Za ovaj dan bila je najavljena kiša i hladnije vreme. Tako je i osvanulo, sa oblacima na dohvat ruke i lenjim provirivanjem iz šatora. Natenane smo pakovali kamp i čekali da kiša stane. Nekako smo se prećutno nagodili sa njom i bili spremni ubrzo nakon što je prestala. Do Lucerna nam je ostalo tek 15tak kilometara, a tamo smo nameravali ostati neko vreme danas.

 Lucernsko jezero je veliko, četvrto po veličini u Švajcarskoj, nepravilnog oblika, i već smo dosegli jedan od njegovih krakova u Alpnach kampu. Ostalo je samo dogegati se njegovom obalom do grada u ovo tmurno prepodne. Na putu donde prošli smo podno planine Pilatus, bez znakova penjanja zbog oblačnosti, iako smo znali da se odande nekako najbolje opaža Lucern, koji noću sa vrha ove planine lici na gnezdo svetala, a najblistaviji roj ukazuje na položaj centra oko reke Reuss. 

   U centru smo ostavili bicikle na par sati i prerušili se u ostale turiste, upregnuvši noge za promenu. Nismo zaobišli jednu od glavnijih atrakcija u Svajcarskoj – Chapel Bridge. Kažu najstariji drveni most u Evropi, napravljen prvobitno u 14 veku, da bi 1993 dobrim delom izgoreo, jednom nehajno bačenom cigaretom, i iste godine bio obnovljen. Hodajuci mostom u tih 200m dužine, nailazi se na pregršt crteža iz ranog perioda, oslikanih na tavanici (most je zatvoren) koji kazuju o istoriji grada. 

  Stari Grad je u uskom okruženju, i sve je dohvatljivo na 20tak minuta pešice. I dok nas Stari Grad - Kalemegdan ima golubove, Lucern ima labudove. Potpuno navikle na turiste, pa prilaze sasvim blizu tražeci da im se baci štagod za kljun.

  Biciklističke staze su neobične u ovom gradu, stacionirane često po sredini kolovoza, tamo gde bi trebala biti puna linija, bez ikakve zaštite, ali vidno ofarbane crvenom bojom. Posebno zanimljivo je voziti takvom stazom sredinom mosta, nalik našem Brankovom. Pretpostavimo da Bankov most nema po sredini onu bankinu koja odvaja smerove, nego biciklističku stazu, ili sličnu stvar u Kneza Miloša, koliko biste se osećali sigurno medju našim vozacima? U Lucernu je to sasvim prirodno, biciklisti se gotovo bezbrižno kotrljaju sredinom u sendviču motornih vozila, a vozači su naviknuti poštovati ‘crveni tepih’. 

  Tako smo poput kakvih filmskih zvezda napustili Lucern i otišli premijerno upoznati dugačku severnu obalu Lucernskog jezera. Etapu koja je mene u nekim detaljima podsetila na vožnju Djerdapom pored Dunava, samo sto ovde postoji biciklistička staza pa se ne mora drumom. Dakle sličnost samo u grubim geografskim crtama, time što je voda na jednoj strani, a litice Miroča na drugoj, nadnoseći se iznad puta. Dok po ostalome - uredjenosti i čistoći obale i atraktivnosti prolazećih mesta - nažalost nikako.

  Možda će neko reći: pa dobro gde je prekopotrebna divljina ove države kada je sve tako picnuto? Ni jednog trenutka nismo osećali njeno odsustvo, uredjenost svakog pedlja zemlje je prisutna, ali je sve nekako ušrafljeno i stopljeno u jedinstven oblik, kao da je neko dovoljno precizno merio svaki korak preduzet ka prirodi. I kao da bi to funkcionalno savršenstvo bilo nagrdjeno odsustvom jednog od ta dva elementa. 

 Kod njih bi recimo planina poput Golije bila putno obradjena, ali nekako ne i naružena time, i niko tu ne bi divljao besnim kolima. Imalo bi se u vidu i da ce tuda neko poželeti voziti bicikl, pa bi nikle prigodne staze odvojene od puta. Tako bih rekao da je moguće da kod nas ima više makadamskih puteva, ali slaba je to uteha. Medjutim pridodamo li da oni nemaju ni školjke automobila u potocima, niti neobične plodove na granama u vidu plastičnih kesa, divljih deponija iza sledeće krivine na usponu, smederavac bez vrata od rerne nagrižen hrdjom u šumi, e onda smo mi tu tehnološki dosta ispred njih. 

   Lucernsko jezero je veliko i potpuno iskrivljenog, nepravilnog oblika, sa brojnim rukavcima. Otprilike kao kada bi neka osoba u sreći i zanosu polegla na sneg i ostavila otisak.Negde na polovini severne obale, ulazi se u novi kanton: Schwyz, a kasnije i u istoimeni grad. Prilaz gradu je sjajan, jer se iznad njega izdiže stena visoka 1900m, dok je mesto na oko 400m. Odavde nas je čekao novi uspon na Ibergereggpass 1406m.No pre nego što smo izašli iz grada uzbrdo, jos pod utiskom prevoja od dana ranije, raspitali smo se za prohodnost prevoja, iako smo bili prilično sigurni da je otvoren, čisto da ne bude iznenadjenja. Vožnja uzbrdo je napredovala prilično lagano, i opet smo ustanovili da će nas kraj dana zaticati negde na polovini uspona, što je značilo verovatno blizu hiljadarke, a to je vuklo za sobom hladnjikavu noć i veliku vlagu, u skladu sa celim danom koji je bio brljav. 

   Negde na 800m visine ugledasmo zgodno poljance pored puta za prenoćiti, a to se u Švajcarskoj ne propušta jer su takva ničija mesta retka. I nadjosmo se tu u pravom trenutku i na pravom mestu, zagledani na zapad, gde je iza planine Rigi, odmah tu iznad Lucernskog jezera, tonula velika crvenkasta lopta, sakrivena od nas ceo taj dan sivilom, ali udostojeno se pojavivši u poslednjim minutima dana. Nakon ove predstave, koja je zanemarila svaku drugu aktivnost, prionusmo na podizanje kampa.

Loading...
Loading...