24. regata Ilustrovane - godina 1999.

 Ako zelite prvo na galeriju Pokušaću da u nekom sledećem periodu opišem neke naše velike plovidbe. Regate koje je organizovala Ilustrovana Politika, neke solo plovidbe, neka gostovanja... Da pribli?im te reke svima onima koji misle da su daleko, onima koji ne znaju da Dunav ima kilometre peščanih pla?a, da je rečna riba ukusna, da je divljina odmah tu preko puta... Planirano je da nautika dobije posebno mesto na sajtu. Krenuo bih od prve naše ozbiljne plovidbe, pa kad stignem i dokle stignem. Godinama je »Ilustrovana« organizovala plovidbe na kojima je jedini cilj bilo da se lepo provedete i u?ivate. Tekst je opširan, pa ako pročitate i ako vam nije teško, napišite mi neki komentar kako Vam se dopao, da li da nastavim....

hvala... i izvolte...


  Huh, bila je to teška i čupava godina. Sami protiv svih. Godina kada je, kako ka?u, jedna suverena zemlja bombardovana. A gde bi to drugo moglo da bude nego na brdovitom balkanu. Svi su nas ostavili, skoro svi, a i oni koji nisu, posle jesu, a to što je ostalo zasuli bombama. Godina kada smo sa tugom gledali našu brodicu u marini i pitali se da li smemo da isplovimo.

  I isplovljavali smo, nekako bilo nam svejedno, čak i u sred sirena, rostiljali na Beloj steni. Mislim ne bi mi tamo, lepo mi pokušali na ostrvcetu malo desno, al nam rekle čike u sivomaslinastim odelima da to nije pametno. A baš smo i bili genijalci, hteli smo da raspalimo rostilj pored tankera sa gorivom. Stvarno nije fer da se za naše mesto za roštilj usidri cela flota. Mi smo tu domaći, a oni gosti, al eto bili jači, pa mi šta ćemo promenili lokaciju. Nekako i sve se to završilo, totalna beda svuda okolo, nema ulja, nema goriva... Lakše nabrojati čega je bilo, nego čega nije bilo. I ko bi se u toj situaciji odlučio na neku du?u plovidbu. Al eto ?elje su čudo, a kad se nešto ?eli... ali da krenem redom...

Klikni za sliku u punoj veličini

  Godinama smo čitali o regati Ilustrovane Politike, godinama smo maštali da ćemo nekada zaploviti na toj regati. A nije to bila obična regata, ona takmičarska, pa kao frka, pa svi nešto jurcaju, pa gledaju kako najbolje da iskoriste vetar i sl. To je jedna opuštena plovidba, gde štoperica ne postoji, gde nema tenzije, gde se samo gleda kako će se bolje i lepše u?ivati. Regata odmora i razonode. Start je naravno postojao, kao i cilj. Bila je to i druga godina kako imamo brodicu, kasnije poznatu kao Beogradac. Neka naša prva ozbiljna plovidba je bila ta posleratna (poslebombardna) regata Ilustrovane. Nismo zeleli pred regatu da uredjujemo I sredjujemo brodicu. Nismo imali iskustva ni sta nam treba ni kako nam treba, i bolje da prvo dozivimo plovidbu pa onda po tim iskustvima I potrebama da prilagodimo. Pokazalo se kasnije kao pametna odluka.

Klikni za sliku u punoj veličini

  Na brodicu, tada jos bezimenu smo spakovali sve sto smo mislili da treba, a nekako smo tako I morali. Bilo je uopste I pitanje da li ce biti te regate. Vreme tesko, u gradu nestasice svega I svacega, a pre svega pogonske tecnosti zvane benzin, odnosno dizel. Pa kako onda ploviti? Pa lako, odavno je neko reko da smo mi nebeski narod… 67 litara goriva, kojekakvih gotovih jela i supica u vrednosti jednog čeka od tada 100 maraka i čitavih 80 maraka u kešu. Skromno samo tako, za dve nedelje na vodi i to dve nautičke nedelje. No, ko pre?ivi pričaće, pa eto...

Klikni za sliku u punoj veličini

  Organizator je obezbedio vučenje do Novog Sada, a onda samostalna plovidba kanalima hidrosistema Dunav-Tisa-Dunav do Bezdana i malo dalje, do jednog prelepog vikend naselja koje se nalazi na kanalu koji izlazi na Dunav gotovo na tromedji Srbije, Madjarske I Hrvatske. Jedan od interesantnih detalja je da je na kraju kanala prevodnica koju je projektovao isti projektni biro kao i znatno čuveniji Ajfelov Toranj. Ali da krenem redom.

  Standarno se regata okupljala kod Velikog Ratnog ostrva, rano ujutro i onda polazak. Svi se prive?u jedni za druge, i brod ih vuče. Odlučili smo da na to vučenje ne idemo, nego da krenemo malo kasnije pa da samostalno plovimo. U suštini nismo ni znali šta nas čeka. Plovili smo sa malom Tomosovom četvorkom, tada starom 26 godina. Kao rezerva ruski Veterok, poznat u našim nautičkim krugovima kao nešto što baš i nije pouzdano. Dan prelep, osećaj neki čudan, prvi put nam je. ?urimo da stignemo regatu, mislim čak negde oko 6km na sat. Ha zmaju, baš tutnjimo. I gle čuda već posle Vučjih ada ih sti?emo, pa čak i obilazimo. Tek je njihova plovidba bila zavidno brza, 2km za šesdeset minuta... Huh, pristi?emo i vodeće brodove regate, pozivaju nas da se prive?emo. Pa dobro, tako je kako je, nećemo se praviti pametni baš previše, ako svi tako idu, hajdemo i mi. U?e je bačeno, ka?u da ve?emo za prednji alat. Aj sad, iskusno vezujemo na jedino mesto na pramcu gde je to moglo. Podi?emo i motor, tako treba, ka?u... I više ni o čemu ne razmišljamo.  

  Posle nekog vremena dolazi još jedan brod u pomoć da bi ostatak regate ipak br?e plovio. Ovom brzinom, provešće godišnji odmor samo da bi stigli do Novog Sada. Vrhuška regate, brod Kovin u sredini, sa leve strane Barbarosa, sa desne Orka i naša malenkost zakačena iza njih. Nema šta, povlašćeni polo?aj. U?ivamo, sunčamo se... Umorni od priprema, sve troje se zavlačimo u kabinu na spavanjac. Kad u trenutku, izuzetno jak udarac nas prodrma, za par sekundi sledeći, pa sledeći... Onako bunovni izlećemo napolje. Vodeća grupa se nasukala, pokušavaju unazad, i nas povlače na sebe. Pravim glupost, hvatam se za ogradu i postavljam izmedju. Prestaju udari, nekako se i odsukavamo, a tek onda mi prolazi kroz glavu ozbiljnost situacije. U sustini sam visio nad vodom koja je ključala od rada elisa dr?eći se samo za jednu sumnjivu šipku. No dobro sve je prošlo ok, nastavili smo plovidbu, posle sam saznao da kapetan nije ni pojma imao da smo mi privezani iza, i da su mu tek kasnije rekli... nije mu bilo svejedno, video sam to na licu, nekom prilikom kada smo o tome pričali, a prošlo je bilo više godina.

Klikni za sliku u punoj veličini

  Noćimo na reci, neki vezani za velike, neki razvezani. Mi prilazimo jednoj adi i na par metara dubine bacamo sidro. Za svaki slučaj bacamo i još jedno. Spremamo večeru, onako, na primusu, verovatno neko gotovo jelo. Nemamo ni sto, pa skidamo poklopac i stavljamo na kolena izmedju nas. Ma nema veze, lepo nam je, koliko god to skromno i improvizovano bilo. Naša prva velika plovidba, prva noć na vodi. Zalivamo ukusnu (valjda) večeru nekim finim vinom, u?ivamo u reci, u?ivamo pre svega u tome što smo tu, što to sve do?ivljavamo. Godine maštanja su iza nas, eto događa nam se prvo veče, te večeri na vodi su jako lepe, opuštaju, daju puno energije.... Noć je bila sa čestim ustajanjima da vidimo da li sidra dr?e, da se ne probudimo ujutro negde oko Smedereva. Dogadjalo se i to ljudima. Nas troje u kabini za dvoje, ma pre?iveli smo nekako.

Ujutro onako krmeljivi, dok se regata budi pijemo kafu. Polako kreće plovidba, vezivanje, malo je i hladnjikavo. A pored nas sada jedna poljska jedrilica, starija, Pančevačke registracije. Huh bez tih pančevaca ne mo?e se nigde mrdnuti. Stariji čovek na njoj, mi još onako mrzovoljni, molimo se samo da nije neki davitelj. U tom trenutku nam se deda obraća:Doktor Lakic

-Dobro jutro! Da li ste prali zube?

 Uh, Darko uleće u kabinu, čujem ga kako komentariše, kako nas je zapao matori stomatolog. Ja stojički ostajem, ma nema veze, izdr?aću. Deda nestaje u kabini svog čamca, posle nekog vremena se pojavljuju dve porculanske čašice, pa zatim i cela prilika sa trećom i sa flašom rakije. Morač, ma tu scenu nikada nećemo zaboraviti.

-Ajde da peremo zube!

  Pa sad, kad je takvo pranje zuba, pa mo?e. Dušica pristavlja i novu kafu. Deda je dr. Lakić, oficijelni lekar svih regata koje je Ilustrovana ikada napravila, eto nije bio Darko daleko od istine.

  Posle je sve išlo bez problema, bez nekih detalja kojih bi se setio sada, kada je prošlo toliko godina. Pred Novim Sadom nas odvezuju, ostatak regate je daleko iza, i u tom trenutku veliki brodovi daju gas, prave totalni haos, bilo je, rodeo, rodeo, veliki rodeo. Nestaju iz vidika. Koga sad da pratimo, kuda da plovimo? Ipak ukazuje se kanal hidrosistema DTD sa leve strane, uplovljavamo, divimo se kolosalnoj građevini. Neku godinu ranije je bila emisija o hidrosistemu DTD, i ekipa je plovila nekim brodom i snimala. Pitao sam se da li cu ikada zaploviti tuda, da li je to realno, malo se o svemu tome i zna. A eto sada plovimo tuda. Tragova bombardovanja ima naravno, pravim i par fotografija.

Klikni za sliku u punoj veličini

  Dolazimo do prevodnice, veliki brodovi nisu daleko odmakli, i mi sa njima prolazimo. Prva prevodnica u našim ?ivotima, prijatan je to bio osećaj. U suštini ne prolazi se tuda baš tako često, bar ne ako si klasičan, običan, normalan lik. Bilo je dobro što smo u toj prvoj grupi prošli, jer nekoliko minuta kasnije počinje kiša. Kiša koja se pretvara u grad. Improvizovana tenda bivšeg vlasnika puca, brodić nam se puni vodom, i to baš ozbiljno, pokušavamo da izbacimo vodu, Darko se tu pokazuje kao bolji, posebno sto imamo samo jednu kofu, pa čast da nas sačuva na površini pripada njemu. A sačuvo nas je, al se i namučio, nije ga omeo ni grad koji padao, ni ta provala oblaka. Mada je neko vreme izgledalo kao mrtva trka, kolko vode izbaci toliko i napada...

  Za to vreme ostatak ekipe preuzima na sebe krčkanje gotovog jela zvanog pasulj. Treba nadoknaditi potrošene ugljene hidrate, jelte. Ostatak regate je sve ovo do?iveo u prevodnici. Mogu samo da zamislim kako im je bilo. Gomila malih čamaca u prevodici, voda koja ih pomera, svi moraju da budu aktivni, da paze da se ne slupaju, a po njima grad i kiša. Završetak plovidbe za taj dan je bio u (ili mozda, na) trianglu kod Bačkog Petrovca. Zavlačimo se u neku trsku, vezujemo na par mesta, ima i neki ribarski čamac pored, i za njega se takođe vezujemo. Izlazimo na obalu, kafanica od trske nas je privukla, prohladno je, pivo baš i ne prija... ma umor prevladava, hajdemo lepo na spavanjac... naš drugi spavanjac. Na tom trianglu ostajemo dva dana. Sutradan i pecamo.

Klikni za sliku u punoj veličini

  Moram da priznam da sam bio malo skeptičan kad sam video Darka kako sprema pecaljku. Namešta plovak, tra?i hleb, a hleb neki integralni, da li uopšte riba i hoce da se upeca na taj model. Pakuje i meni jednu pecaljku, Dušica odlučuje da bude logistička podrška, iliti da se ne blamira sa nama. Ali eto, kreće da radi riba, kako se to stručno ka?e. Babuškice, bodorke, crvenperke... Cak i jedan manić. Ma fino. Uredno ih pakujemo u čuvarku. U tom trenutku sa susednog čamca, čudnog imena, Kecar, gde je sve vreme jako ?ivo začuje se pitanje da li bi da nam ispeku tu ribu. Pravo pitanje u pravo vreme... Na nekoj čudnoj peći, ili plinskoj boci u kojoj je gorela vatra, na tučanom tiganju čovek nam ispr?i sve što smo upecali. Pa još i dodaje njihove... Nisam voleo rečnu ribu, ali ovako sve?e upecano, pa spremljeno kako to samo pravi slankamenački alasi umeju da spreme, ma to je bilo prosto savršeno. Nastavak dru?enja sa posadom broda Kecar je bio u spremanju fenomenalne riblje čorbe. Da li treba da ka?em da pre toga nisam jeo riblju čorbu. A od tada... Šta mislite?

Klikni za sliku u punoj veličini

  Sledeće jutro nas Darko napušta, mora da se vrati u Beograd. A mi nastavljamo. Cela regata nastavlja put Sombora i dalje. Ne mogu, a da ne pomenem da tu, na trianglu, smo dobili na poklon 40l dizela, ko ide na dizel, i 20 litara benzina za benzinski pogonjena plovila. I 3 boksa malbora, pravog pravcatog, originalnog, i kesu sa vitalovim proizvodima... i to svaki čamac. U svoj toj nestašici tada, kada gorivo više nije moglo ni za bonove da se kupi, eto nama poklanjaju. Već neko vreme je bilo kako ne pušim, al taj malboro sam ipak probao, mada sam ipak veći deo poklonio. Pa ne mogu da ka?em da nije prijalo. Ipak prećutaću ko je bio sponzor, šta znam da li je zgodno to sada reći. Ipak hvala mu, to je bio gest koga se dan danas svi rado sećamo.

Klikni za sliku u punoj veličini

  Do Sombora je to bila klasična kanalska plovidba. Kanali ok, zgodni za plovidbu, osećaj sasvim fin, pogotovo što je za nas sve to bilo novo. Što smo nekada davno maštali o ovako nečemu, gledali na TV. Nekako u to vreme je bila godišnjica hidrosistema DTD i bilo je reporta?a. Prolazi se kroz nekoliko prevodnica, i šta znam, nije baš svejedno. U stvari zavisi od gu?ve. Pre Sombora malo čudna situacija, voda crna, a ribe po površini. Čudno nam, posebno što pričaju da su baš ti kanali jako čisti. Dok čekamo red za prevodnicu gledam kako voda koja izlazi iz prevodnice penuša. I ništa mi to ne govori, sa sve farmerica ja lepo sa kabine u vodu, malo da se rashladim, a i da iskoristim prigodu da operem dotično parče garderobe. I rekao bih da se opralo, sem nekih crnih tackica, koje je posle Dušica lepo oribala četkizom za zube... Po principu, snađi se u divljini :)

Klikni za sliku u punoj veličini

  Tek u somboru saznajemo da je voda zatrovana, da ne sme da se kupa, i sl... E super, baš su nas na vreme informisali. No, za sada sam ?iv, a prošlo je eto dosta od tad. Na brodu Kecar mali od palube odlazi i mi prihvatamo da se nadjemo kapetanu od koristi. Stariji je čovek, potrebna mu je pomoć, ne mo?e sve sam, a za uzvrat ćemo biti vezani uz njega. To je značilo da nemamo ni potrebe da palimo motore, a i da ćemo dosta i naučiti. Kada krenete da plovite pre svega ste premušteni sami sebi. Sada postoji i literatura, i na internetu ima dosta informacija, sonari i navigacija su pristupacniji, pa ipak nije lako u pocetku. Tada se znanje pre svega prenosilo od iskusnijih u tim zajedničkim plovidbama. Tako da eto dosta toga sa početka mogu da zahvalim kapetanu broda Kecar - Nikoli Seleni. Inače naziv Kecar je po specificnoj mrezi koja se koristi u zimskom lovu na kečigu, a koristi se pre svega u Starom Slankamenu, pa stanovnike ovog naselja zovu i Kecari.  

Klikni za sliku u punoj veličini

  Od Sombora do Šebeš foka plovidba vodi kroz jedan pontonski most, kroz močvaru, kroz ustavu za koji kazu da je Ajfelova... Pontonski most je specifičan, otvara se ručno, nije ni nešto velik, a eto i autobusi prelaze preko. Ustava je malo čudna, rotaciona je i nalazi se u delu gde kanal vodi kroz močvaru. Ka?u da je to jedinstveno rešenje u svetu da se eto kanal za navodnjavanje prokopava kroz močvaru. Šta znam, trska ko trska, lokvanj ko lokvanj, al nekako bih ponovo da plovim tuda. Šebeš fok je vikend naselje na kanalu, prelepo je. Posebno te bombardne godine, kad niko ništa nije radio, pa su imali vremena da sredjuju vikendice. A svaka vikendica ispred uređeno dvorište, pa malo makadama, pa još malo dvorišta i izlazak na kanal sa gotovo obaveznim molom. Uz sve to šuma okolo, priroda bo?anstvena. A kanal izlazi na Dunav. S druge strane mesto Batina, poznato po Batinskoj bitci. Vidi se i spomenik sa prevodnice. Na par km je i mađarska. Tromeđa. Prevodnica više nije u upotrebi. Rekao bih da bi trebala da bude turistička atrakcija. Vrata teška 12 tona otvarala su se i zatvarala ručno. Četri čoveka je trebalo da okreće vitla oko pola sata za jedno šlajzovanje. A projektant je bio Ajfelov projektni biro, što se mo?e videti i na mesinganoj ploči ugravirano.

  U jednom delu kanal je širok kao jezerce, lepo je za kupanje. Čarda kod Srećka, ako se neštno nije promenilo je bila jedini ugostiteljski objekat. Mo?e se i prenoćiti. Mi nismo svraćali, sve smo imali na brodićima. Ono što često greše naši turistički radnici je da se nadaju velikim zaradama od nautičara. Idu logikom da ako neko ima para on plovi brodom ili ima brod. A previdaju detalj da se ne ka?e d?abe, pun kao brod. Na brodu nautičar sve ima. Često veći prihod donosi turista na biciklu od nautičara, a posebno od turista na velikim brodovima.

Klikni za sliku u punoj veličini

  Sledeće mesto nam je bio Bajski kanal. Kanal koji vodi do mesta Baja u Mađarskoj. Kanal nije plovan celom du?inom zbog dr?avne granice, što nama i nije bilo tako bitno. Kod suseda nismo planirali, zadovoljili smo se poprilično ekskluzivnim restoranom malo čudnog imena, Kenđija. Mislim da je to bila prva godina da je restoran otvoren za šire narodne mase. Pre toga to je bilo samo za odabrane. Na ulazu tamburaši i devojke u narodnim nošnjama. Domaći hleb i so su se podrazumevali. Dvorište prostrano, fontane, skulpture, malo diskretnije postavljeni stolovi. Oni ovde ne oskudevaju sa prostorom, to se vidi. Ma sve je bilo super. Ako ?elite fazana, izvolite odabrati, ako ?elite ribu, ribnjak je tu. Cene kao u prosečnom beogradskom restoranu, a usluga... huh... Mogao bih da ka?em da je mesto u nedođiji, tada nisu imali ni struje ni vode. Sve vreme radi veliki agregat, voda se dovozi cisternama, ispred je kanal i trska, iza njive sa kukuruzom. Bajski kanal je kao recimo Ada otprilike te širine, ali čistiji.

  Još bih da napravim jedno poređenje. Prethodne godine smo bili na moru u Budvi. Smeštaj u novosagrađenom hotelu. Usluga katastrofa, hrana loša, prljavo, a koštalo je preko 1000dem. Sada gde god smo dolazili docek je bila obavezna dobrodošlica, tamburaši, hleb i so, narodne nošnje, iskreni osmeh. A dve nedelje nije koštalo ni 300dem. Ostalo nam i benzina, i to dosta. Ma plovidba Panonskim morem je moja preporuka. Poznavaoci ka?u, da je ovo bila i jedna od najlepših regata. I da nije bila, nama bi bila sigurno. Sa Nidzom - Nikolom Selenom u Kendjiji

  Boravak u ovim lepim krajevima skraćujemo za jedan dan. Veliki problem u kanalima je trava. Takozvana Drezga, jako brzo raste, i pretila je opasnost da skroz prekrije kanal i da ne mogu mali brodovi da prođu. Strah se pokazao opravdan. Zamišljeno je da komandni brod ide prvi, za njim par većih, i onda svi ostali. Al uvek se nadje neki genije, pa tako i sada, krenuo čovek ispred svih, pa se zaglavio, veliki stali, i onda je nastao haos. Mi smo se nakako probijali. Nikola kormilari, a ja sklanjam drezgu, pa kad od silne drezge kormilo prestane da sluša, palim moj motor ubacujem u rikverc i tako vraćam na pravac. Naporno, ali funkcionisalo je. Naravno tu je uvek i gosn Marfi, a i ljudska potreba da se bude dobar, da se pomogne. Nailazimo na brod koji stroji sa strane. Trava mu je ušla u sistem za hlađenje motora, pregrejao se i ne moze dalje. Čudo teško preko 10 tona, a mi ga vezujemo iza i počinjemo da vučemo. Sada imam i dva pomoćnika oko trave koja se hvata ispred. Ali se i znatno sporije krećemo, i polako ali sigurno toliko imamo trave ispod da stajemo, bukvalno nas izbacuje na površinu. Pokušaj u rikverc rezultuje izvlačenje osovinskog voda.

  Marfi, marfi, mogao bi nekada i da spavaš. Voda prodire u brod. Srećom, trava sprečave neko br?e prodiranje. Oblačim Life Jacket i silazim u vodu. Onu već pomenutu, crnu, zagadjenu... Ko što rekoh, ?iv samo još. Pronalazim elisu, guram nogama, krenulo je, i tup, vraćena na mesto, učvršćena. Nastavljamo plovidbu, ali bez famoznog broda. Savladavamo deonicu do Sombora bez većih problema. Prilikom pristajanja nebo odlučuje da nas dobro okupa, i pošlo mu je za rukom. Pristajanje i vezivanje je bilo vrlo mokro iskustvo. Ali i to je prošlo, a onda pravac kafana, na stvarno zasluzeno vino i kiselu i fenomenalni pasulj koji su nam spremili domaćini. Sa sve degustacijom, tokom spremanja.

Klikni za sliku u punoj veličini

  Sutrašnje plovidbe do Karavukova se ne sećam. Karavukovo je veliko selo malo čudnog imena, crno vukovo ili mesto gde vukovi k... Prevedite kako god Vam odgovara. U selu sve radi, imaju i diskoteku, pominjali su i da grade bazene, našli smo i pekaru koja radi celu noć... Zgodno je, jer je poslednje mesto pres izlazak na Dunav. A dovoljno je blizu prevodnici kod Bogojeva. Prolazak prevodnice u vreme sezone radova na polju, mo?e da bude problem. Zato treba se i najaviti, a treba i poraniti da ostane dovoljno vremena da se za dana nađe prevodničar i dovede sa njive. Tako je bar tada bilo, i neku godinu posle. Da li je tako sada, ne znam.

Klikni za sliku u punoj veličini

  Mi smo ujutro poranili, izlazak sunca je bio veličanstven, magla koja se di?e nad vodom, sunce toplo crveno-?uto koje se probija i osvetljava nas. Vredelo je rano ustati. Prevodnicu lako prolazimo, ušemili smo se, sve prolazi u najbolje redu, i kreće plovidba Dunavom, međunarodnim vodama. Pa ne mogu baš da ka?em da mi je bilo svejedno. Svuda šume okolo, još se nije sve stišalo... šta znam, ipak osecao sam se nekako posebno. Ne mo?e baš puno ljudi da se pohvali da je plovilo tada i tuda. Pa čak i kasnije. Prolazimo Dalj, Borovo selo, Borovo, Vukovar. Tragovi nekih prošlih vremena poprilično su još bili izra?eni. Plovni put je sa Hrvatske strane i koristimo da malo više priđemo obali. Sve prolazi u najboljem redu i eto nas kako uplovljavamo u Tikvaru, jezero ili mrtvaju kod Bačke Palanke. A tu sleduje nastavak gostoprimstva. Sada više nema poklona, ali zato nas pozivaju u sportsku salu, gde su zbog nas spremili klopu sa obaveznim tamburašima. Hrane i pića koliko god mo?emo da dezintegrišemo. Popodne provodimo u odmaranju na lađama. A i to je bilo posebno u?ivanje. Mi onako na lađama, kao što na moru mo?ete videti strance ili domaće na plovilima, a meštani prolaze i gledaju, dive se. Prolazi mi kroz glavu kako sam ja tako nekada šetao rivom i posmatrao, a eto sada su uloge malo promenjene. Ma prija taj osećaj....

Klikni za sliku u punoj veličini

  A sutra dolaze autobusi po nas. Organizovali su nam posetu Karađorđevu. Vidi se da je ovo mesto vrlo iskusno sa ugošćavanjem. Dok su nam pokazivali ergelu, mladi d?okeji su izvodili konje iz štala. Organizovali su trku u našu čast. Potom fijakeri i obavezni ručak sa italijanskim vinima i pragnjetom (pragnje = prase+jagnje). Slikaju nas, ka?u da nisu imali toliko veliku grupu.... e pa fino, i nama je drago.

  Puni utisaka i punih stomaka vraćamo se u grad, sređujemo malo lađe i spremamo za sutrašnje isplovljavanje put Novog Sada. Poslednja zvanična tačka te 24.te regate Ilustovane Politike. U Novom Sadu su se završavale sve regate Ilustrovane. Čuveno Ribarsko ostrvo nas je ugostilo, ?iva muzika i teletina ispod sača u pretopu, koju je organizovao i poklonio etno restoran Suri. Sve tog dana došlo sa Kopaonika. Šta reći sem da je bilo fino, i ukusno i posebno. Posebnost je mo?da davao i osećaj da se sve završava, da se vraćamo u stvarnost, da smo kolko tolko sutra kući.... Ne znam, ne volim završetke.

  Novosadjani su već bili kući, pa se uredili, sredili i sl. A mi onako, ma jelte, malo prljavi mo?da. Ujutro smi i mi krenuli, ali ne baš odmah kući. Usledio je Nikolin poziv da budemo njegovi gosti u vikendici na obali dunava u Starom Slankamenu. To naravno nije moglo da se odbije. Priključuje nam se i doktor Lakić. Te regate su bile nešto posebno, čak su i osporavane, i bilo je svega, ali ljudi su ?iveli na tim regatama, utkale su se u njihove ?ivote, neke i promenile, neke ispunile. Ti ljudi su jednostavno postali porodica. Porodica koja se mo?da i retko čuje između plovidbi, i vodi neki drugi ?ivot. Ali porodica koja postane izuzetno bliska kada zaplove zajedno. Rekao bih čak, i mislim da neću pogrešiti, bliskija nego većina današnjih stvarnih porodica. Eto na kraju i Stari Slankamen i Nid?ina supruga teta Ljubica su nam ukazali gostoprimstvo. Osećali smo se predivno, osećali smo da su nam to prijatelji i to oni pravi, iskreni. Neki snovi su ostvareni, vredelo ih je sanjati....

Klikni za sliku u punoj veličini

Opisao sam događaje u ovom tekstu, ali to sta sam do?iveo i šta sam u svom srcu poneo kući, to ne mogu opisati... mo?da tako i treba da bude...


Značilo bi nam, ako Vam nije teško, KOMENTAR (i pozitivni i negativni :)
Loading...
Loading...