajem, dok se Robert zapitao ko je to iz našeg šatora otvarao ulaz noćas? Na šta je bilo dovoljno samo da se pogledamo i ne ulazimo u dublje rezonovanje, koje bi nas odvelo ko zna gde. Spakovali smo šatore, i spustili se do jezera razbudjene lepote, jer još je bilo rano. Nastavili smo gde smo stali kružnom stazom pored vode, i zastali na jednu klupu uz stazu radi doručka. Tu se našla i tabla sa fotografijom planinskog venca iznad nas, sa pojašnjenjem u šta gledamo dok obedujemo, odnosno spisak vhova i njihove visine.

  I dok su nemački ranoranioci lagano pristizali na jezero, željni napraviti jedan jutarnji krug, Robert je iskoristio priliku da se uljudi pred Garmisch, i okupao se u ovoj hladnjikavoj vodi. Ne znam kada ovde počinje sezona kupanja i da li je uopšte ima, ali tada smo sigurno bili još daleko od nje. Dakle ovde celom oblascu i visoko nad jezerom dominiraju vrhovi Alpspitze i Zugspitze, najviši nemački vrh. Jedva ali tako je, jer posred planine vuče linija nemačko-austrijske granice.

  Ovaj poslednji dan želeli smo provesti odmarajući od puta, bez posebnih kilometarskih perspektiva, jer do Garmischa nas je delilo tek dvadesetak minuta vožnje. Bez posebnih kilometara, ali ne i bez planova, jer ipak smo ovde svi osim Nenada bili prvi put, i zeleli smo videti šta se može za tako kratko vreme. A pre svega želeli smo se popeti na Zugspitze. Što i nije tako teško jer ovaj vrh vrvi od turista, koje donde izvozi žicara ili voz koji kreću od jezera, zapravo voz se može uhvatiti još od Garmisch-Partenkirchena.

  Žičara je mnogo atraktivnija, jer pogled non stop luta kako se kabina izdiže, dok je vožnja etapa u velikom procentu kroz planinu! Da bi negde na 2600m izašao iz tunela gde se preseda u drugu žičaru čija kratka vožnja iznosi na vrh. Na vrhu je meteo stanica, kao i restoran sa prigodnom terasom i internet centrom, odakle turisti mogu poslati e-razglednicu sa najvišeg internet terminala u Nemačkoj. Posebno je fascinantan pogled na jezero, 2000m nize.

  Sve smo to želeli okusiti, uostalom zašto se ne opustiti malo poslednji dan, medjutim razočaravajuća cena karte od 47 evra bacila je ovu ideju u vodu. Ali eto, bar smo planina imali iza sebe pa smo se vec pomirili sa ovom činjenicom. Vrh je naravno dostupan nogama iz više pravaca, ali je to za nas bila vremenska nerealnost. Dohvatili smo bicikle i počeli sa spustom od jezera u Garmisch-Partenkirchen. U centru nas je zatekla gužva, izgleda da se održavala neka svetkovina čiju smo atmosferu upili i uz kriglu Paulanera proslavili završetak ture.

  Ovo je mali grad, možda najpoznatiji po jednoj od četiri skakaonice koje se održavaju svake Nove Godine. Ali je takodje i često vikend odredište mnogih Nemaca i Austrijanaca željnih skijanja i planinarenja. A te turističke kapacitete svog mesta žitelji Garmischa znaju prepoznati, pa su i cene turističke, povišene u odnosu na okruženje. Već sada stoji bilbord u gradu koji najavljuje takmičenje u skokovima, prvih dana 2010. 

  Cilj smo dostigli, ali ostalo je još dosta od dana i krenuli smo obići neka zanimljiva mesta u okolini. Najpre smo prošli pored pomenute skakaonice, prilicno živahnog mesta zimi. Sada je sve bilo pusto i mirno, melanholicne atmosfere zimovališta van sezone, koje ni opaljeno podnevno sunce neće probuditi. Pa ipak smo imali u vidu mnogo življu stvar kada smo krenuli na ovu stranu iz grada, a to je bila reka Partnach, odnosno jedan njen posebno zanimljiv deo. Poznat u nemaca jos kao Patnachklamm ili Partnakov tesnac, još jedna je atrakcija za ne zaobići kada ste u ovom delu Bavarske.

  Tesnac koji je predmet posete je dugačak oko 700m, i Partnach tu izgleda očaravajuće jer se iznad reke izdižu krečnjačke stene visoke i po 80m. Atraktivna je i staza kojom se kreću posetioci, urezana u stenu, poput dela kanjona Mrtvice, samo što je ovde sve lako dostupno i prilagodjeno, pa se i deca slobodno šetaju. Vlaga na ovom mestu je velika, oni iskusniji udju sa kabanicama, a oni koji su prvi put ovde poput nas, izadju polumokri, jer Partnach praveći brzake na ovom potezu prska na sve strane, pa vam priušti raspršujući sprej s’vremena na vreme. Mesto je u pogledu rashladjenja u letnjim danima prava stvar, jer se svežina koju stvara ova ledena vode oseća u prvim koracima kanjona, dok je zimi kanjon mesto čarobnih formacija snega i leda.

  Kanjon se može pogledati i iz vazduha, iz ptičje perspektive, jer se drveni most do koga vode stepenice nadvija nad nju. A za one ambicioznije i dobre sa vremenom, odavde ide i planinarska staza koja vas može odvesti do glečera podno Zugspitze-a. Izbori su brojni, ali ne i za nas, tada već donekle otupele na ideju planinarenja i vožnju uzbrdo. I sam sam osećao dozu zasićenosti, kada dobro dodje jedan opušten dan, od koga bi se ugrabilo samo ono što pruža na dohvat ruke. A najidealnije je kada takav dan strefi na samom kraju putovanja. 

  Motivacija je dakle bila na nivou, pa smo podne proveli ispred supermarketa, piknikujući na travnjaku, družeći se sa prehrambenim artiklima. Da bismo onako orni nastavili voziti mirnim stazama Garmischa pored reke i pruge, kotrljajući se besciljno, sluteći kakvo kamp mesto uz put. Prošao je tako koji sat kada smo opazili veliki auto kamp pokraj puta malo pre ulaska u grad, gde rešismo okušati šatore. I bio je to dobar kamp, možda ponajviše po besplatnoj ceni, ali ni postojanje kupatila nije bilo zanemarljivo. Prijatno veče provesmo na verandi ispred recepcije, čije radno vreme 8-18 smo nekako mimoisli.

  A ujutru, uz budjenje poput pecaroša, okretali smo uspavanu kadencu istim takvim Garmischom. Prvo dnevno svetlo padalo je na krovove grada, dok smo se približavali železničkoj stanici čiji šalteri još nisu radili. Ali radila je železnička pekara, pa smo opskrbljeni perecama ušli u voz za Minhen, koji smo kasnije zamenili onim za Prag. Na kraju smo se vratili odakle smo i krenuli, pomalo neverovatno nakon svega. Robert i Nenad su sutradan nastavili svojim poslom u Češkoj, a Zorana i mene čekalo je još 5 dana ture po toj zemlji, baš onoliko koliko mi je još trajala viza. Ali to je stvar neke druge priče po nekoj petoj zemlji…


Postavka strane: Zoran Čubrilo
Loading...
Loading...