PLOVIDBA PANONSKIM MOREM

VIKEND NA LADJI

Što se mene tiče plovidba do Beograda je bila čisto rutinska, uz obavezni blam sa zaboravljanjem vađenja sidra, pa smo sve mostove tako prošli, a da ništa nismo zakačili. Ovo parče plovidbe smo razvukli na dva dana sa noćenjem na jednoj od Belegiških ada, brčkanjem opet na Batajskoj adi, ali i izležavanjem višečasovnim, spremanjem klope i sl… Beogradac je bezbedno usidren u Marini lepi Mika bio tek u večernjim časovima... Dorian Gray je već uveliko bio na svom vezu u Čukaričkom rukavcu, bogatiji za jednu izuzetnu plovidbu...  Novi Mop se na ladji snalazi kao slonče, ali to ja već neću opisivati. Prepuštam to onima koji to bolje umeju i manje smaraju :-)

BITI MALI OD PALUBE NIJE LAKO –Tekst: Violeta Bojović

   Da znate samo kako su lepe u ovo doba godine… čortanovacka ada, belegiška ada, batajnička ada… te noći su mi se pomenute vrtele u krug kao kakav cirkuski ringišpil, san je počeo da se obistinjuje vrlo brzo, kada mi je ljubazni kapetan ladje ponudio počasno mesto, a koje se svakako nije moglo odbiti, bejah promovisana u pravog pravcatog ‘malog od palube’.

Click to view full size image

  Prvo veče je bilo mirno, toplo i opušteno uz dobrodošlica sa broda u obliku hladanog  nessa i  ukusne domaće krempite, proizvedene u lokalnoj kujni našeg prijatelja. Uz spontano ćaskanje, srkutanje kafice i sokića ujedno smo oblizivali i umrljane prstiće od preostalog  prah-šećera ,  da bi ih potom perkali  u reci,  koje je bilo svuda oko nas… pa šta čovek više da poželi. Dok su se sati povećavali, a krempite smanjivale, novosadska marina je spavala, budeći se povremeno uplašena bukom talasa, prateći drhtavim pokretima zvuke motora koji je nestajao negde u tmini. 

  E, to baš lepo beše, n’o sad dolazi jutro,  dakle, moralo se naučiti… k’o prvo, kretanje po brodu, …a to je u početku izgledalo ‘vako … pređi levo… pređi desno , …pazi prevrnućemo se … ne ostavlja te čaše i tanjire na stolu kad nailaze talasi… otvori tendu,  zatvori tendu, nemoj da iščupaš drikere i još mnogo toga , inače odavno nam poznate kao  naučno priznate metode obuke najveštijih reko-plovaca.

Click to view full size image

 Da li zbog prirodne netalentovanosti ili čak treme,  jer sam bila član ovog  elitnog tima… ja sam radila,  baš sve, kako ne treba. Ako je valjalo levo ja sam išla desno… ako je trebalo na pramac, ja sam išla u kabinu… ako su tražili šrafciger ja sam dodavala šerpu…ako je trebalo seći kolutove, ja sam seckala komade, ako je trebao čvor, ja sam vezivala mašnicu… ukratko uvek sam bila tamo gde ne treba,  i nikad me nije bilo tamo gde je trebalo. Mada kada saberem, sve u svemu…mislim da je moje prisustvo skoro pa bilo neophodno, ako ništa drugo, ono kao neponovljivo iskustvo. Takvo smetalo jos niko nije imao.

  Veci deo plovidbe  uživala sam sedeći na pramcu broda lenjo,  poluotvorenih očiju, zrikala u krajolike koji lagano promiču, uz blagi povetarc koji miluje kožu i opušta zategnute strune,  grickajući najukusnije rukom gajene jabuke…ma Garfild mi nije bio ravan. 

Click to view full size image


  Promicale su strme peskovite litice, zeleni obronci Dunava ponegde obrasli lijanama i bogatim zelenim rastinjem,  čineći izgled prašume… puste skoro nepregledne pešcane plaže prepune rečnih galebova… pokoji pecaroš jedva bi se video iz svog ušuskanog skrovitog pak vešto biranog mesta, da nije bilo štapova koji ga odaju.

  Ako već nisam uspela da svojim smotanlucima upadnem u vodu, pošlo mi je za rukom da to uradim, lično sa gdinom kapetanom. Pih!, valjda ću sledeći put  naučiti bolje lekciju, znači zapamti jednom za svagda, ne neginji se ne stranu broda kada je neko na njoj nagnut preko ivice. Eh da sam to tada znala , siroti kapetan ne bi završio u vodi, mokar ko miš, a pomalko i ljut, stvarno ne znam zašto, pa ja sam samo  htela da znatiželjno  zavirim preko njegovog ramena.  Ma sreća pa zna da pliva. Po mraku.

Click to view full size image

 Trebalo se navići i na malu kabinu nizak svod i bućkanje vode tokom cele noci, paziti da naglo ne ustaneš i klepiš glavom o ‘nešto’... a tu je bilo svega, frižiderčić ti je tik uz noge, polica sa koječim odma iznad glave ili tako već nekako, možda je obrnuto, al dodje mu na isto. Pa ako prigusti noću, odmah se setiš  prepreka koje te čekaju, malih vrata koja bi trebalo pažljivo naciljati,  pa tende sa kojom se trebalo porvati, i po mogućstvu ne porušiti ništa od posuđa uzput... onda shvatiš da je ipak bolje da ne mrdaš nikuda… okreneš se na bok i slatko usniš sve do jutra. A ujutro, neki novi posetioci, komada …mnogo, … na našoj plaži je iznenada osvanulu krdo ili ti krdetina, pravih pravcatih krava, bikova, konja, teladi a i nezaobilaznih pratećih crnih, čupavih, lajavih vrtirepa, ili ti selžduka.

 Poneki hrabriji  nevešto su pokušavali da preskoče zategnuto uže, zapinjući kopitama, razapeto između tačke A i B. Brod i sidro. Ta čudna prepreka, koja se niodkuda odjednom obrenula na njihovom putu, ometala ih je u ustaljenoj svako-jutarnjoj maršuti. Piljili su uplašeno u nas koliko i mi u njih, svako sa svoje strane mozgajući šta mu je sad činiti. Nekako smo se već sporazumeli, spustili uže i oni su lagano odgegali niz plažu. Ja sam za svaki slučaj ipak ostala na brodu i sa sigurne udaljenosti, tačnije kraja broda, posmatrala ceo događaj. Kad je već bilo sasvim sigurno da su svi daleko odmakli, bacišmo pogled levo, desno, podigošmo sidro i brže bolje odmaglišmo.

Click to view full size image

  Peščane dine su se niodkuda i sasvim neočekivano pojavljivale, po sred  srede, a  isto tako i nestajale a da nikada nisi mogao da odgonetneš kada, kako i zašto. One bi se kao kakve  nevidljive brane isprečile, a na nama je bilo da nataknemo šešire, zavrnemo nogavice, zagazimo reku do kolena nalikujući beračima pirinča i tražimo put ka dubini.  Lenčarenje na peščanim plažama je ono što svakako ne treba propustiti, i ako će vas možda povremeno nervirati svi ti naduvani vozači luksuznih glisera, shvatićete ubrzo da ste upravo vi u prednosti, sa svojim malim slatkim brodićem punim topline a bogami i kojecega još, pa ako ćemo baš, znalo je tu i da se dobro pojede, popije, a iz male domaće kujne ništa nije zafalilo.  Cvrčalo je, lupkalo i seckalo, pušilo si i dimilo, mirisalo i naravno mljajckalo. Pa vi sad vidite,  ja sam za ovo drugo… eto

 Dakle, ako vas nekada neki kapetan lađe pozove na plavidbu, ne propuštajte priliku… ipak, pročitajte prvo priručnik o snalaženju na brodu… i naravno uživajte… bar onoliko koliko sam ja!

Loading...
Loading...