LECHTAL ALPS

  Au nam je izmamio isti takav uzdah narednog jutra, pod mladim suncem čiji su još uvek blagi zraci zagrevali ono malo snega što je ostalo na nižim okružujućim vrhovima.  Doručkovali smo iz lokalnog marketa, svesni da nam nije još mnogo ostalo do kraja ture, uostalom kraj je uvek blizu kada dodje poslednji dan putovanja. 

 Sredinom Au protiče reka, deleći gradić na dva dela, koje mestani zovu Schattseite (strana u senci) i Sonnseite (sunčana strana). Pravilno smo postupili i spavali na senkovnoj strani, a ujutru nakon doručka, prešli smo reku, i sunčanom stranom, razbudjeni, zakotrljali se ka poslednjem prevoju na našem putu Hochtannbergpass-u.

  Jutro je bilo divno, prepoznato kao takvo ne samo od nas, već i od Austrijanaca, nordijskih hodača, koji su odvažnim korakom hrlili  nekom svom smeru, koji obično i nije toliko važan, jer ovde je kretanje ono što je važno, a o cilju ni ne treba mnogo razmišljati jer gde god se krenulo ne može se omanuti.

  Na izlasku iz Au-a opazih kako žena gura kolica sa detetom, i u tom trenutku pomislih, gledajući ono planinsko okruženje oko nas, kako nema zdravijeg mesta za odrastanje. Savršen put, skoro potpuno bez vozila u to jutro, sanjivo se poput nas, peo naviše, potpuno blago i dobronamerno, davajuci prostora i daha za uživanje.

  Ma šta mislila Austrijanka koja nas je dan ranije upozorila na Hochannbergpass kao opaku deonicu, ovo je bio jedan od najlepših prevoja. Prevoj je prokrčen u petak, dok smo ga mi vozili u utorak. A to se izgleda pročulo, pa smo na putu, kako su sati tekli, a dan odmicao, vidjali turističke karavane, motoriste, prelepe stare kabriolete, kao i kolege bicikliste. Svi su oni, nigde ne žureći, cedili svoje kilometre ovog uspona, uživajuci kao i mi što su duže mogli, svesni da ce i ovog putu doći kraj.

  Mahali smo jedni drugima i pozdravljali se, prepoznajuci u očima drugih istu zanesenost, deleći istu deonicu tog dana. Bližeći se prevoju sneg pokraj puta postajao je sve izraženiji. Da bi se savladjivanjem poslednje serpentine izašlo na jedan plato u čijem središtu je prevoj i na kome su primetni uticaji skorašnjeg probijanja puta jer sneg je razbacan svuda sa strane. Put je bio čist, a sneg svuda oko nas, a ponajviše na vrhovima od oko 2500m koji okružuju plato, stvarajući divnu sliku kao na nekom zaledjenom jezeru. 

  Odmah tu iznad puta je venac vrhova, a iza njih nova dolina -  Kleinwalsertal. Dolina je geografski vrlo specifina jer je dostupna samo sa severa, iz Nemacke, a zvanično je deo Austrije. Pa ako neki Austrijanac poželi otići tamo na skijanje, a mesto je vrlo poznato u centralnoj Evropi kao planinski centar, mora najpre otici u Bavarsku u grad Oberstdorf odakle je Kleinwalsertal dostupna. Dolina je u prošlosti imala i poseban status što se tice poreza sa Nemačkom, od koga je bila oslobodjena. Ulaskom Austrije u Uniju sva pravila su obrisana.

  Sasvim razumljivo odustali smo od posete ovoj dolini jer smo joj bili sa južne strane, te smo nakon fotografisanja pored prevojske table na 1675m počeli sa sjurivanjem dole, u Tirol čija granica počinje negde na sredini spusta, ali se to naravno ničim ne da primetiti. Duž celog ovog puta, manja mesta kroz koja se prolazi su zapravo turistički centri, sa akcentom na skijanje i planinarenje. Jedno od takvih Warth, kao prvo u Tirolu, poslužilo je za kraći predah i izgovor da se celi spust ne ispuca u komadu. U ovo mesto se uliva put koji nam je trebao poslužiti kao alternativa u slučaju da je Hochtannbergpass zatvoren, a koji takodje ide preko jednog visokog prevoja, Flexenpass-a 1773m, ali taj put je mnogo važniji jer vodi u Lech najveći ski centar ovde i on se redovno čisti, a samim tim je i prometniji.    Od Warth-a nas je čekala vožnja Lechtal dolinom, pored reke Lech koja se kasnije uliva u Dunav. Dolina je dugacka oko 50km i počinje od granice pokrajine Vorarlberg na zapadu do Nemačkog grada Fussen. Iako je danas dolina blagoslovena za posetu bilo kakve vrste, istorija meštana govori da se u vekovima iza život ovde svodio na preživljavanje zbog neplodnosti zemlje, pa je i migracija stanovništva bila nadasve prisutna.

  Lechtal dolina je podlozna stenovitom okrnjavanju i danas obiluje lepo uredjenim selima, a jedno od njih Namlos, bilo je epicentar najvećeg zemljotresa zabeleženog u severnim Alpima. Jedini i najviši vrh ovde preko 3000m je Parseierspitze 3036m, nazvan i kraljicom Lechtal Alpa, dok se staze za planinarenje i stene za penjanje protežu duž cele doline.

  Pošto se iscede poslednji kilometri spusta Hochtannbergpass-a, ostatak puta kroz dolunu je ravan. Ovde je moj kvar sa ručicom menjaca koji sam vukao od drugog dana, najviše došao do izražaja. Na celoj turi ravni delovi su bili retka i kratka pojava, ali ovde je to potrajalo dobrih 40km, a ja nisam mogao voziti preko 20. Ipak nije to bilo ništa tragično, već dobar izgovor da se vožnja dolinom malo otegne, a prizori koji su se lagano smenjivali sa obe strane, terajuci glavu činiti pokrete kao prilikom gledanja teniskog meča, još bolje upiju.

  U drugoj polovini dolinskog puta, kako se lagano približava prvi opipljiviji grad - Reutte, saobraćaj se intenzivira. Situacija sa biciklističkim stazama u Austriji nije tako sjajna kao u Švajcarskoj, gde se može maltene bilo gde stići bez dodira sa saobraćajem, ali daleko od toga da je loša. A ono najbitnije je da vozači i ovde itekako paze na ostale sporije učesnike. Zapravo istina je da Švajcarska malo razmazi, pa se idealni uslovi očekuju svuda. Ovde u dolini nije bilo alternative, i klizili zajedno sa ostalima po putu, da bismo sredinom dana ušli u Reutte.


  BAVARSKA

  Od Reutte do Garmisch-a ostalo nam je oko 30km. Prilikom planiranja putovanja, od Reutte smo imali nameru, u slučaju da smo dobri sa vremenom, produžiti na sever ka zamku Neuschwanstein, pa odatle nastaviti za Garmisch. Iako ovo ime mozda na prvi pomen ne odzvanja, mnogima je ovaj zamak iz 19 veka opštepoznata stvar. Iako je njegova gradnja povezana sa tadašnjim kraljem Bavarske Ludvigom II, koji je bio veliki poštovalac kompozitora Richarda Wagnera, pa je i unutrašnjost dvorca u mnogome oslikana scenama iz Wagnerovih opera, ipak je Diznilend bio taj koji ga je poslavio do kraja, gde je uradjena kopija Neuschwansteina poznat kao zamak Uspavane Lepotice. Svakako je šteta što nismo imali više vremena i svratiti do njega, ali pokloniti mu pola dana koliko smo mogli, bila bi prava šteta i tek površna poseta. Ovako je ostao izgovor više da se nekada vratimo u ove krajeve, što i nije tako nerealno ukoliko nam maknu vize. Zamak se nalazi 90km juzno od Minhena.

  U Reutte nas je zadesila podnevna gužva, i nastojali smo izaći iz grada. Dan smo želeli završiti na Eibsee jezeru blizu Garmisch-Partenkirchen-a, i čekalo nas je još solidno parče. Ali pre tog jezera trebalo je proći jedno drugo, odnosno prvo, Plansee, na samoj granici Austrije i Nemačke. Ovo jezero od Reutte nije daleko, ali treba savladati jedno brdo i spustiti se na drugu stranu gde se ono nalazi. Plansee je izgleda tipicna destinacija biciklista iz tih krajeva, nesto kao naša Ada, samo što nema biciklističku stazu, ali je biciklista zaista mnogo.

  Jezero je dugacko oko 5km i sa planinskim okruženjem čini zbilja lepu sliku. Kada se dodje do kraja jezera, odnosno njegovog severo-istocnog kraka, put nastavlja dalje na sever, dok biciklistička staza drži na istok ka Nemackoj granici. Staza je usamljena i vodi kroz lepu borovu šumu, u kojoj sasvim slučajno, posle izvesnih kilometara, nalećete na jednostavnu tablu ‘Nemačka’. Nigde nikoga, samo tabla, potok i šuma, savršen način da predjete u drugu zemlju. To je uostalom svakodnevnica austrijskih i nemačkih biciklista koji ovuda spartaju po više puta dnevno, uzdajući se u vizu sa neograničeno ulazaka. 

 Već smo bili izmoreni kako se dan lagano povlačio, a u prvim kilometrima Nemačke nailazili smo na nekolicinu zgodnih mesta za kampovanje uz biciklističku stazu. Ipak odlučili smo izvući do Eibsee jezera, posebnog medju ostalima, i time zaokružiti ovaj najduži dan na 120km. Ali pre nego što smo se počeli penjati ka jezeru prošli smo prvi nemački gradić Grainau.

 Eibsee? Jedno od najlepših jezera na našoj turi, i jedno od najlepših i najčistijih u Bavarskoj. Donekle podseca na Crno jezero na Durmitoru, jer šablon sa stenovitim planinama kao najbližim okruženjem je sličan. I kao što Medjed motri na Crno jezero, na Eibsee motri impresivan venac najvisih nemačkih planina, zaključno sa najvišim nemačkim vrhom Zugspitze (2962m), čijom isurenom kulom se završava ova venčana gromada Bavarskih Alpa. 

  Prilično iscrpljeni, izgurali smo bicikle do jezera, koje je na oko 950m visine, u smiraj dana. Prionuli smo na traženje kampa dok se nije potpuno smračilo, a divljenje i ogledanje u Eibsee ostavsmo za jutro. Ipak nismo ostajali imuni na lepotu kojom je zračilo, pa smo, iako nam je bilo u interesu što pre se skućiti, jednostavno ushićeno zastajali, i divili se ovom zelenom oku i planinama iznad njega, na koje su padali poslednji zraci sunca tog dana.

  Traženje validnog kamp mesta i nije obećavalo jer je okolina jezera strma i neravnog terena. Oko njega ide uredjena kružna staza kroz šumu dužine oko 7km, pa smo njome krstarili i tražili. Postalo je jasno da na stazi nemamo šta tražiti, već se moramo popeti malo iznad jezera i zavući dublje u šumu. Upravo je Nenad, kao glavni zagovornik ideje Eibsee, bio sretne ruke i prilikom kolektivnog njuškanja po okolnom terenu, kada smo se raspršili u četiri strane, pronašao retko ravnije parče šume, jedva dovoljno za dva šatora, ali uklopilo se. 

  Mesto je bilo totalno izolovano, slepi kraj jednog proplanka, bez naizgled ikakvih šansi da neko navrati. Nema šta ko ovde da traži i danju, a ne noću. Sa takvim uverenjem sam ubrzo zaspao. Medjutim negde u pola noci, kada je već prošao koji sat iza ponoći, probudiše me koraci oko šatora. I nikako da prodju, već su se uporno ponavljali. Logika mi je nametala misao da je posredi kakva sitna životinja, verovatno zec, ali koraci su bili nekako previše masivni i konkretni. A onda proradi mašta, pa se setim i medveda i zapitam koliko je to realno, ipak smo u neposrednoj blizini turističkog jezera…na kraju odlučih lupiti po zidu šatora u nameri da uplašim to što se vrzma okolo ma šta bilo. Tada me cimer Zoran upita čujem li korake? Naravno, i oni su se nastavljali…a da provirim napolje u pomrčinu ne hvala, suvise sam horor filmova gledao kada otfikare provirujuću glavu.

  Onda odjednom začuh brzo otvaranje i zatvaranje rajsferšlusa šatora i pomislih to sigurno Nenad ili Robert do nas nameravaju izaći. Ubrzo sam izgubio interesovanje i prepustio se sudbini, ako treba da budem pojeden navali, a sada želim spavati…

Loading...
Loading...