LCH, AUSTRIJA

  I lošem vremenu dodje kraj, pa je nebo ovog jutra obećavalo, na šta nas je pripremila jedna Švajcarkinja dan ranije prilikom raspitivanja o našem putu i dajući nam informaciju o lepšem vremenu narednih dana. A lepo vreme podigne moral i iščekivanja bivaju veća i unosnija, a mi smo imali čemu se nadati za ovaj dan. Čekao nas je prelazak u Austriju i novi usponi u Alpe. 

 Namerno smo gadjali noćenje u Lihtenstajnu, simbolike radi. A preleteti ovu zemlju u danu nije teško jer je nema 30km u dužinu. Sve je ovde slično kao u Švajcarskoj, samo što je monarhija, konstituciona. Pa se može govoriti i o produženoj ruci Švice ili njenom predsoblju, zavisi da li dolazite ili je napuštate. Do glavnog grada Vaduza nije nam trebalo mnogo. Grad ima oko 5000 stanovnika, a zanimljivo je da susedni Schaan ima veću populaciju. Po ulasku u grad sa južne strane, najpre se natrči na parlament sa velikim platoom ispred, koji sumnjam da je ikad doživeo neko mitingovanje nezadovoljstva.

  U blizini je i lepa katedrala gotskog stila iz 1873god, dok je u nastavku glavna ulica sa prodavnicama suvenira, na koje smo malo obratili pažnju naoružavši se zastavicama Lihtenstajna, jer smo nameravali otići u posetu prinčevom domu. Ono što je u Vaduzu najprepoznatljivije i što upada u oči iz svakog dela grada je upravo kraljevski zamak visoko na brdu iznad. Do gore smo izgurali bicikle šumskom stazicom koja iz centralne ulice vodi ka zamku, iako, moglo se pretpostaviti, postoji i normalan putni prilaz za nas koji se kotrljamo. Pri vrhu staze je mala terasica sa durbinom, koji se za evro može pokrenuti u rad na par minuta i baciti pogled po zemlji sa visine.  

  Odlazak na kafu je bio neuspešan jer zamak nije otvoren za turiste, ipak je to stambeni kompleks prve porodice ove zemlje, pa mu se moze diviti samo spolja. Pozicija utvrdjenja je lepa, kontrolišući maltene celu zemlju, visoko na brdu sa pogledom na Vaduz i dolinu reke Rhine, okružen mnogo višim planinama. Uopšte Lch. je planinska zemlja, pa je zanimljiv za zimske sportove.   Teško je nezapaziti i Lihtenstajnski GSP drečavo zeleno-žute boje; koji izlazi iz svojih okvira, pa saobraća po celoj zemlji, a i šire, do susedne Austrije i Feldkircha. Čudno bi bilo da ovako maloj državi sve ne funkcioniše, sve je uredjeno i zahvalno za održavanje. Kod nas su neke opštine veće od Lch-a. Biciklističke staze daleko nadmašuju stvarnu dužinu zemlje, kada se sve sabere daju oko 90km, sto je čak nešto više nego što ima saobraćajnica. Pa se može primetiti da je Lihtenstajn sasvim retka zemlja sa više kilometara biciklističkih staza, nego drumskih.

  Kada smo se spustili sa brda na kome je zamak, natrag dole u Vaduz, krenuli smo stazom na sever, ka austrijskoj granici, usput prošavši Schaan, najmnogoljudniji grad u Lch. sa lepom crkvom u centru, dosta slicnom onom u Vaduzu, ali bez statusa katedrale. Staza kulturno prelazi austrijsku granicu i nastavlja dalje. Na prelazu carinik samo mahnu rukom, pa mahnusmo i mi. 

  Krajnji zapad Austrije, koji se granici sa Lch, Swicom i Nemackom je mala austrijska pokrajina Vorarlberg. Austrija je dosta humanija sa cenama, te smo načinili pošteniju kupovinu u prvom marketu posle granice i počastili se ispred. 

  U Feldkirch-u, prvom gradu s’one strane, zastali smo na koji sat jer se trebalo odluciti kako dalje, pre svega da li gadjati jedan prevoj na 1700m? Biro za informacije se otvarao kroz nepun sat od kada stigosmo, pa smo iskoristili vreme za upoznavanje ovog živog srednjevekovnog gradića. Čekanje na otvaranje informacija se isplatilo, i dobili smo precizne podatke. Prevoj koji smo planirali ima 2m snega i otvaranje se očekuje početkom Juna. Ali mesta za brigu nije bilo jer brojne alternative postoje, pa smo odabrali jedan nizi koji se kasnije uključuje na taj put sa spustne strane.

  Već smo bili izašli iz biroa, kada je Nenad dobro primetio da nakon tog prvog prevoja ide još jedan na 1675m, pa smo se već zabrinuto vratili da se i za njega informišemo, jer u slučaju da on nije otvoren, otpada cela planirana dužina Lechtal Alpa. Da smo poranili par dana ranije verovatno bismo se morali pomiriti sa takvim stanjem stvari. A ovako smo imali retke sreće da budemo medju prvima ove godine i premijerno provozamo Hochtannbergpass, prokrčen 4 dana ranije. Ali do njega nas je delio čitav dan putovanja, za to podne bilo je dovoljno lagano izlaci iz Feldkircha i napredovati ka prvom prevoju – Faschinapass 1486m. 

  Narednih desetak kilometara smo prelazili tri sata.  Manjim delom zbog uspona, većim zbog neverovatnosti predela, gde bi brzi prolazak bio čisto skrnavljenje. Roberta i mene je na to upozorila Austrijanka srednjih godina, kada smo na vhu jedne uzbrdice, neposredno iznad Feldkircha, sačekivali Zorana i Nenada. Zainteresovano je prišla pa smo joj pokazali kartu putovanja, kuda želimo dalje i šta nam je cilj. Sve je to lepo, uživaćete u Lechtal dolini - reče, ali je na opažanje Hochtannbergpass-a jednostavno uzviknula: Hilfe Hilfe!   Posle onog prevoja pod snegom par dana ranije, ništa nas nije moglo previše brecnuti, pa smo se zajedno nasmejali. A ubrzo su pristigla i ostala dvojica kameradena, i nastavili smo dalje. Naša deonica je krajnje blago napredovala ka prevoju Faschinapass, putem iznad reke Lutz, iznad koje su se izdizali Alpi. Sve je to činilo dolinu Grosse Walsertal, čijim sredisnjim usekom smo se gegali, a nebo iznad je bilo plavo i prva stvar sa kojim se graničilo sa zemljom behu beli vrhovi. 

  Austrija je dosta lakša i za kampovanje od Švajcarske, manje je ogradjenog prostora i ničije livade se mnogo lakše pronalaze. Ali kanapčići su i ovde glavno oružje stavljanja do znanja da je nešto nečije. Surovo je to što ti kanapi često čine prerušene žice kroz koje je sprovedena struja za stoku.

Pogled da poželiš da budeš krava :)

  Kod jednog usputnog austrijskog domaćina zatekosmo krave u ogradjenom dvorištu njegovog imanja, i kako se slika učinila lepom, zastadoh da fotografišem sa planinama u pozadini. Prišle su mi na dohvat ruke, i ja ih ponudih kakvom zobalicom što mi se našlo pri ruci, ali delila nas je žica. Vidim blizu su, zainteresovane, ali ne prilaze na čisto. Ubzo pristigose Zoran i Robert koji su bili odmah iza, i takodje zastadoše. Pri tom Robert vadi svoj Canon top, pokušavajući pronaći najbolji kadar, te se savija i uvija podno krave/žice. Ubrzo dodirom žice ledjima biva ozbiljno pecnut, u prvi mah misleći da je nešto do krave. Ipak to nije bilo za dzabe, jer se odgovor zasto Milke ne prilaze sasvim automatski nametnuo.   Potom smo nastavili jos malo, do prve klupe na ovom putu, postavljenom usred ničega. Jedini ali valjan razlog je njena sjajna lokacija, uperena na selo preko puta reke Lutz, na drugu stranu doline. Selo koje me je iz neodredjenog razloga (verovatno samo geografski  podsetilo na Topli Do na Staroj planini. A utisak je još više potvrdio Zoran, konstatacijom da bi ovakva sela kod nas bila napuštena sa glavnom vezom u vidu nekog kvrgavog puta. Ovde je sve to živo i dostupno, uredjenih padina i kućama koje su na nivou kakvih pansiona.

  Istorija kaže da nije uvek tako bilo, i da je ova dolina imala svojih teških trenutaka, pre ekspanzije turizma i proglašenja doline Grosse Walsertal od strane unesc-a rezervatom biosfere, što im je donelo prosperitet. Dotle je Grosses Walsertal nazivana dolinom siromaha, jer svojom konstitucijom ne beše pogodna ni za stočarstvo ni za turizam i ljudstvo je odlazilo. Lavina koja je sredinom 20. veka odnela 80 života samo je ubrzala proces napuštanja ovog prostora.

  I zaista selo Reggal (jedno od šest sela koje čine ovu dolinu) na koje pogled pada sa usamljenje klupe (kojoj to nije smetalo da pored sebe ima kantu za smeće obloženu kesom) izgleda kao mrtva tačka, imajući iznad sebe moćnu venčanu senku Alpa sa dominantnim Rote Wandom, poput prirodnog zida. Zime ovde ne mogu biti blage, sigurno nastupe dani odsečenosti, kada i glavni put koji smo koristili bude zavejan a klupica postane nevidljiva. Ali danas se o tome sigurno ranije misli, naročito nakon izgradnje turističkog centra na Faschinapass, i zime više nisu razlog napuštanja i izumiranja sela. Sa sadašnjim uslovima, i ja bih vrlo rado tamo funkcionisao…

  Jos od Feldkircha put se sasvim lagano podize, pozivajući na uživanje u okolini. Ali od sela Sonntag kreću serpentine i ozbiljan zvanicni uspon na Faschinapass. Počinje i ozbiljnije huktanje prilikom vožnje, dok rečenice medju saputnicima postaju proredjene, sažetije, a skorijim protekom vremena i utihnu. Iako prevoj i nema neku visinu (1486m) ovo je bio teži uspon na turi po kome se moglo voziti, jer je nagib konstantno visok. Na pola uspona je selo Fontanella, odakle se lepo uocava nas dragi donji put iz vremena dok je bio miroljubiv. Nagib je jak, ali su pejzaži prelepi. U gornjoj polovici uspona nailazi se na tunel, da bi nakon njega turistički centar na prevoju već bio na dohvat ruke. Bilo je hladno i bilo je snega, ali samo oko nas, dok je put ostajao sve vreme čist. U turističkom kompleksu nije bilo posetilaca, verovatno smo se uglavili u neku medjusezonu kada je problematično i za skijanje i za letnji treking. 

  U sreci smo se slikali pored prevojske table, a nakon natrontavanja toplijom garderobom i zimskim rukavicama, krenuli vrtoglavom nizbrdicom. Valjalo se spustiti dole i spavati na toplijem, jer kraj dana više nije bio daleko. Na deonici spusta prolazi se i kroz tunel kakavi se vidjaju na Tur d’ France, specifični za planinske puteve, otvoreni stubovima sa jedne strane, jedini komad asvalta koji ne vidi snega tokom godine. Ovaj je bio dugačak i koji kilometar.

  Kvalitet puteva je vrhunski, pa se gotovo može i žmureći, ali to zna i previše opustiti jer stvara osećaj sigurnosti i bespotrebnosti gledanja na put na eventualne rupe, pa pogled leti na sve osim na drum. I zaista je tako, ni jedne rupe, ni jedne zakrpe, sve izliveno u komadu, klizi. Kod mesta Damuls, ovaj put se spaja sa drugim koji se spusta sa Furkajoch, prevoja koji smo izbegli zbog snega. Damuls inace drži apsolutni rekord po količini snega na godišnjem nivou, prosečno oko 10m.

Nastavili smo dalje nizbrdo, do grada sa najkraćim imenom na turi - Au, ispruženog i sanjivog krajem dana u jednoj novoj dolini koja se otvorila ispred nas. Ubrzo smo utonuli u njegov dremež, pronašavši zvanični kamp, i počastili se svim blagodetima koje pruža.

 

Loading...
Loading...