S.L.A.G. 09

Indeks članaka

  Nenaviknuti, zaticali smo sebe u čudu prilikom otkrivanja ovog novog sveta i prepustali se njegovim stazama, kojima smo jedrili nošeni povoljnim vetrom. Bilo je dana kada je to more bilo uzburkano, visokih talasa, pa smo bili odbacivani uvis, jašući po njihovim grebenima do visina na kojima jos beše beline u koju smo uranjali; ali smo i spuštani naniže, kada smo se gravitaciono odmarali i išli brzo. Ovo je mala priča o svemu tome, i uvod u drumove koji i nisu tako daleko, i koje ćemo, nadam se, jos bolje upoznati u godinama ispred…stalno otkrivajući neke nove. Prvi konkretniji zalazak biciklom u Evropu, i to posred mete, po atraktivnim zemljama njenog Zapada. Zemljama gde je mnogo šta podredjeno ovom kotrljajućem zadovoljstvu. Po drumovima i Alpskim prevojima Švajcarske, Lihtenštajna, Austrije, Germanije…


Start: Bern       Cilj: Garmich – partenkirchen

 Učesnici: Nenad Jovanović, Robert Bernat, Zoran Čubrilo, Vladimir Sremčević
 Na ovo putovanje, koje će trajati oko 2 nedelje, krećemo sa velikim apetitima. Nadamo se pedalanju po nekim lepim alpskim prevojima kao što su: Grimselpass, Furkapass/Nufenenpass, Furkajosh; kao i prolasku nekih gradova poput: Lucern, Cirih, Vaduz, Feldkirch, Reutte; te opuštenim gustiranjem obala nekih kultnih Švajcarskih jezera: Thun, Lucernsko, Ciriško, Wale…za šta smo posebno obučeni i utrenirani vožnjom pored Ade. :) Zbog prirode putovanja, donekle ćemo zavisiti od vremenskih prilika, pa su moguća diskretna odstupanja, ali nadamo se ispunjenju prvobitnog plana. Duzina: oko 500km kroz Švajcarsku i 200km kroz zapadni Tirol Ovo je bio plan, a kako je bilo?

  Tekst: Vladimir Sremčević
Fotografije: Robert Bernat, Zoran Čubrilo, Vladimir Sremčević

 
UVOD - Od Beograda do Berna, preko Praga i Pardubica

  Očekivanje nepoznatog, pozitivna trema, a donekle i neverica, činili su to podne u Beogradu za Zorana i mene posebnim. A uokolini glavne bus stanice protestovalo se. Jos jedno strateško zakrčenje saobraćaja u Nemanjinoj, primoralo je Zokija da nositi sav svoj teret par stotina metara, dovoljno da stigne 5min pre polaska autobusa. Ipak ispostavilo se da je to bilo dobro zagrevanje, jer se trebalo navići na slično cimanje tokom narednih 17 dana.

  Bez ikakvih problema ukrcasmo se u Lastu za Prag. Nismo ih ni očekivali jer smo se pošteno potrudili oko pakovanja. U busu uglavnom mladi, namerni obrstiti Prag i okolinu narednih 5 dana, koliko ih većina ostaje. Putovanje uglavnom autoputevima, dosadno. Po redu vožnje trebali bi smo stići u Prag u 5 ujutru, ali to je bila ranija satnica, kada je donde trebalo preći 3 granice, a sada je zaustavljanje nužno samo na jednoj, Mađarskoj. Tako da smo na odredište stigli u gradski špic tj. u 1:30 noću.

   Ma koliko ovaj grad vrveo od turista danju, noću je, bar naizgled, sve mrtvo. Kao da se i sam grad umori od milionskog škljocanja koji svakodnevno trpi, pa dobije zasluženi san od svake ponoći, koji naruši tek pokoji taksista užurbano vozeći ka novom pozivu i novoj kruni. Dakle u pola dva je sve uveliko mrtvo i zaključano. Tek po koji disco, dole niz Vltavu, da radi. Zaključana je i bus stanica, pa smo ostavljeni / izbačeni na ulici ispred. O lokerima, u kojima bismo ostavili stvari mogli smo samo da sanjamo. Autobus za Bern nam polazi tek u ponoć, maltene 24h kasnije, i taj dan bi valjalo negde provesti, a sa rasklopljenim biciklima i torbama možemo samo stajati u mestu. Sklapati sve to…pa opet pakovati uveče zbog jednog dana…nikako.  

  Odlučujemo otići do Roberta, saputnika na turi, koji živi u Pardubicama, varoši 100km istočno od Praga. Prvi voz donde ide u 4:15, a do železničke stanice imamo oko pola kilometra. I evo nas,  u gluvo Praško doba, dve siluete koje nose nešto zamotano u providnu foliju u jednoj ruci, i hrpu torbi u drugoj. Konstantno napredujući po desetak metara, kada spuštaju tovar, pokušavajući doći do daha. Ali vremena ima… ali nema kruna…samo euroi…a trebalo bi platiti voz…sve mrtvo… Jedino sto ugledasmo otvoreno je sexy-shop sa pink svetlećom reklamom. 

  Ulazim unutra skoncentrisan na prodavca, kako mi pogled ne bi odlutao na postere sa strane  te mi skrenuo misli pri menjanju valute. Prodavac ipak sleže ramenima i ne izlazi u susret. Moraćemo pokusati na drugom mestu, kom?  Kroz pola sata savlađjujemo onih pola kilometra i stižemo do Masarikove železničke stanice, koja je takođe zaključana i otvara se oko 4h. Oko stanice dosta omladine čeka noćni prevoz, mnogo je i pijanih. Eto, ipak se nešto dešava…Zoran ostaje da pazi na stvari na klupici ispred stanice, dok ja odlazim po okolinm ulicama nameran naći nešto da radi, kako bih došao do kruna. Nakon 15 min pronalazim neki noćni bar sa automatima i tu menjam 10 evra po donekle nepovoljnom kursu, ali nije velika suma i sada imamo za voz. 

 Taj jutarnji voz je prva spoznaja bitne promene koja se desila u odnosu na dan ranije. Prvi put videh voz na sprat, sve na dugme, potpuno me je rasanio. Zna se zahuktati, onako ranom zorom, i na 130km/h, ali često staje primiti česke ranoranioce čije smene počinju od 6h. Upravo u to vreme stižemo u Pardubice i smeštamo se kod Roberta. Do podneva se oporavljamo od puta i nošenja tovara (gde nam je kondicija ako se vec sada osećamo izmoreno), a onda izlazimo napolje namerni upoznati gradić.

  Prvo što upada u oko je veliki broj sportskih prodavnica, od kojih je svaka za poseban sport, sa pozamašnijom ponudom nego u Beogradu. Lepo je i u centru, gde je antički centralni skver i stari grad sa Zelenom Kulom. Svesni smo da je ovo samo početak i da nas očekuje jos dosta toga, ali već sada smo omamljeni. Do kraja tog dana pomažemo Robetu spakovati bicikl i predveče sva trojica vučemo stvari do železničke stanice, taktički istovetno kao Zoran i ja po Pragu prethodne noći. Nenad je već u vozu za Prag u koji ulazimo, i sada je društvo kompletno.

Muke nošenja se nastavljaju i po stizanju u glavni grad Česke. Ipak znamo da kada dodjemo do perona bus stanice završava se i nase tegljenje, ukrcali se ili ne. A o tome smo itekako razmišljali pred turu. Autobus za Bern je ogroman ima 65 mesta, ali je pun. Kada smo stavili naše stvari na gomilu, nametala se pomisao o izvodljivosti ubacivanja. Bio je tu i peti bicikl, jedna gospođa ga je nameravala transportovati do Minhena istim busom. Imali smo mi i alternativu. U slučaju neuspešnog ukrcavanja, idemo jutarnjim vozom do nemačkog gradića Lindau, pa odatle u Švajcarsku, ali drugačijom trasom. 

 Politika prevoznika je jednostavna, stojim 15 minuta, ako nađeš mesta ubaci bicikl. Uhh…ne želim da se prisećam tog kompresovanja, i gledanja punog bunkera sa još dva bicikla u rukama. Ni sam ne znam kako, ali ugledali smo rupe u prostoru i tu ih smestili, povrh svih torbi…I tada sam znao da je to to, da više nema prepreka i da možemo slaviti 1. Maj u Bernu u podne. I tako je i bilo…

 A dotle, ostalo nam je uživati u blagodetima ovog Volvo-a: uz anatomska sedišta, tft monitore koji izlaze iz plafona ispred svaka 3 reda, slušalice na svakom sedištu, plejer u uzglavlju sedišta ispred, topla čokolada i kafa neograničeno…taman da nas rasani kada smo ušli u Bern sledećeg dana. 


    Bern - Thun

 Oko podneva stigosmo u Bern, glavni, ali ne i najveći grad Švajcarske i istoimenog kantona. Švajcarska inace ima 26 kantona, isvaki ima svoju vladu i zakonodavnu vlast. Nas je čekalo sklapanje bicikala u lokalnom parkiću, i pošto smo to obavili, najzad smo bili spremni načeti prve kilometre. Ali pre prvog kilometra Robert je imao menjanje gume, I selotejpiziranje felne sa unutrašnje strane. Žestok početak. 

 Prvi Maj u Bernu ipak ne liči na proslavu tog praznika kod nas. Nema se utisak da je baš tako neradno,ali da postoji određena svetkovina to da. Tako je centar bio pun naroda, a na ulicama istaknute zastave Švajcarske i Bernkantona. Verovatno je nešto kasnije i upriličena kakva predstava na glavnom trgu, ali to nismo dočekali jer smo krenuli dalje. A dotle smo se razvlačili po gradu, obilazeći njegova glavna obeležja. Sam centar je uglavnom kaldrmisan i rezervisan za tramvaje, a čistoću grada i uređenost fasada je izlišno isticati. Većina njih može izboriti kandidaturu za fotografisanje.

 Cene u Švajcarskoj su visoke za nas. U to smo se uverili vrlo brzo tražeći u Bernu šta god za ručak s’nogu. Verovatno sam tada platio najskuplje parče pice u životu (6.8f), ali je i jedno od najukusnijih. Recimo najobičniji beli hleb je od 2 evra, pa naviše, ali je izvanredan. I tako je sve tamo,skupo i kvalitetno. Standard miriše u vazduhu, kroz prodavnice, ulice, vozila, uredjenje, ljude... verovatno ni ja nebih skidao osmeh sa prosečnom platom od 4-5 hiljada evra mesečno.

 A kako stoje stvari sa biciklističkim stazama u ovoj zemlji, takođe uvidesmo još na samom početku, kada smo opazili tablu za Thun, gradić na istoimenom jezeru koji smo trebali dohvatiti toga dana. Prateći tu stazu izašli smo lagano iz Berna. A tu se potkrala velika greška, jer već na startu puta omanusmo jednu svetski poznatu atrakciju, a da toga tada nismo bili ni svesni. Naime po povratku u Srbiju, sređujuci bicikl kod majstora, naiđe jedan čovek, ispostavi se radnički povratnik iz Švice, te me upita: a jesi li video u Bernu onaj natpis na srpskom u toj ulici? To drži naš zemljak, kafana… ‘Nisam’,rekoh, ‘baš mi je prijalo da odmorim od zemljaka’…’pih kao da nisi ni bio’ -reče čovek i nastavi svojim putem…

 Dakle cela Švajcarska je pokrivena biciklističkim stazama, i to nisu samo trasirane rute, već napravljene staze sa infrastrukturom: znacima, mostićima, tunelima sa osvetljenjem,restoranima uz stazu sa biker menijima…Vrlo često do vašeg odredišta vodiće više staza, pa možete odabrati po želji težu, lakšu, za drumski ili mtb bicikl, ravniju ili brdovitiju…

 Tako i ova staza do Thuna, koja iz Berna drži glavni put, dobija alternativu i u jednom trenutku nudi odvajanje i postaje usamljena usred polja, sa pogledom na Alpe Bern kantona. Biciklista je ovde zaštićen kao beli medved, i mnogo toga im je podređeno, ali se i biciklisti moraju pridržavati pravila. U protivnom se oni fini vozači odjednom pretvaraju u trubače. U to smo se uverili kada smo omašili jedno skretanje po izlasku uz Berna, i nastavili tek 50tak metara u pravcu autoputa! Već prvi, a za njim i drugi auto je naglo prikočio, iako to nije morao, i legao na sirenu sa povicima: -Nazad! Pravila su tu i moraju se poštovati, i nema razloga da to neko ne čini.

 Cedeći lagano kilometre do Thuna, uvideli smo da će kampovanje u Švajcarskoj biti izazov u smislu nalaženja slobodnog parČeta zemlje. Sve je ogradjeno i sve je nečije. Često smo imali utisak da vozimo u toru, jer bi sa obe strane staze bili konopci simbolično ograđenog zemljišta. A ponegde je i struja puštena kroz žicu zbog stoke. Zvaničnih kampova ima i tu je u redu podići šator za oko 10 evra po osobi, i sjajno su uređeni. Ne bismo bili ti koji smo, da nismo ipak uspevali kampovati na divlje, dok smo par puta, zarad higijene i nemogućnosti drugog izbora u tom trenutku, išli u legalne kampove. 

  U ovoj i okolnim zemljama, dosta sveta se bavi najrazličitijim sportovima. Čudo bi bilo, sa svim tim uslovima, da nije tako. Ali čini mi se da je I dosta stvar obrazovanja i finog nametanja. Primera radi: jedno jutro u kampu uhvatio sam njihov jutarnji program na televiziji (da postoji i tv sala u kampu ). Kod nas jutarnji program obično počne nekim receptom ili/i izveštajem hitne pomoći kako se danas moramo paziti hladnoće/toplote, visokog/niskog pritiska…dok kod njih ide klasična muzika uz kolaž Alpa i hodačima. Pa je tako nordijsko hodanje sa štapovima prisutno i u gradovima. 

 Gotovo svaku biciklističku stazu u Švici je greota projuriti, osim ako ste lokalac i tuda prošli mnogo puta. Tako se i ova prema Thunu gustira oko 30km. Vodila nas je ka jugu ovog kantona, dela koji nazivaju Bernese Oberland, što je zapravo viša oblast Bern kantona, sa srcem oko Interlakena kod jezera Thun i Brienz. Do Thuna se prolazi više manjih mesta, grubo je reći sela jer su po uredjenju iznad centra Beograda. Ovde sam se pitao ko to sve odrzava? Ko potkresuje tolike travnjake, sadi cvece usred ničega, čisti put do same ivice sa kolovoza? 

  Treba li opisivati koliko je i Thun lep i uredjen. Gradić je na samom pocetku Thun jezera, ili kraju, zavisi odakle dolazite. Iz jezera ističe reka Aare koja će stići do Berna, i tamo proteći ispod 18 mostova, koja je boje Tare i na kojoj se takodje izvodi rafting. Ujedno je i najduža reka koja izvire i ponire u Švajcarskoj. Kada bi mogla ispričati svoje putovanje počevši od Aar Glecera od koga nasta, bilo bi to vredno romana. 

   U Thunu se vredi osvrnuti na drveni mostić na jezeru kao i zamak Shadau. A bilo je već kasno podne kada smo nastavili ka Interlakenu obalom Thunskog jezera, kako drugačije nego oficijelnom stazom. Tako smo držali do Guntena, mestašca od koga se ka Interlakenu i dalje može nastaviti obalom jezera, a može se i gore u brda, i potom nastaviti istim smerom samo sa više tačke i lepšim pogledom na jezero i prekoputne Alpe. Ta deonica je na našoj karti i bila označena kao scenic route, pa je njeno zaobilaženje bilo isključeno. Put znači naglo zavija na sever posteno se penjući do Sigirswila, tipičnog Alpskog turističkog seoca. Na ovoj trasi biće ih podosta. 

  Nešto pre Sigirswila smo imali novu bušnu gumu, ipak se nadje i koje staklo na putu. I već su se prilikom zamene zaustavila kola sa briznim Švajcarcima i pitanjem možemo li sami. Nakon toga nastavili smo voziti i osvrtali se na moguće kamp mesto. Uzak asfaltni put se sve vreme penjao, a mesta nigde, strmo, ogradjeno, bez šansi za šator. Izbora nije bilo i nastavili smo voziti do zgodne prilike. Već smo razmišljali kako ćemo morati zamoliti na sledećem imanju za šatore na ‘eine nacht’, kada se ukazala prilika na jednom odmorištu pokraj puta, sa drvenim klupicama i stolovima, kao i panoramskim pogledom na jezero. Mesto je sjajno poslužilo jer je nevidljivo sa puta, a i vozila su dovoljno retka. Počastili smo se skromnijom večerom i povukli se u šatore. Tokom noći na njih se sručio nenajavljen pljusak. Usled dve neprospavane noci, Zoran ga nije ni bio svestan , dok je Robert izlazio spasavati bisage koje je ostavio na gepeku, da bi ujutru osvanule suve.


 

    Jungfrau region / Devičanski region

  Prvo jutro u Švici, niska oblačnost, hladnjikavo i vlažno, posledica kiše koja se stuštila tokom noći i koja i dalje preti. Jutro koje najavljuje dugu odeću, ali još pre nego što spakovasmo kamp, sunce bojažljivo prodire, donoseći nadu u lep dan. Danas cemo proći Beatenberg odakle se pruža sjajan pogled na Jungfrau region, zbog čega smo se dobrim delom i peli ovde, pa je lepo vreme priželjkivano.

 Jungfrau region? Uh…deo Alpske oblasti koja se naziva Bernesse Alps, odnosno njegov istočni deo, kojom dominiraju tri prepoznatljiva vrha Eiger, Monch i Jungfrau.Fascinantnost severnog zida Eiger-a ( 3970m ) privlači godišnje hiljade posetilaca i alpinista, dok su režiseri nekolicine filmova nalazili u njegovoj odsečenosti inspiraciju.Izmedju vrhova Monch i Jungfrau na sedlo 3454m izlazi najviša žičara/voz!? u Evropi, Jungfraujoch. Taj voz na svom putu ka sedlu, glavnicu drži u tunelu prokopanom kroz planine Eiger i Monch. Postoji i stanica na sredini tog tunela gde putnici obično predahnu od penjanja i bace pogled kroz napravljen prozor u tunelu na Alpe.Ali ne čine samo ta tri vrha ovu oblast, tu su i prelepe zelene doline, smaragdna jezera ( na žalost jos pod snegom kada smo mi tamo bili ), kao i desetine seoca razbacanih po padinama.Kažu da su malo gde Alpi tako blizu, na dohvat oka, tako spektakularni i dostupni kao ovde.

 No natrag na jutrenje…želeli smo balansirati putem na kojem smo bili koliko god možemo, bacajuci poglede preko puta na snežne vrhove, i kasnije se spustiti u Interlaken. Dakle izmedju nas i ‘Device’ lezala je dolina/rupa u koju ćemo se spustiti kasnije tog dana i nastaviti opet uzbrdo podno vrhova do Grindelvalda. Takav beše plan tog dana. Prvi kilometri drugog dana su vrlo spori i uzbrdni, nošeni smo podno stenovitih zidova, koji su na momente zaklanjali i nebo. Ali tog dana to ne bese velika greota, jer nebo bi sivo, pomalo i kišno. Tu otpade nada da ćemo sa terase Beatenberga ugledati zeljeno.

  U Beatenbergu smo se počastili doručkom ispred prodavnice. To je zapravo, iako mi je teško reci, seoce. Da, švajcarsko seoce koje vise liči na zimski centar, i gde ‘seljak’ pored traktora ima i dzip. Glavna atrakcija Beatenberga je njegova lokacija. Visoko iznad Thun jezera sa pogledom na Alpe Bern kantona.Ali eto, ostade žal sto prva polovica toga dana bi musava, pa smo bili uskraćeni za isčekivane vidike. Vec odatle mogli smo se spustiti do Interlakena, ali smo poneseni Zoranovom željom, nastavili do još jednog seoca Habkern, jer se i odande moglo spustiti.

  A pre nego što smo stigli donde, dostigli smo vrhunac ovog puta na 1400m, i pošto ne nadjosmo u knjigama ime ovog prevoja, simbolično ga nazvasmo Zokijev prevoj, kao glavnog krivca za njegovo penjanje. Ovaj prvi prevoj doneo je i odgovor u vezi snega. Več tu, na visini od 1400m bilo ga je u tragovima, što nas je navelo na zaključak da iznad 1500m baš nećemo moći na ovoj turi. 

  Sa Zoranovog prevoja sledio je spust do Habkerna (1100m), pa dalje do Interlakena (600m). Habkern je još jedno tipično planinsko seoce sa zanimljivom crkvom iz 1666 godine. Kažu da je pojava magle u ovom selu retkost zbog zaklonjenosti okolnim planinama, čije su padine jako blizu, a deli ih dolina. U Interlakenu nas je zateklo sunce i ulična gužva. Pozicija ovog gradića je jako lepa i zahvalna. Izmedju jezera Thun i Brienz, otvoren prema dolini ka Grindelvaldu i Alpima, obično je početna tačka mnogih turista željnih krenuti na bilo koju stranu odatle.

  Ovde smo iskoristili priliku za snabdevnje pre nego krenemo ponovo u planine. U centralnoj ulici Nenad opazi natpis ‘ćevapčići’, i požele ih probati, jer toga nema ni u Češkoj gde živi već 2 godine. Ali kako je to hrana koja iziskuje vreme i visprenost, i za čiju pripremu je trebao čekati 20min, odustao je. Popunili smo rupe u bisagama hranom iz marketa, sunce je sinulo, a mi smo ohrabreni napipali stazu ka Grindelvaldu. Eh razvedrene lepote…vozili smo dolinom, ulazeći i postepeno se penjući podno belih vrhova.

  Ovde negde prilikom menjanja brzine na usponu, puče mi ručica menjača, deo koji se gura palcem. Kako to zna da potera, desi mi se to iznad neke rešetke/šahta pa mi je pola sitnih delova koji pritom poleteše, popada tačno kroz to. Da zovem švajcarski vodovod i kanalizaciju nije bilo uputno. Ta ručica je već odavno bila na izdisaju, ali se nekako držala, a kako se to često olako drži: ma izdržaće još ovaj put; ovoga puta nije popilo vodu. Moj skromni Alivio je stvar rariteta u Švajcarskoj, gde svi kotrljaju neka besna hidraulicna čuda, i gde su cene malo naviše, pa odlučio sam čekati povratak u Srbiju. Da nisam mogao voziti, ne bih imao izbora, ovako nije bilo strašno. Koristio sam samo prednji menjač, a pozadi držao na trojci. Jedino što me je na ravnom ograničavalo na 20. 

   Do Grindelvalda biciklisticka staza je prelepa, prosarana makadamom, pored reke i pored pruge, nudi 20km uživanja. Još kada naidje onaj fini voz, a naidje dovoljno često da ga uhvatite, kadar je kao sa razglednice. Inače su biciklističke staze vrlo često stacionirane pored pruge, dok pruge u planinskim oblastima, a takvih je dosta, imaju u sredini zupcanike ( rack railway ), jer treba povući uzbrdo sve te tone. Grindelvald je turistički centar, kako zimski tako i letnji, sve to na 1000m. Zarad toga cene su naduvane, kao na Kopaoniku, i prosečan Srbin bi trebao ovo mesto zaobilaziti u širokom luku.

   Ili doći ovde pripremljen, sa hranom u bisagama, kao što smo mi. Tako smo se, dok je kratkotrajan pljusak obavljao svoje, častili market hranom iz Interlakena, zaklonjeni bus stanicom. Onako izmedju zalogaja, bacivši pogled na tablu polazaka, uočismo da je smer ka Meiringenu, a tamo smo želeli, zatvoren do polovine Maja. Ni sam ne znam zašto sam utuvio da je prevoj koji nas je čekao ka tamo na oko 1500m. Tek računali smo, pa dobro, bili smo na 1400m ranije tog dana, i sneg se lagano pojavljivao, znači da ga ima na putu i da autobus ne može proći, ali mi možemo, i nema tu mnogo tek stotinak metara visine, guraćemo.

  Pošto smo završili obed, a kiša stala, krenusmo gore. Nismo ni nameravali izaći do prevoja tog dana, jer smo imali možda još koji sat do smrkavanja, već tek da se malo izdignemo iz centra i nahuškamo šatore na kakvu poljanu. Put je uzak, a smer jednosmeran, trenutno bez saobraćaja. Njime saobraća samo Grindelvaldski turistički autobus u sezoni, iznoseći ljude na prevoj Grosse Scheidegg gde postoji i kafanica i panoramski pogled na Alpe. Već na izlazu iz Grindelvalda naidjosmo na prvu rampu sa kućicom koju zaobidjosmo. U kućici na prozoru je čuvar/lutka kraj prozora, koji bi trebao odvratiti namernike koji bace letimičan pogled.

  Put je ohrabrujuće nastavljao dalje, suv, čak videsmo i jednog biciklistu koji se spustao natrag, sto je dodatno ulilo elana. Da je bilo sunca već bismo pošteno bili u senci ogromne stene Wetterhorna (3692m), koji nam se njihao nad glavama. Ali kako je bilo oblačno, gornja polovina ovih gromada beše u sivilu, ostavljajući nam da nagadjamo kako i gde se završavaju. Okolina koliko neverovatno lepa toliko i neprijatna oku. Vetar se pojačavao i postajalo je hladnije. Bar se ovde moglo kampovati na miru, pokraj puta bilo je dosta prilika za to. Takodje i više brvnara/štala nalazilo se uz put, tada još uvek zatvorenih, ali sa nesumnjivom sezonskom namenom. U Crnoj Gori bi rekli katuni.

  Mene je ceo prostor podsetio na katune podno Trnovačkog Durmitora koji oživljavaju u poodmaklom proleću. Nikoga ovde nije bilo, pa smo bili načisto kampovati na ovom prostoru. Vrlo brzo naišli smo i na drugu rampu, ovog puta sa nedvosmislenom porukom da je dalje napredovanje zabranjeno i postoji mogućnost lavina. Put prolazi podno vrha Wetterhorn koji je oštar i tragovi lavina su vidljivi. Ni danas se ne ponosim ovom odlukom, ali nastavili smo dalje, čak se i slikali pored rampe. Sneg je sve više postajao naše okruženje, ali je put i dalje bio čist.

  A onda tačno na 1500m asfalt uranja u sneg i nestaje. Mislimo da prevoj ne može biti daleko, ali odlučujemo to izgaziti sutra ujutru dok je sneg tvrd, ionako je kraj dana. Spuštamo se do jedne od brvnara i uz nju podižemo šatore. Prilično je hladno, tmurno i vetrovito. Pravi razlozi da se nakon popijene supe zavučem sa unutrašnje strane šatorskog platna.Onako pred spavanje prelistavam magazin o ovoj oblasti koji sam ranije tog dana pokupio na jednom turist birou. Ima i kartu, uglavnom vidim da je prevoj koji gadjamo na 1960m! Nema šansi, sutra silazimo natrag u Interlaken i idemo okolo do Meiringena…




   Grosse Scheidegg; Sherlock Holmes
  Zora iznad Grindelvalda, iako još rano za sunce, nekako naslućujem da je vreme lepo kroz platno šatora. I zaista je tako, plavo. Moćni vrhovi Eigera i Wetterhorna kao nacrtani iznad nas.Informišem saputnike o visini prevoja na 1960m i prilično sam siguran da smo svi skloni maniti se ćorava posla. Nenad se slaže, Zoran je uzdržan ali naginje usponu, dok je Robert načisto krenuti gore, rekavši da smo želeli avanturu i nudi nam se.

  Alternativa je dakle, vratiti se nazad 20km do Interlakena, pa obalom Brienz jezera doći sa druge strane do Meiringena…ali vodopadi koje želimo obići su iznad Meiringena, pa se opet moramo penjati odande ka ovamo…odavde je to neuporedivo bliže…a znamo da su Švajcarci precizni sa zabranama, i kada nešto ne može to nije slučajno tako. Helikopter svakodnevno preleće ove Alpe, videli smo ga i juče… Uprkos svemu odlučujemo krenuti gore pa da vidimo kako će ići…

  Ubrzo dolazimo do zone snega na 1500m, spavali smo tek koju stotinu metara niže. Dosta je rano, tek oko 6 izjutra, i sneg je izvanredan za hodanje. Mnogo nam pomažu i tragovi ratraka koji je prošao, pragovi koje je ostavio čine idealan oslonac za nogu. Guranje napreduje iznad očekivanja do 1700m, i ako je ratrak izasao do prevoja ne ocekujemo veće probleme, a vremena imamo. Ali upravo na toj visini iza jedne krivine, ukazuje se uredno parkiran ratrak i neugažen sneg nadalje.

 Jos 250m visine…o ovome ne bih razmišljao u normalnim okolnostima, ali ovako deluje beskrajno mnogo. I dalje sam skeptik, i mislim da ćemo se kad tad okrenuti naniže…Dotle nastavljamo kroz neugažen sneg, koji je još uvek u senci pa se kako tako napreduje, ali već je to dosta teže nego pomoću tragova gusenica. Još uvek smo bili u senci stene, ali nema sumnje da nam se sunce vrlo brzo smeši i živo me interesuje kako će onda biti. Nakon dvadesetak minuta to se i dešava, pa sledi neizbežno propadanje. Najzad mislim da dalje ne možemo, i da ćemo se okrenuti svakog trenutka. Ni sam ne verujem da takvu odluku možemo doneti, a fali nam tako malo. Medjutim čini mi se da je fizički nemoguće nastaviti sa teškim biciklima. Pravim peške kraću deonicu ispred da izvidim situaciju, ne bih li ugledao prevoj, ali još je rano, samo sledeća krivina…

  Hodanje je teško, propada se do polovine kolena, dok se bicikl ukopa u mestu, ne treba im nikakav oslonac da bi stajali, pa se onako lagan mora nositi. Krecem prvi u pokušaju, nosim bicikl nepunih desetak metara pa stajem. Ovo će biti djavolski teško. Nastaviti ili se vratiti, nameće mi se non stop. Iz cele situacije izvlacimo ono najbolje, pa fotografišemo iz sve snage, jer prizori su jedinstveni i spektakularni. 

  Nadleće nas helikopter nekoliko puta. Ovde sakrivanja nema, četiri figure na snegu su vrlo lako uočljive. Helikopter je non stop dežuran i poleće ako ste rezervisali dom recimo preko interneta, pa se ne pojavite taj dan, jer polazi se od toga da vam se nesto desilo u planini. Ovaj nas je srećom samo preleteo i nastavio dalje ka Jungfrau. 
  A naše muke se nastavljaju prostom taktikom, nosi bicikl 5-10 metara pa ga spustaj i dolazi do daha. Pokušavali smo na razne načine, i po dvojica na bicikl, ali nista bolje nije išlo. Na kraju sam primetio da mi je lakše otići peške koju stotinu metara pa se vratiti po bicikl, gazeći koliko toliko po napravljenim koracima, jer sam išao napred. Već uveliko osećam kako mi noge plivaju u patikama, na ovom usponu ni spd ne poma
že. 

  Izlaskom na jedan plato, ugledali smo ono što smo tražili, usamljeni hotelčić istoimenog naziva kao i prevoj - Grosse Scheidegg. Ali donde ima tako mnogo…ipak sada se pojavila ta misao – slaba, jedva sposobna za život, jedva odredjena, ali ipak potpuna - ni meni više ne pada na pamet pomisao o povratku. Iako neugažen, put smo sve vreme lako uočavali jer su uz njega pobodene šipke na jednakom rastojanju. I zadovoljstvo je bilo kada smo došli dotle da brojimo još koliko dužina šipki imamo do prevoja, jedna dušina – dva nosenja.Robert reče da mu je tih poslednjih 100 metara bilo najteže i najduže. Oko podneva popeli smo Grosse Scheidegg, više od 6 sati nam je trebalo za ta 2-3km. Kada sam izašao gore, vratila mi se snaga i volja. Ovo mi je bilo možda najteže planinarenje, ako bih ga tako mogao nazvati.

  Na prevoju nismo bili sami, tu su bila još dvojica momaka. Isprva pomislismo neki čuvari hotela u zimskom periodu, ali ipak samo snowborderi koji su došli iz druge doline, i čekao ih je spust kao i nas na tu stranu. I dolina ka Meiringenu je pod snegom, ali je ta strana slabijeg nagiba i bez pojava lavina na svojim padinama.

 Na prevoju smo se ponosno slikali i lagano načeli spust ka Schwarzwaldalp-u, omalenog turističkog mesta, prvog na koji se nailazi sa Grosse Scheidegg-a na tu stranu. Spuštanje je svakako bilo lakše od uspona, ali ne i lako. I dalje se guralo kroz dubok sneg, ali nije bilo nužno toliko nositi bicikl, već se i sa polovinom težine u rukama mogao kotrljati. 

  I sa gubljenjem visine tu i tamo provirivao je asvalt, tek po koji metar. Na tim retkim parčićima puta, onako natovaren, bicikl bi se oteo kontroli, te poleteo nanize, poput psa kada ugleda mačku a pritom je na povocu, pa ga je trebalo obuzdavati rukama i pomalo nogama, jer kočnice i felne behu zatrpane snegom. I tačno kao na suprotnoj strani kada je na 1500m prestao put i pojavio se sneg, ovde se začudo desilo suprotno. Proslavili smo taj povratak putu, koji je značio da je bilo dosta guranja i nošenja, simboličnim cedjenjem čarapa u brzak podno jednog mostića, a kako nam se mesto dopalo, odlučili smo ostati i na ručku u tom ambijentu. Kod mene u bisagi našlo se nešto thomy majoneze i hleba. Pravi pir zaliven alpskim brzakom, pa još sve to iz poluležećeg položaja na Suvom Putu.

  Nije nam se preterano mrdalo odatle, ali spust je zvao. I nismo zažalili što smo se odazvali, jer nam je spremio kolaž fantastičnih stenovitih predela. Nešto kao Grbajska dolina na Prokletijama, samo nizbrdo i nekoliko puta duža. A onaj brzak koji nas je napojio nešto visočije prilikom ručka, sada je narastao do kakve reke, ciji smo bili verni pratioci do mesta gde vrtoglavo propada. E tu nam je bila posebno zanimljiva pa smo ostavili bicikle u jednoj kafanici, i počeli se spustati pored nje peške, diveći se toj snazi. 

  Zapravo dovela nas je do vodopada koji smo želeli obići, a koji se nalazi iznad Meiringena. Radi se o Reichenbach Falls, sa totalnim padom od oko 250m. Vodopad je zapravo poznat po coveku i dogadjaju koji se nikada nije desio.  Šetajuci jednog popodneva nakon ručka po okolini Meiringena, Ser Artur Konan Dojl bio je zadivljen ovim vodopadima, te odlučio staviti ih kao mesto gde najpoznatiji detektiv sa lulom gine na kraju price ‘The Final Problem’. Po tome su Reichenbach Falls svetski poznati, kao mesto na čijem vrhu se Sherlock Holmes i kriminalni profesor Moriarty sukobljavaju. Na steni je čak i označeno mesto gde se ta borba odigrala vec pomalo daleke 1891god. Gradjani Meiringena su toliko bili zahvalni Konanu Dojlu na ekspanziji turizma u svom kraju, pa su otvorili i Šerlokov muzej i uradili spomenik u centru mesta.

A kakvi su vodopadi?...evo sta Ser Dojl kaže o mestu: It is, indeed, a fearful place. The torrent, swollen by the melting snow, plunges into a tremendous abyss, from which the spray rolls up like the smoke from a burning house. The shaft into which the river hurls itself is an immense chasm, lined by glistening coal-black rock, and narrowing into a creaming, boiling pit of incalculable depth, which brims over and shoots the stream onward over its jagged lip.

   Verujem da ovde zna vrveti od turista, ali imali smo sreće, bila je nedelja ranog Maja i bili smo gotovo sami. Okolina vodopada je uredjena stazama i terasama sa kojih se spušta pogled iz raznih uglova i visina na glavnu atrakciju. Vodopad ne pada u cugu celu dužinu, već pravi više kaskada od kojih je najduža oko 90m čini mi se. Vratili smo se do bicikala na vrhu vodopada i spustili se u Meiringen, utihnuli gradić u nedeljno popodne. U blizini engleske crkve je i Šerlokov spomenik sa svojim vernim prijateljem najdubljih razmišljanja, lulom. 

  Put nas je dalje vodio opet uzbrdo na novi prevoj Brunigpass, ali to je bio najlakši prevoj na turi pa njegova visina od 1008m nije iziskivala značajniji napor, a i sledio je nakon golgote u snegu. Brunigpass povezuje i dva kantona Bernski i centralni švajcarski Obwalden, pa kada se krene u altraktivan spust na drugu stranu, gaze se prvi kilometri tog kantona. Spust se uliva u Lungern, malo mesto na istoimenom jezeru, sa prelepom crkvom gotskog stila. Samo mesto je geografski zanimljivo jer je samo prema severu otvoreno, dok je sa svih ostalih strana omedjeno planinama.

    Ubrzo se dolazi i do Sarnena, najvećeg mesta kantona Obwalden. Kako red u Švajcarskoj nalaže, svako pošteno mesto ima i svoje jezero, pa i Sarnen svoje, dugo oko 6km. Vozeći obalom tog jezera lagano smo razmišljali o kampu, jer dan se bližio kraju. Medjutim poplava je zadesila ovaj gradić pre 2 godine, kada se nivo jezera povisio usled otapajućeg snega sa okolnih planina, pa je dobar deo obale progutan i do danas ostao prilicno nepristupačan, a kamp koji je do poplave postojao na jezeru je stvar prošlosti. 

  U jednoj kuci na obali jezera Robert i ja smo se raspitali za moguće šatorsko prenoćište, i bili upućeni na 5km dalji Alpnach, gde postoji oficijelni kamp. To je bilo upravo ono što nam je i trebalo, zvanični kamp sa kupatilom, hotelski uslovi samo što je smeštaj u šatoru. Prava stvar pred sutrašnji Lucern do koga nas je delilo 15km odavde…


 

    Lucern; Schwyz

  Za ovaj dan bila je najavljena kiša i hladnije vreme. Tako je i osvanulo, sa oblacima na dohvat ruke i lenjim provirivanjem iz šatora. Natenane smo pakovali kamp i čekali da kiša stane. Nekako smo se prećutno nagodili sa njom i bili spremni ubrzo nakon što je prestala. Do Lucerna nam je ostalo tek 15tak kilometara, a tamo smo nameravali ostati neko vreme danas.

 Lucernsko jezero je veliko, četvrto po veličini u Švajcarskoj, nepravilnog oblika, i već smo dosegli jedan od njegovih krakova u Alpnach kampu. Ostalo je samo dogegati se njegovom obalom do grada u ovo tmurno prepodne. Na putu donde prošli smo podno planine Pilatus, bez znakova penjanja zbog oblačnosti, iako smo znali da se odande nekako najbolje opaža Lucern, koji noću sa vrha ove planine lici na gnezdo svetala, a najblistaviji roj ukazuje na položaj centra oko reke Reuss. 

   U centru smo ostavili bicikle na par sati i prerušili se u ostale turiste, upregnuvši noge za promenu. Nismo zaobišli jednu od glavnijih atrakcija u Svajcarskoj – Chapel Bridge. Kažu najstariji drveni most u Evropi, napravljen prvobitno u 14 veku, da bi 1993 dobrim delom izgoreo, jednom nehajno bačenom cigaretom, i iste godine bio obnovljen. Hodajuci mostom u tih 200m dužine, nailazi se na pregršt crteža iz ranog perioda, oslikanih na tavanici (most je zatvoren) koji kazuju o istoriji grada. 

  Stari Grad je u uskom okruženju, i sve je dohvatljivo na 20tak minuta pešice. I dok nas Stari Grad - Kalemegdan ima golubove, Lucern ima labudove. Potpuno navikle na turiste, pa prilaze sasvim blizu tražeci da im se baci štagod za kljun.

  Biciklističke staze su neobične u ovom gradu, stacionirane često po sredini kolovoza, tamo gde bi trebala biti puna linija, bez ikakve zaštite, ali vidno ofarbane crvenom bojom. Posebno zanimljivo je voziti takvom stazom sredinom mosta, nalik našem Brankovom. Pretpostavimo da Bankov most nema po sredini onu bankinu koja odvaja smerove, nego biciklističku stazu, ili sličnu stvar u Kneza Miloša, koliko biste se osećali sigurno medju našim vozacima? U Lucernu je to sasvim prirodno, biciklisti se gotovo bezbrižno kotrljaju sredinom u sendviču motornih vozila, a vozači su naviknuti poštovati ‘crveni tepih’. 

  Tako smo poput kakvih filmskih zvezda napustili Lucern i otišli premijerno upoznati dugačku severnu obalu Lucernskog jezera. Etapu koja je mene u nekim detaljima podsetila na vožnju Djerdapom pored Dunava, samo sto ovde postoji biciklistička staza pa se ne mora drumom. Dakle sličnost samo u grubim geografskim crtama, time što je voda na jednoj strani, a litice Miroča na drugoj, nadnoseći se iznad puta. Dok po ostalome - uredjenosti i čistoći obale i atraktivnosti prolazećih mesta - nažalost nikako.

  Možda će neko reći: pa dobro gde je prekopotrebna divljina ove države kada je sve tako picnuto? Ni jednog trenutka nismo osećali njeno odsustvo, uredjenost svakog pedlja zemlje je prisutna, ali je sve nekako ušrafljeno i stopljeno u jedinstven oblik, kao da je neko dovoljno precizno merio svaki korak preduzet ka prirodi. I kao da bi to funkcionalno savršenstvo bilo nagrdjeno odsustvom jednog od ta dva elementa. 

 Kod njih bi recimo planina poput Golije bila putno obradjena, ali nekako ne i naružena time, i niko tu ne bi divljao besnim kolima. Imalo bi se u vidu i da ce tuda neko poželeti voziti bicikl, pa bi nikle prigodne staze odvojene od puta. Tako bih rekao da je moguće da kod nas ima više makadamskih puteva, ali slaba je to uteha. Medjutim pridodamo li da oni nemaju ni školjke automobila u potocima, niti neobične plodove na granama u vidu plastičnih kesa, divljih deponija iza sledeće krivine na usponu, smederavac bez vrata od rerne nagrižen hrdjom u šumi, e onda smo mi tu tehnološki dosta ispred njih. 

   Lucernsko jezero je veliko i potpuno iskrivljenog, nepravilnog oblika, sa brojnim rukavcima. Otprilike kao kada bi neka osoba u sreći i zanosu polegla na sneg i ostavila otisak.Negde na polovini severne obale, ulazi se u novi kanton: Schwyz, a kasnije i u istoimeni grad. Prilaz gradu je sjajan, jer se iznad njega izdiže stena visoka 1900m, dok je mesto na oko 400m. Odavde nas je čekao novi uspon na Ibergereggpass 1406m.No pre nego što smo izašli iz grada uzbrdo, jos pod utiskom prevoja od dana ranije, raspitali smo se za prohodnost prevoja, iako smo bili prilično sigurni da je otvoren, čisto da ne bude iznenadjenja. Vožnja uzbrdo je napredovala prilično lagano, i opet smo ustanovili da će nas kraj dana zaticati negde na polovini uspona, što je značilo verovatno blizu hiljadarke, a to je vuklo za sobom hladnjikavu noć i veliku vlagu, u skladu sa celim danom koji je bio brljav. 

   Negde na 800m visine ugledasmo zgodno poljance pored puta za prenoćiti, a to se u Švajcarskoj ne propušta jer su takva ničija mesta retka. I nadjosmo se tu u pravom trenutku i na pravom mestu, zagledani na zapad, gde je iza planine Rigi, odmah tu iznad Lucernskog jezera, tonula velika crvenkasta lopta, sakrivena od nas ceo taj dan sivilom, ali udostojeno se pojavivši u poslednjim minutima dana. Nakon ove predstave, koja je zanemarila svaku drugu aktivnost, prionusmo na podizanje kampa.



Preko dva prevoja i dva jezera do Liechtenstein-a

  Iako bez padavina prethodne noći, vlaga nas je jutrom opkolila. Nenad i Robert su prenoćili u praznoj štali otvorivši šator unutra i iskusno bili poštedjeni mokrih šatorskih zidova i patika. Vec u 8h smo nastavili uzbrdo ka prevoju do koga nas je delilo jos 600m visine. Put lep i prazan, nagrada ranoraniocu, taman umesto doručka. Nagib ide do 14%, ali u retkim trzajima, pa se fino napreduje. Na jednom serpentinastom delu je posebno zanimljivo gledajuci sa najviše krivine, kada put izgleda poput uvijene zmije. Prevoj inace spaja dve varoši Schwyz iz koje dodjosmo i Oberiberg, na drugoj strani. Medjutim, druga strana nije tako niska. Posto se izadje na prevoj Ibergeregg, spust nije načist, izgubi se tek par stotina metara, da bi se sišlo u prostranu dolinu/visoravan, koja podseća na nas Pešter i na sličnoj je visini.

   U Oberibergu, prvom mestu sa one strane prevoja, sretosmo prekopotrebnu prodavnicu koja je zgodno poslužila za doručak. Ispred radnje je sat koji pokazuje i temperaturu od celih 5 stepeni, iako oblačno, bar je suvo. Nakon doručka u Oberibergu, očekivalo nas je najduže veštačko jezero u Švici, Sihlsee - dugo skoro 9km. Tu je i velika brana, sagradjena zajedno sa dva mosta preko jezera pre nego što je dolina poplavljena, a što je nateralo 2000 ljudi iseliti se iz svojih domova koji su ostali pod vodom. 

  Od jezera sledio je uspon na novi prevoj Sattelegg, oštar, ali relativno kratak uspon od 5km, jer već smo u imali odredjenu visinu u dolini. Gore se nalazi adekvatan restoran u kome je Robert uveliko srknuo kafu dok smo se mi ostali popeli/izgurali bicikle. Odavde je sledilo načisto propadanje hladnjikavim, ali atraktivnim spustom. Često sam na ovim spustevima zažaljevao što nemam kakvu kameru na volanu ili kacigi jer sve se odvija strmoglavo i fantastično. Spust sa Sattlegga je poput uspona strm, pun vrlo oštrih serpentina, pa se čini da je put nakrivljen pod odredjenim uglom kako se smandrljavate odozgo. 

    Okončanom nizbrdicom, čekalo nas je možda najdosadnijih 20km u Švajcarskoj, ravnom stazom pored puta bez perspektive ikakvih značajnijih vidika, sem prolaska kroz manja mesta. Ali nakon tih nebitnih kilometara, ušavši u novi kanton St.Gallen, staza se vratila u svoju normalu, odvojila se od glavnog puta, i odvela nas na obalu novog jezera Walensee, jedno od većih u zemlji. Tri reke ulivaju se u ovo jezero, da bi jedna iz njega istekla i nastavila tok ka Ciriškom jezeru. 

   Iznad jezera su prelepi stenoviti zubci planine Churfirsten 2306m. Vozili smo dalje na istok, dužinom Walensee dobrih 15 kilometara. Staza ulazi u nekolicinu biciklističkih tunela, ni malo kratkih (i po par stotina metara), sa sve osvetljenjem unutra. Na ovoj deonici pored jezera, neočekivano dobismo i maksimalni nagib na ovoj turi, prilikom jednog kraćeg uspona, koji je iznosio 25%, a neposredno pre njega bila je tabla sa obeshrabrujućim natpisom: ‘Bicklisti sidjite’. To nije važilo i za Nenada, koji je smogao snage i inata izgurati ga sa pedala. 

  Štedljivo smo vozili ka varošici Sargans, svesni da ćemo do kraja dana napustiti Švajcarsku. Staza 9 koju smo sledili skoro 50km od kako se spustismo sa planine, polako je popuštala u svojoj dužini i podlegavala svom cilju u Sargansu. A kada smo je ispoštovali do kraja, nije nam mnogo izbora preostalo, već smo odabrali sledeću i nastavili u jasnom smeru ka Liechtenstein-u do koga je ostalo jos nepunih desetak kilometara. 

  Formalna granica sa Švajcarskom je naravno reka, i to Rajna, iznad koje se u jednom momentu pojavljuje most ciji je cilj prebaciti namernike u drugu zemlju. Na njegovoj sredini jednostavno stoji tabla Liechtenstein, dok je na ogradi mosta nacrtana precizna linija Lch | Schweiz. Tu smo Zoran i ja poželeli još jednom ući u Švajcarsku, pa smo napravili korak unazad, te se može reći da smo na ovoj turi dva puta bili u Švici. 

  Dakle po drugi put smo zakoračili u četvrtu najmanju državu Evrope, čije su nas tajne čekale za sutradan, dok smo u ovo predveče nakon ulaska, bili raspoloženi samo naći kamp mesto. Po prelasku granice ubrzo smo naišli na mesto Balzers, malo mesto na jugu Lch-a, a u njegovoj široj okolini i mesto za šatore. Nije to bilo najsretnije mesto sa aspekta podloge i uredjenosti, ali je bar bilo solidno izolovano, bez većih šansi da neko tuda prodje ili budemo vidjeni. Tako je i posluzilo.



  LCH, AUSTRIJA

  I lošem vremenu dodje kraj, pa je nebo ovog jutra obećavalo, na šta nas je pripremila jedna Švajcarkinja dan ranije prilikom raspitivanja o našem putu i dajući nam informaciju o lepšem vremenu narednih dana. A lepo vreme podigne moral i iščekivanja bivaju veća i unosnija, a mi smo imali čemu se nadati za ovaj dan. Čekao nas je prelazak u Austriju i novi usponi u Alpe. 

 Namerno smo gadjali noćenje u Lihtenstajnu, simbolike radi. A preleteti ovu zemlju u danu nije teško jer je nema 30km u dužinu. Sve je ovde slično kao u Švajcarskoj, samo što je monarhija, konstituciona. Pa se može govoriti i o produženoj ruci Švice ili njenom predsoblju, zavisi da li dolazite ili je napuštate. Do glavnog grada Vaduza nije nam trebalo mnogo. Grad ima oko 5000 stanovnika, a zanimljivo je da susedni Schaan ima veću populaciju. Po ulasku u grad sa južne strane, najpre se natrči na parlament sa velikim platoom ispred, koji sumnjam da je ikad doživeo neko mitingovanje nezadovoljstva.

  U blizini je i lepa katedrala gotskog stila iz 1873god, dok je u nastavku glavna ulica sa prodavnicama suvenira, na koje smo malo obratili pažnju naoružavši se zastavicama Lihtenstajna, jer smo nameravali otići u posetu prinčevom domu. Ono što je u Vaduzu najprepoznatljivije i što upada u oči iz svakog dela grada je upravo kraljevski zamak visoko na brdu iznad. Do gore smo izgurali bicikle šumskom stazicom koja iz centralne ulice vodi ka zamku, iako, moglo se pretpostaviti, postoji i normalan putni prilaz za nas koji se kotrljamo. Pri vrhu staze je mala terasica sa durbinom, koji se za evro može pokrenuti u rad na par minuta i baciti pogled po zemlji sa visine.  

  Odlazak na kafu je bio neuspešan jer zamak nije otvoren za turiste, ipak je to stambeni kompleks prve porodice ove zemlje, pa mu se moze diviti samo spolja. Pozicija utvrdjenja je lepa, kontrolišući maltene celu zemlju, visoko na brdu sa pogledom na Vaduz i dolinu reke Rhine, okružen mnogo višim planinama. Uopšte Lch. je planinska zemlja, pa je zanimljiv za zimske sportove.   Teško je nezapaziti i Lihtenstajnski GSP drečavo zeleno-žute boje; koji izlazi iz svojih okvira, pa saobraća po celoj zemlji, a i šire, do susedne Austrije i Feldkircha. Čudno bi bilo da ovako maloj državi sve ne funkcioniše, sve je uredjeno i zahvalno za održavanje. Kod nas su neke opštine veće od Lch-a. Biciklističke staze daleko nadmašuju stvarnu dužinu zemlje, kada se sve sabere daju oko 90km, sto je čak nešto više nego što ima saobraćajnica. Pa se može primetiti da je Lihtenstajn sasvim retka zemlja sa više kilometara biciklističkih staza, nego drumskih.

  Kada smo se spustili sa brda na kome je zamak, natrag dole u Vaduz, krenuli smo stazom na sever, ka austrijskoj granici, usput prošavši Schaan, najmnogoljudniji grad u Lch. sa lepom crkvom u centru, dosta slicnom onom u Vaduzu, ali bez statusa katedrale. Staza kulturno prelazi austrijsku granicu i nastavlja dalje. Na prelazu carinik samo mahnu rukom, pa mahnusmo i mi. 

  Krajnji zapad Austrije, koji se granici sa Lch, Swicom i Nemackom je mala austrijska pokrajina Vorarlberg. Austrija je dosta humanija sa cenama, te smo načinili pošteniju kupovinu u prvom marketu posle granice i počastili se ispred. 

  U Feldkirch-u, prvom gradu s’one strane, zastali smo na koji sat jer se trebalo odluciti kako dalje, pre svega da li gadjati jedan prevoj na 1700m? Biro za informacije se otvarao kroz nepun sat od kada stigosmo, pa smo iskoristili vreme za upoznavanje ovog živog srednjevekovnog gradića. Čekanje na otvaranje informacija se isplatilo, i dobili smo precizne podatke. Prevoj koji smo planirali ima 2m snega i otvaranje se očekuje početkom Juna. Ali mesta za brigu nije bilo jer brojne alternative postoje, pa smo odabrali jedan nizi koji se kasnije uključuje na taj put sa spustne strane.

  Već smo bili izašli iz biroa, kada je Nenad dobro primetio da nakon tog prvog prevoja ide još jedan na 1675m, pa smo se već zabrinuto vratili da se i za njega informišemo, jer u slučaju da on nije otvoren, otpada cela planirana dužina Lechtal Alpa. Da smo poranili par dana ranije verovatno bismo se morali pomiriti sa takvim stanjem stvari. A ovako smo imali retke sreće da budemo medju prvima ove godine i premijerno provozamo Hochtannbergpass, prokrčen 4 dana ranije. Ali do njega nas je delio čitav dan putovanja, za to podne bilo je dovoljno lagano izlaci iz Feldkircha i napredovati ka prvom prevoju – Faschinapass 1486m. 

  Narednih desetak kilometara smo prelazili tri sata.  Manjim delom zbog uspona, većim zbog neverovatnosti predela, gde bi brzi prolazak bio čisto skrnavljenje. Roberta i mene je na to upozorila Austrijanka srednjih godina, kada smo na vhu jedne uzbrdice, neposredno iznad Feldkircha, sačekivali Zorana i Nenada. Zainteresovano je prišla pa smo joj pokazali kartu putovanja, kuda želimo dalje i šta nam je cilj. Sve je to lepo, uživaćete u Lechtal dolini - reče, ali je na opažanje Hochtannbergpass-a jednostavno uzviknula: Hilfe Hilfe!   Posle onog prevoja pod snegom par dana ranije, ništa nas nije moglo previše brecnuti, pa smo se zajedno nasmejali. A ubrzo su pristigla i ostala dvojica kameradena, i nastavili smo dalje. Naša deonica je krajnje blago napredovala ka prevoju Faschinapass, putem iznad reke Lutz, iznad koje su se izdizali Alpi. Sve je to činilo dolinu Grosse Walsertal, čijim sredisnjim usekom smo se gegali, a nebo iznad je bilo plavo i prva stvar sa kojim se graničilo sa zemljom behu beli vrhovi. 

  Austrija je dosta lakša i za kampovanje od Švajcarske, manje je ogradjenog prostora i ničije livade se mnogo lakše pronalaze. Ali kanapčići su i ovde glavno oružje stavljanja do znanja da je nešto nečije. Surovo je to što ti kanapi često čine prerušene žice kroz koje je sprovedena struja za stoku.

Pogled da poželiš da budeš krava :)

  Kod jednog usputnog austrijskog domaćina zatekosmo krave u ogradjenom dvorištu njegovog imanja, i kako se slika učinila lepom, zastadoh da fotografišem sa planinama u pozadini. Prišle su mi na dohvat ruke, i ja ih ponudih kakvom zobalicom što mi se našlo pri ruci, ali delila nas je žica. Vidim blizu su, zainteresovane, ali ne prilaze na čisto. Ubzo pristigose Zoran i Robert koji su bili odmah iza, i takodje zastadoše. Pri tom Robert vadi svoj Canon top, pokušavajući pronaći najbolji kadar, te se savija i uvija podno krave/žice. Ubrzo dodirom žice ledjima biva ozbiljno pecnut, u prvi mah misleći da je nešto do krave. Ipak to nije bilo za dzabe, jer se odgovor zasto Milke ne prilaze sasvim automatski nametnuo.   Potom smo nastavili jos malo, do prve klupe na ovom putu, postavljenom usred ničega. Jedini ali valjan razlog je njena sjajna lokacija, uperena na selo preko puta reke Lutz, na drugu stranu doline. Selo koje me je iz neodredjenog razloga (verovatno samo geografski  podsetilo na Topli Do na Staroj planini. A utisak je još više potvrdio Zoran, konstatacijom da bi ovakva sela kod nas bila napuštena sa glavnom vezom u vidu nekog kvrgavog puta. Ovde je sve to živo i dostupno, uredjenih padina i kućama koje su na nivou kakvih pansiona.

  Istorija kaže da nije uvek tako bilo, i da je ova dolina imala svojih teških trenutaka, pre ekspanzije turizma i proglašenja doline Grosse Walsertal od strane unesc-a rezervatom biosfere, što im je donelo prosperitet. Dotle je Grosses Walsertal nazivana dolinom siromaha, jer svojom konstitucijom ne beše pogodna ni za stočarstvo ni za turizam i ljudstvo je odlazilo. Lavina koja je sredinom 20. veka odnela 80 života samo je ubrzala proces napuštanja ovog prostora.

  I zaista selo Reggal (jedno od šest sela koje čine ovu dolinu) na koje pogled pada sa usamljenje klupe (kojoj to nije smetalo da pored sebe ima kantu za smeće obloženu kesom) izgleda kao mrtva tačka, imajući iznad sebe moćnu venčanu senku Alpa sa dominantnim Rote Wandom, poput prirodnog zida. Zime ovde ne mogu biti blage, sigurno nastupe dani odsečenosti, kada i glavni put koji smo koristili bude zavejan a klupica postane nevidljiva. Ali danas se o tome sigurno ranije misli, naročito nakon izgradnje turističkog centra na Faschinapass, i zime više nisu razlog napuštanja i izumiranja sela. Sa sadašnjim uslovima, i ja bih vrlo rado tamo funkcionisao…

  Jos od Feldkircha put se sasvim lagano podize, pozivajući na uživanje u okolini. Ali od sela Sonntag kreću serpentine i ozbiljan zvanicni uspon na Faschinapass. Počinje i ozbiljnije huktanje prilikom vožnje, dok rečenice medju saputnicima postaju proredjene, sažetije, a skorijim protekom vremena i utihnu. Iako prevoj i nema neku visinu (1486m) ovo je bio teži uspon na turi po kome se moglo voziti, jer je nagib konstantno visok. Na pola uspona je selo Fontanella, odakle se lepo uocava nas dragi donji put iz vremena dok je bio miroljubiv. Nagib je jak, ali su pejzaži prelepi. U gornjoj polovici uspona nailazi se na tunel, da bi nakon njega turistički centar na prevoju već bio na dohvat ruke. Bilo je hladno i bilo je snega, ali samo oko nas, dok je put ostajao sve vreme čist. U turističkom kompleksu nije bilo posetilaca, verovatno smo se uglavili u neku medjusezonu kada je problematično i za skijanje i za letnji treking. 

  U sreci smo se slikali pored prevojske table, a nakon natrontavanja toplijom garderobom i zimskim rukavicama, krenuli vrtoglavom nizbrdicom. Valjalo se spustiti dole i spavati na toplijem, jer kraj dana više nije bio daleko. Na deonici spusta prolazi se i kroz tunel kakavi se vidjaju na Tur d’ France, specifični za planinske puteve, otvoreni stubovima sa jedne strane, jedini komad asvalta koji ne vidi snega tokom godine. Ovaj je bio dugačak i koji kilometar.

  Kvalitet puteva je vrhunski, pa se gotovo može i žmureći, ali to zna i previše opustiti jer stvara osećaj sigurnosti i bespotrebnosti gledanja na put na eventualne rupe, pa pogled leti na sve osim na drum. I zaista je tako, ni jedne rupe, ni jedne zakrpe, sve izliveno u komadu, klizi. Kod mesta Damuls, ovaj put se spaja sa drugim koji se spusta sa Furkajoch, prevoja koji smo izbegli zbog snega. Damuls inace drži apsolutni rekord po količini snega na godišnjem nivou, prosečno oko 10m.

Nastavili smo dalje nizbrdo, do grada sa najkraćim imenom na turi - Au, ispruženog i sanjivog krajem dana u jednoj novoj dolini koja se otvorila ispred nas. Ubrzo smo utonuli u njegov dremež, pronašavši zvanični kamp, i počastili se svim blagodetima koje pruža.

 



LECHTAL ALPS

  Au nam je izmamio isti takav uzdah narednog jutra, pod mladim suncem čiji su još uvek blagi zraci zagrevali ono malo snega što je ostalo na nižim okružujućim vrhovima.  Doručkovali smo iz lokalnog marketa, svesni da nam nije još mnogo ostalo do kraja ture, uostalom kraj je uvek blizu kada dodje poslednji dan putovanja. 

 Sredinom Au protiče reka, deleći gradić na dva dela, koje mestani zovu Schattseite (strana u senci) i Sonnseite (sunčana strana). Pravilno smo postupili i spavali na senkovnoj strani, a ujutru nakon doručka, prešli smo reku, i sunčanom stranom, razbudjeni, zakotrljali se ka poslednjem prevoju na našem putu Hochtannbergpass-u.

  Jutro je bilo divno, prepoznato kao takvo ne samo od nas, već i od Austrijanaca, nordijskih hodača, koji su odvažnim korakom hrlili  nekom svom smeru, koji obično i nije toliko važan, jer ovde je kretanje ono što je važno, a o cilju ni ne treba mnogo razmišljati jer gde god se krenulo ne može se omanuti.

  Na izlasku iz Au-a opazih kako žena gura kolica sa detetom, i u tom trenutku pomislih, gledajući ono planinsko okruženje oko nas, kako nema zdravijeg mesta za odrastanje. Savršen put, skoro potpuno bez vozila u to jutro, sanjivo se poput nas, peo naviše, potpuno blago i dobronamerno, davajuci prostora i daha za uživanje.

  Ma šta mislila Austrijanka koja nas je dan ranije upozorila na Hochannbergpass kao opaku deonicu, ovo je bio jedan od najlepših prevoja. Prevoj je prokrčen u petak, dok smo ga mi vozili u utorak. A to se izgleda pročulo, pa smo na putu, kako su sati tekli, a dan odmicao, vidjali turističke karavane, motoriste, prelepe stare kabriolete, kao i kolege bicikliste. Svi su oni, nigde ne žureći, cedili svoje kilometre ovog uspona, uživajuci kao i mi što su duže mogli, svesni da ce i ovog putu doći kraj.

  Mahali smo jedni drugima i pozdravljali se, prepoznajuci u očima drugih istu zanesenost, deleći istu deonicu tog dana. Bližeći se prevoju sneg pokraj puta postajao je sve izraženiji. Da bi se savladjivanjem poslednje serpentine izašlo na jedan plato u čijem središtu je prevoj i na kome su primetni uticaji skorašnjeg probijanja puta jer sneg je razbacan svuda sa strane. Put je bio čist, a sneg svuda oko nas, a ponajviše na vrhovima od oko 2500m koji okružuju plato, stvarajući divnu sliku kao na nekom zaledjenom jezeru. 

  Odmah tu iznad puta je venac vrhova, a iza njih nova dolina -  Kleinwalsertal. Dolina je geografski vrlo specifina jer je dostupna samo sa severa, iz Nemacke, a zvanično je deo Austrije. Pa ako neki Austrijanac poželi otići tamo na skijanje, a mesto je vrlo poznato u centralnoj Evropi kao planinski centar, mora najpre otici u Bavarsku u grad Oberstdorf odakle je Kleinwalsertal dostupna. Dolina je u prošlosti imala i poseban status što se tice poreza sa Nemačkom, od koga je bila oslobodjena. Ulaskom Austrije u Uniju sva pravila su obrisana.

  Sasvim razumljivo odustali smo od posete ovoj dolini jer smo joj bili sa južne strane, te smo nakon fotografisanja pored prevojske table na 1675m počeli sa sjurivanjem dole, u Tirol čija granica počinje negde na sredini spusta, ali se to naravno ničim ne da primetiti. Duž celog ovog puta, manja mesta kroz koja se prolazi su zapravo turistički centri, sa akcentom na skijanje i planinarenje. Jedno od takvih Warth, kao prvo u Tirolu, poslužilo je za kraći predah i izgovor da se celi spust ne ispuca u komadu. U ovo mesto se uliva put koji nam je trebao poslužiti kao alternativa u slučaju da je Hochtannbergpass zatvoren, a koji takodje ide preko jednog visokog prevoja, Flexenpass-a 1773m, ali taj put je mnogo važniji jer vodi u Lech najveći ski centar ovde i on se redovno čisti, a samim tim je i prometniji.    Od Warth-a nas je čekala vožnja Lechtal dolinom, pored reke Lech koja se kasnije uliva u Dunav. Dolina je dugacka oko 50km i počinje od granice pokrajine Vorarlberg na zapadu do Nemačkog grada Fussen. Iako je danas dolina blagoslovena za posetu bilo kakve vrste, istorija meštana govori da se u vekovima iza život ovde svodio na preživljavanje zbog neplodnosti zemlje, pa je i migracija stanovništva bila nadasve prisutna.

  Lechtal dolina je podlozna stenovitom okrnjavanju i danas obiluje lepo uredjenim selima, a jedno od njih Namlos, bilo je epicentar najvećeg zemljotresa zabeleženog u severnim Alpima. Jedini i najviši vrh ovde preko 3000m je Parseierspitze 3036m, nazvan i kraljicom Lechtal Alpa, dok se staze za planinarenje i stene za penjanje protežu duž cele doline.

  Pošto se iscede poslednji kilometri spusta Hochtannbergpass-a, ostatak puta kroz dolunu je ravan. Ovde je moj kvar sa ručicom menjaca koji sam vukao od drugog dana, najviše došao do izražaja. Na celoj turi ravni delovi su bili retka i kratka pojava, ali ovde je to potrajalo dobrih 40km, a ja nisam mogao voziti preko 20. Ipak nije to bilo ništa tragično, već dobar izgovor da se vožnja dolinom malo otegne, a prizori koji su se lagano smenjivali sa obe strane, terajuci glavu činiti pokrete kao prilikom gledanja teniskog meča, još bolje upiju.

  U drugoj polovini dolinskog puta, kako se lagano približava prvi opipljiviji grad - Reutte, saobraćaj se intenzivira. Situacija sa biciklističkim stazama u Austriji nije tako sjajna kao u Švajcarskoj, gde se može maltene bilo gde stići bez dodira sa saobraćajem, ali daleko od toga da je loša. A ono najbitnije je da vozači i ovde itekako paze na ostale sporije učesnike. Zapravo istina je da Švajcarska malo razmazi, pa se idealni uslovi očekuju svuda. Ovde u dolini nije bilo alternative, i klizili zajedno sa ostalima po putu, da bismo sredinom dana ušli u Reutte.


  BAVARSKA

  Od Reutte do Garmisch-a ostalo nam je oko 30km. Prilikom planiranja putovanja, od Reutte smo imali nameru, u slučaju da smo dobri sa vremenom, produžiti na sever ka zamku Neuschwanstein, pa odatle nastaviti za Garmisch. Iako ovo ime mozda na prvi pomen ne odzvanja, mnogima je ovaj zamak iz 19 veka opštepoznata stvar. Iako je njegova gradnja povezana sa tadašnjim kraljem Bavarske Ludvigom II, koji je bio veliki poštovalac kompozitora Richarda Wagnera, pa je i unutrašnjost dvorca u mnogome oslikana scenama iz Wagnerovih opera, ipak je Diznilend bio taj koji ga je poslavio do kraja, gde je uradjena kopija Neuschwansteina poznat kao zamak Uspavane Lepotice. Svakako je šteta što nismo imali više vremena i svratiti do njega, ali pokloniti mu pola dana koliko smo mogli, bila bi prava šteta i tek površna poseta. Ovako je ostao izgovor više da se nekada vratimo u ove krajeve, što i nije tako nerealno ukoliko nam maknu vize. Zamak se nalazi 90km juzno od Minhena.

  U Reutte nas je zadesila podnevna gužva, i nastojali smo izaći iz grada. Dan smo želeli završiti na Eibsee jezeru blizu Garmisch-Partenkirchen-a, i čekalo nas je još solidno parče. Ali pre tog jezera trebalo je proći jedno drugo, odnosno prvo, Plansee, na samoj granici Austrije i Nemačke. Ovo jezero od Reutte nije daleko, ali treba savladati jedno brdo i spustiti se na drugu stranu gde se ono nalazi. Plansee je izgleda tipicna destinacija biciklista iz tih krajeva, nesto kao naša Ada, samo što nema biciklističku stazu, ali je biciklista zaista mnogo.

  Jezero je dugacko oko 5km i sa planinskim okruženjem čini zbilja lepu sliku. Kada se dodje do kraja jezera, odnosno njegovog severo-istocnog kraka, put nastavlja dalje na sever, dok biciklistička staza drži na istok ka Nemackoj granici. Staza je usamljena i vodi kroz lepu borovu šumu, u kojoj sasvim slučajno, posle izvesnih kilometara, nalećete na jednostavnu tablu ‘Nemačka’. Nigde nikoga, samo tabla, potok i šuma, savršen način da predjete u drugu zemlju. To je uostalom svakodnevnica austrijskih i nemačkih biciklista koji ovuda spartaju po više puta dnevno, uzdajući se u vizu sa neograničeno ulazaka. 

 Već smo bili izmoreni kako se dan lagano povlačio, a u prvim kilometrima Nemačke nailazili smo na nekolicinu zgodnih mesta za kampovanje uz biciklističku stazu. Ipak odlučili smo izvući do Eibsee jezera, posebnog medju ostalima, i time zaokružiti ovaj najduži dan na 120km. Ali pre nego što smo se počeli penjati ka jezeru prošli smo prvi nemački gradić Grainau.

 Eibsee? Jedno od najlepših jezera na našoj turi, i jedno od najlepših i najčistijih u Bavarskoj. Donekle podseca na Crno jezero na Durmitoru, jer šablon sa stenovitim planinama kao najbližim okruženjem je sličan. I kao što Medjed motri na Crno jezero, na Eibsee motri impresivan venac najvisih nemačkih planina, zaključno sa najvišim nemačkim vrhom Zugspitze (2962m), čijom isurenom kulom se završava ova venčana gromada Bavarskih Alpa. 

  Prilično iscrpljeni, izgurali smo bicikle do jezera, koje je na oko 950m visine, u smiraj dana. Prionuli smo na traženje kampa dok se nije potpuno smračilo, a divljenje i ogledanje u Eibsee ostavsmo za jutro. Ipak nismo ostajali imuni na lepotu kojom je zračilo, pa smo, iako nam je bilo u interesu što pre se skućiti, jednostavno ushićeno zastajali, i divili se ovom zelenom oku i planinama iznad njega, na koje su padali poslednji zraci sunca tog dana.

  Traženje validnog kamp mesta i nije obećavalo jer je okolina jezera strma i neravnog terena. Oko njega ide uredjena kružna staza kroz šumu dužine oko 7km, pa smo njome krstarili i tražili. Postalo je jasno da na stazi nemamo šta tražiti, već se moramo popeti malo iznad jezera i zavući dublje u šumu. Upravo je Nenad, kao glavni zagovornik ideje Eibsee, bio sretne ruke i prilikom kolektivnog njuškanja po okolnom terenu, kada smo se raspršili u četiri strane, pronašao retko ravnije parče šume, jedva dovoljno za dva šatora, ali uklopilo se. 

  Mesto je bilo totalno izolovano, slepi kraj jednog proplanka, bez naizgled ikakvih šansi da neko navrati. Nema šta ko ovde da traži i danju, a ne noću. Sa takvim uverenjem sam ubrzo zaspao. Medjutim negde u pola noci, kada je već prošao koji sat iza ponoći, probudiše me koraci oko šatora. I nikako da prodju, već su se uporno ponavljali. Logika mi je nametala misao da je posredi kakva sitna životinja, verovatno zec, ali koraci su bili nekako previše masivni i konkretni. A onda proradi mašta, pa se setim i medveda i zapitam koliko je to realno, ipak smo u neposrednoj blizini turističkog jezera…na kraju odlučih lupiti po zidu šatora u nameri da uplašim to što se vrzma okolo ma šta bilo. Tada me cimer Zoran upita čujem li korake? Naravno, i oni su se nastavljali…a da provirim napolje u pomrčinu ne hvala, suvise sam horor filmova gledao kada otfikare provirujuću glavu.

  Onda odjednom začuh brzo otvaranje i zatvaranje rajsferšlusa šatora i pomislih to sigurno Nenad ili Robert do nas nameravaju izaći. Ubrzo sam izgubio interesovanje i prepustio se sudbini, ako treba da budem pojeden navali, a sada želim spavati…



  Ujutru smo imovinu koja je prenoćila izvan šatora ( bicikle i par bisaga ) zatekli nedirnutu. Ipak sumnja se javila u Zorana koji je bio siguran da je bisage zatvorio, a jedna je osvanula otvorena, ali sa kompletnim sadržajem, dok se Robert zapitao ko je to iz našeg šatora otvarao ulaz noćas? Na šta je bilo dovoljno samo da se pogledamo i ne ulazimo u dublje rezonovanje, koje bi nas odvelo ko zna gde. Spakovali smo šatore, i spustili se do jezera razbudjene lepote, jer još je bilo rano. Nastavili smo gde smo stali kružnom stazom pored vode, i zastali na jednu klupu uz stazu radi doručka. Tu se našla i tabla sa fotografijom planinskog venca iznad nas, sa pojašnjenjem u šta gledamo dok obedujemo, odnosno spisak vhova i njihove visine.

  I dok su nemački ranoranioci lagano pristizali na jezero, željni napraviti jedan jutarnji krug, Robert je iskoristio priliku da se uljudi pred Garmisch, i okupao se u ovoj hladnjikavoj vodi. Ne znam kada ovde počinje sezona kupanja i da li je uopšte ima, ali tada smo sigurno bili još daleko od nje. Dakle ovde celom oblascu i visoko nad jezerom dominiraju vrhovi Alpspitze i Zugspitze, najviši nemački vrh. Jedva ali tako je, jer posred planine vuče linija nemačko-austrijske granice.

  Ovaj poslednji dan želeli smo provesti odmarajući od puta, bez posebnih kilometarskih perspektiva, jer do Garmischa nas je delilo tek dvadesetak minuta vožnje. Bez posebnih kilometara, ali ne i bez planova, jer ipak smo ovde svi osim Nenada bili prvi put, i zeleli smo videti šta se može za tako kratko vreme. A pre svega želeli smo se popeti na Zugspitze. Što i nije tako teško jer ovaj vrh vrvi od turista, koje donde izvozi žicara ili voz koji kreću od jezera, zapravo voz se može uhvatiti još od Garmisch-Partenkirchena.

  Žičara je mnogo atraktivnija, jer pogled non stop luta kako se kabina izdiže, dok je vožnja etapa u velikom procentu kroz planinu! Da bi negde na 2600m izašao iz tunela gde se preseda u drugu žičaru čija kratka vožnja iznosi na vrh. Na vrhu je meteo stanica, kao i restoran sa prigodnom terasom i internet centrom, odakle turisti mogu poslati e-razglednicu sa najvišeg internet terminala u Nemačkoj. Posebno je fascinantan pogled na jezero, 2000m nize.

  Sve smo to želeli okusiti, uostalom zašto se ne opustiti malo poslednji dan, medjutim razočaravajuća cena karte od 47 evra bacila je ovu ideju u vodu. Ali eto, bar smo planina imali iza sebe pa smo se vec pomirili sa ovom činjenicom. Vrh je naravno dostupan nogama iz više pravaca, ali je to za nas bila vremenska nerealnost. Dohvatili smo bicikle i počeli sa spustom od jezera u Garmisch-Partenkirchen. U centru nas je zatekla gužva, izgleda da se održavala neka svetkovina čiju smo atmosferu upili i uz kriglu Paulanera proslavili završetak ture.

  Ovo je mali grad, možda najpoznatiji po jednoj od četiri skakaonice koje se održavaju svake Nove Godine. Ali je takodje i često vikend odredište mnogih Nemaca i Austrijanaca željnih skijanja i planinarenja. A te turističke kapacitete svog mesta žitelji Garmischa znaju prepoznati, pa su i cene turističke, povišene u odnosu na okruženje. Već sada stoji bilbord u gradu koji najavljuje takmičenje u skokovima, prvih dana 2010. 

  Cilj smo dostigli, ali ostalo je još dosta od dana i krenuli smo obići neka zanimljiva mesta u okolini. Najpre smo prošli pored pomenute skakaonice, prilicno živahnog mesta zimi. Sada je sve bilo pusto i mirno, melanholicne atmosfere zimovališta van sezone, koje ni opaljeno podnevno sunce neće probuditi. Pa ipak smo imali u vidu mnogo življu stvar kada smo krenuli na ovu stranu iz grada, a to je bila reka Partnach, odnosno jedan njen posebno zanimljiv deo. Poznat u nemaca jos kao Patnachklamm ili Partnakov tesnac, još jedna je atrakcija za ne zaobići kada ste u ovom delu Bavarske.

  Tesnac koji je predmet posete je dugačak oko 700m, i Partnach tu izgleda očaravajuće jer se iznad reke izdižu krečnjačke stene visoke i po 80m. Atraktivna je i staza kojom se kreću posetioci, urezana u stenu, poput dela kanjona Mrtvice, samo što je ovde sve lako dostupno i prilagodjeno, pa se i deca slobodno šetaju. Vlaga na ovom mestu je velika, oni iskusniji udju sa kabanicama, a oni koji su prvi put ovde poput nas, izadju polumokri, jer Partnach praveći brzake na ovom potezu prska na sve strane, pa vam priušti raspršujući sprej s’vremena na vreme. Mesto je u pogledu rashladjenja u letnjim danima prava stvar, jer se svežina koju stvara ova ledena vode oseća u prvim koracima kanjona, dok je zimi kanjon mesto čarobnih formacija snega i leda.

  Kanjon se može pogledati i iz vazduha, iz ptičje perspektive, jer se drveni most do koga vode stepenice nadvija nad nju. A za one ambicioznije i dobre sa vremenom, odavde ide i planinarska staza koja vas može odvesti do glečera podno Zugspitze-a. Izbori su brojni, ali ne i za nas, tada već donekle otupele na ideju planinarenja i vožnju uzbrdo. I sam sam osećao dozu zasićenosti, kada dobro dodje jedan opušten dan, od koga bi se ugrabilo samo ono što pruža na dohvat ruke. A najidealnije je kada takav dan strefi na samom kraju putovanja. 

  Motivacija je dakle bila na nivou, pa smo podne proveli ispred supermarketa, piknikujući na travnjaku, družeći se sa prehrambenim artiklima. Da bismo onako orni nastavili voziti mirnim stazama Garmischa pored reke i pruge, kotrljajući se besciljno, sluteći kakvo kamp mesto uz put. Prošao je tako koji sat kada smo opazili veliki auto kamp pokraj puta malo pre ulaska u grad, gde rešismo okušati šatore. I bio je to dobar kamp, možda ponajviše po besplatnoj ceni, ali ni postojanje kupatila nije bilo zanemarljivo. Prijatno veče provesmo na verandi ispred recepcije, čije radno vreme 8-18 smo nekako mimoisli.

  A ujutru, uz budjenje poput pecaroša, okretali smo uspavanu kadencu istim takvim Garmischom. Prvo dnevno svetlo padalo je na krovove grada, dok smo se približavali železničkoj stanici čiji šalteri još nisu radili. Ali radila je železnička pekara, pa smo opskrbljeni perecama ušli u voz za Minhen, koji smo kasnije zamenili onim za Prag. Na kraju smo se vratili odakle smo i krenuli, pomalo neverovatno nakon svega. Robert i Nenad su sutradan nastavili svojim poslom u Češkoj, a Zorana i mene čekalo je još 5 dana ture po toj zemlji, baš onoliko koliko mi je još trajala viza. Ali to je stvar neke druge priče po nekoj petoj zemlji…


Postavka strane: Zoran Čubrilo
Loading...
Loading...