Dunav moje more

 

 
 

  Na plovidbama mi je nekako uvek falilo fizičke aktivnosti, a prilikom biciklistiških tura prostora za prtljag, kuhinja za spremanje finih papica, fri?ider, udoban le?aj. Tako da sam došao na ideju da to objedinim. Naravno kao i uvek, napravio sam malo ambiciozniji plan, ali sve u svemu je ispalo ok, cak i jako lepo. Nautika u kombinaciji sa biciklizmom.

 

 

 


   Učestvovali: Lađa - NoName, to jest bezimena; Kapetan - Dekić Boban; MOP (mali od palube) - autor ovog teksta, Merida - Bicikl; Čamac T401 - ostava.

  Galerija, ako prvo volite šlag, a priča sledi.... 


Dan PRVI – ponedeljak – Beograd, Grocka, Srebrno jezero 

Prethodni dan je na ladju odnešeno sve što smo smatrali da mo?e zatrebati. Naravno i dosta toga što nikako neće trebati, ali to se obično saznaje na kraju. Da je drugčije, mi ne bismo vukli pomoćni čamac, koji je gotovo sve vreme slu?io kao ostava i kao prevozno sredstvo za moj bicikl. Kapetan je noćio na ladji, čija je matična luka marina u Grockoj. Šta da se radi, lepše bi zvucalo Monte Karlo, Maldivi, Ibica, ali sa dotičnih lokacija sigurno ne bismo išli ka krstarenje Djerdapskom klisurom, a ovo je priča baš o tome.

Click to view full size imageUjutro pravim poslednje pripreme, na koje mi odlazi i najviše vremena, pakujem se na bicikl i krećem put dotične marine. Nekih 22km prelazim biciklom, Smederevskim putem, koji naravno ne volim, al ko me pita, drugi put ne postoji. Čak i korektna prosečna brzina. Dolazim u marinu, kapetan već vidno nervozan, hteo bi da što pre počne plovidba. Gledamo gomilu stvari, i pada definitivna odluka da moramo da vučemo i pomoćni čamac. Bicikl pakujemo na dotični, vezujemo ga gurtnama, svim raspolo?ivim, što je sigurno sigurno. Posle smo dodali i neku bravu za bicikl. Tek tada sam bio totalno siguran da ce bicikl završiti na dnu reke samo ako i pomoćni čamac ode dole, a on će na dno ako i mi odemo, tako da tada to i nije tako bitno. Posle dodajemo i sve ostalo što nam je bilo zgodno za prebaciti, da ne smeta, benzin, plinske boce, sidra, suncobran...

Staro kapetansko pravilo –Brod je potonuo zato što šibica nije bila na svom mestu- se svakako ne sme zanemarivati, pogotovo ne u delu Dunava gde su najveće dubine ove reke. Kod nas svašta nije bilo na svom mestu, ali nekako smo dr?ali sve pod kontrolom. Isplovljavamo oko 13h, testiramo motor i plovilo da bi utvrdili najpogodniju krstareću brzinu u za sada nizvodnoj plovidbi. Oko 15h pristajemo na peščanu pla?u Arkovačke ade (1106 km Dunava, od Suline).  

(Arkovačka ada, ovaj naziv je u atlasu Dunava koji koristi većina ovdašnjih nautičara, ali s obzirom da je u blizini mesta ?arkovica verovatno je pravi naziv ade ?arkovačka ada. Ovu adu preporučujem pogotovo kada je ni?i vodostaj. A zgodna je i za malo oribati lađu, dotegnuti kanape, prevezati pomoćni čamac, ili jednostavno leškariti na pesku, sunčati se, brčkati. Ada je za Kovin i Kulič, ono sto je Lido za Zemun, ili Bela stena za Pančevo. Nije uređena) 

Click to view full size imageZa ovaj dan je planirana plovidba do Srebrnog jezera, a imalo je još dosta da se plovi, prosečna brzina od 11.5 km na sat nije obećavala da ćemo pre mraka preploviti planiranu rutu. Bilo bi zgodno noćiti na adi, ali tek smo počeli plovidbu i plovilo nam se dalje. Zato ko 17h nastavljamo. Koliko god je moguće koristimo maticu, dr?imo se plovnog puta, osim prilikom mimoila?enja sa grdosijama koje plove ovom rekom. Noćna plovidba malim, a pogotovo stakloplastičnim plovilima zasigurno nije bezbedna i treba je izbegavati. Ali ova noćna plovidba je imala i fenomanalan zalazak sunca, a i mesec nam je itekako osvetljavao put. Plovili smo na maksimalnom gasu oba motora, i u 21:35 smo se bezbednu usidrili u rukavcu kod Srebrnog jezera. Vezali se za bovu, i reda radi bacili sidro. Ovde je Dunav miran, nikakvi zvukovi iz klubova pored jezera ne dopiru, septembar je mesec, i izgleda je leto na jezeru završeno. 

Dan DRUGI – Utorak – Srebrno jezero, Ljubovska kotlina (kamp Toma)

 

U 9 sati napuštamo rukavac (1062km). Prilikom uplovaljavanja i isplovlajvanja treba obratiti pa?nju na plićak. Obele?en je šticnama, pa gde ima šticni ne treba ploviti. Plovimo lagano samo sa glavnim motorom i za 2 sata pristajemo u Golubačku marinu (1042km). Marina je primetno zapuštenija u odnosu na posetu pre dve godine, i sem ribarskih čunova druga plovila ne postoje. U blizini je pumpa pa je zgodno ovo mesto upotrebiti za snabdevanje gorivom. U centru par privatnih prodavnica dobro snabdevenih, česma sa pretpostavljam izvorskom vodom, pijaca. Koristimo mesto za popunjavanje zaliha, ono što smo zaboravili da kupimo, ili u međuvremenu ukapirali da nam je baš to neophodno za dalju plovidbu.

Click to view full size imageSeverac je duvo ladan, talasi oko pola metra, kod Golubca je Dunav najširi i definitivno liči na more. Pravimo fotke Golubačke tvrđave, i lagano ulazimo u Djerdapsku klisuru. U ovom delu je to u stvari Golubačka klisura. Sa Rumunske strane je neka tabla uklesana u stenu, pravimo fotkice dotične. Definitivno je ovde jako puno i virova i vrtlo?enja vode, a i sa naše strane se odvalila neka stena, ka?u pedesetak metara velika, i treba paziti. Obele?eno je i plovimo levom obalom.

Click to view full size imagePosle nekog vremena kuvamo kafu, gasimo motore, puštamo muziku. Lagano klizimo pored kanjona Brnjice. Ukazuje se u daljini i kamp Toma. Letos prilikom bicikliranja smo se oduševili dotičnim mestom, i bili vrlo lepo dočekani. Sada neprijatno iznenađenje, kamp je tu, ali nigde ?ive duše.Pristajemo i vezujemo se za obli?nje drvo. Sve netaknuto, sredjeno, ali napušteno. Koristimo terasu iznad reke za ručak, posle pravimo nes kafu, u?ivamo u zalasku sunca. Suviše je kasno za nastavak plovidbe, a opet u praznom kampu je dosadno. Nema nam druge, ostajemo. Ipak mesto je mirno, opremljeno, prijatno. Jedino poneki brod koji prođe nas uznemiri svojim talasima.

Dan TREĆI – Kamp Toma, Donji Milanovac (Poreč), zaliv Porečke reke 

Click to view full size imageVetar ne prestaje ni trećeg dana našeg puta da duva. U suštini nama taj vetar i odgovara jer duva nizvodno (takozvani Gornjak) na neki način nas gura. Ali zbog pomoćnog čamca to i nije bas prijatno. Prilikom isplovljavanja treba voditi računa. Mesto za kamp je nastalo profilisanjem toka Dunava. Isplovljavati obavezno uzvodno, paziti na plićak, pa kamp proći bli?e levoj obali. Skoro do sredine toka je građevina (šporna, naper, kamen), ne vidi se, ali elisa ili kobilica bi je itekako ukačili. Sve ovo se ne bi videli da nismo upoznali dvojicu ribara iz Golubca koji su nam na to ukazali. Interesantan detalj, jedan ribar je rodjeni Beogradjanin, Dorćolac, ali eto dopala mu se klisura, o?enio se, i sada sa svojim tastom ribari ovim delom reke. Koliko dobro ribare govori i podatak da su jedino oni imali pune mre?e od svoh ribara koje smo sreli.

Click to view full size imageIsplovili smo u 11h, i već posle dva i po sata pravimo pauzu kod Lepenskog vira. Postoji mali mol za koji se moze pristati i napraviti poseta ovom lokalitetu. Ima tu i neki mali kamp, i nešto ribara, ipak ne preporučujem ostavljanje plovila bez ličnog nadzora nekog od članova posade. Ovaj put sam ja ostao, jer toliko puta sam posetio dotični muzej da ne vidim razloga za još jednu posetu. Kapetanu je trebalo oko sat vremena da obiđe dotično mesto, i naravno dopuni provijant. Isplovljavamo, mislim hoću reći malo se blamiramo sa isplovljavanjem. Srećom nije bilo posmatrača. Na neki način kao iskusniji, vodio sam ovu plovidbu, ali koliko god je to bilo moguće puštao sam kapetana da bude samostalan. Kapetan ovaj put odlučuje da isplovi na vesla, ima trave, par vezova od drugih plovila, plitko je, i na neki način odluka je ispravna. Jednostavnije je mozda isploviti pomoćnim motorom. Al eto ve?be radi, zašto ne na vesla. I kreće kapetan sa veslanjem, vrlo uporno mora se priznati, toliko se u?iveo, a nikako da se otkači od obale. Ajd da mu pomognem, ima kanap od sidra susednog plovila, pa mo?da kači, al ne vredi, ni posle drugog pokušaja ne uspevamo. Huh, blam prve plovidbe, kada isplovljavate osim sto se odve?ete sa mola, mozda treba i da izvadite krmeno sidro. A eto, lepo kazem izvadi sidro, al nema ko da me čuje. Nema veze događaj je smešan i na neki način nam drago što smo tako smotani. Palimo pomoćni motor, malo se zaglavljujemo u nekom rastinju, prolazimo, palimo i glavni i srećni i veseli nastavljamo plovidbu.

Oko 16 h ulazimo u zaliv Porečke reke. Donji Milanovac nema marinu, obala je popločana i strma, i jedino fino i bezbeno mesto je ovaj zaliv. E sad od zaliva je zgodno i napraviti vo?nju ka Miroču, a i lep je zalazak sunca. Obavezno sidriti sa leve strane, paziti na panjeve, a ima i poneka stena. Na pola zaliva sa leve strane onako poprilicno ušuškane u zelenilo imaju neke brvnare, malo šupastog izgleda, ispred njih je zgodno za sidrenje, a imate i stazu da izađete na magistralni put. Ako vas kopneni put nanese u ove krajeve, a ?elite da kampujete pored vode u ovom zalivu, i u?ivate u zalasku, skrenite na zemljani put sa leve strane nekih sto metara pre skretanja za Miroč.

Click to view full size imagePosle lagane papice, poprilično prepunog stomaka, odvezujem bicikl sa pomoćnog čamca, uz dosta ?ongliranja ga nekako prebacujemo na obalu i krećem u laganu vo?njicu oko zaliva, do Poreča (stari naziv za Donji Milanovac ali često ga koristimo), opet popunjavanje provijanta. Nije ni čudo da smo na kraju više hrane izvadili sa čamca nego što smo u startu doneli. E sad da bude u mom stilu, znači ništa ne mo?e da bude onako kako sam planirao, umesto desno ja krećem levo, ma samo malkice da zriknem šta ima iza ćoska, hoću reći krivine. A krivina nije zapravo ni došla a tabla koja pokazuje na skretanje za Miroč se ukazala, pa još je uzbrdo, a drugčije ni ne mo?e, i naravno da već prebacujem u ni?i stepen, pa još u ni?i... i srećno pedalam uzbrdo. Uzbrdica lepa, moram priznati, i ozbiljna, sva sreća bez pulsmetra sam pa se ne traumiram brojem otkucaja srca. Ovo ozbiljno parče uzbrdice traje oko 3.5 km. Posle još kilometar se dolazi do prvih kuća. Predeli su lepi, ponekad se uka?e i zaliv ili ušće, u svakom slučaju praznik za oči. Posle skoro osam kilometara ne nailazim na samo mesto, selo ili šta je već, mrak pada, i teška srca okrećem nazad. Prilikom spusta tek uviđam da je ovo bilo baš strmo, sve vreme kočim, put je loš, vidljivost dosta slaba, rupa ima. Ostatak vo?nje je bio čisto rutinski, lagana vo?njica oko zaliva, snabdevanje, i povratak po totalnom mraku. Statistika 26km za sat i tri četvrt. Nista posebno, ali je itekako prijalo.  

  Dan ČETVRTI – Porečka reka, Veliki kazan (balon stanica Varnica)

Click to view full size imageAko ste sa leve strane Porečkog zaliva noćili, ujutro Vas sunce sigurno neće buditi. Tako da mi tek oko 13 h isplovljavamo. Mirnu vodu zaliva koristimo da malo bolje podesimo uglove plovila, radi ekonomičnije plovidbe pre svega. Pravimo pauzu vec posle neki kilometar da gosn. Kapetan poseti prijatelja Bićka (Ruzmarin). Poseta krajnje uspešna, pasulj, pečurka lisičarka, kuvani kukuruz, pivo. Huh, šta sve nismo smućkali u stomake, al eto čovek nudi, pa kako da odbiješ, nije lepo, mo?e da se uvredi. Bićko takođe voli dva točka i voli Homoljske planine, ali njegova dva točka se opisuju i kao kros motocikl, i to jedna baš lepa zverkica, idealna za ove krajeve. Zad?avamo se najmanje što mo?emo, svega dva sata, stvarno kraće nije moglo. U ovom delu ima dosta strukova, bar tako izgleda, (struk, nacin ribolova, dole ide neki teg, pa udice nanizane na debljem najlonu sa mamcem, i završava se sa nekoliko flaša na površini. Ne preporučujem uletanje elisom u dotični. E sad u ovim krajevima je sve i svašta tako obele?eno. I panj, i stena i struk i bilo koja opasnost za plovidbu. U svakom slučaju sve sto je neko obele?io plastičnom flašom vezanom za dno treba izbegavati. Plovni put je bli?e levoj obali, ali ako pa?ljivo pratite, a i izbegavate dotična lokalna obele?ja mo?ete ploviti i desnom.

Click to view full size imageU 17h ulazimo u Veliki Kazan (974km). Plovimo i u?ivamo. Zasiguno su ovo najlepši delovi Dunava kroz našu zemlju. Ko ovuda nije plovio taj zasigurno nije nautičar. Za noćenje se odlučujemo na splav kod balon stanice Varnica. Ovo mesto u svojoj brošuri Sportski centar Djerdap – Karataš navodi kao svoju marinu. Deluje nam kao mirno i bezbedno mesto, i zasigurno zgodno i lepo za boravak. Vezujemo se sa unutrašnje strane splava, izmedju splava, mostića i obale. Koristimo splav za naš budući boravak na ovoj lokaciji. Iznosimo stolić, stolice, puštamo naravno Štrausa, postavljamo za klopu... Red je i neka riblja čorba da se dezintegirše. Mogu slobodno da ka?em da pravim super riblju čorbu, i da vole da je klopaju i oni koji je ne vole. E sad ovu sam očito omanuo. Bili smo gladni pa smo nekako nešto i njamnuli, ali najviše su dobili somovi sa dna kazana. Jednostavno bila je prejaka, mozda bi dobro došla nekim alkoholičarima za tre?njenje, ili mo?da umesto abortusa, ali mi niti smo bili trudni niti pijani. Tjah, a toliko truda smo ulo?ili u dotični proizvod.

Kapetan se odlučuje i na pecanje, dubine su velike, i ako nešto naleti biće to ozbiljan komad. I naleteo je ozbiljan komad, i odneo pobedu naravno, uostalom ko bi u tako nešto i sumnjao. Pokidao je sve što se dalo pokidati. Verovatno uvređen što je samo jednog kedera dobio za večeru. Više nije dolazio.  

Dan PETI – Veliki Kazan, Tekija

Click to view full size imageIako je mesto bezbedno i Dunav jako miran, ujutro je buđenje bilo sve samo ne prijatno. Putnički brodovi prave totalni haos. Talasi koje stvaraju su veliki, ceo splav, iako jake konstrukcije se podi?e i spušta, a sa njim i naše plovilo. Pa kada se tome dodaju i talasi koji se odbijaju od stena koje su samo na par metara od nas, i da je dubina velika, dobije se rodeo. Drugčije okrećemo lađu, tako da dobija talase u pramac, kapetan se baca na spremanje doručka, a ja improvizujem bisage, model 15 litara i krećem u nabavku vode. Oko 7 kilometara ima do izvora i nazad. I jedan tunel 285 m dugačak. Pravim tri kruga, kroz tunel idem sa kompletnim osvetljenjem i onim fluo zelenim prslukom sa reflektujućim trakam. Primetio sam da su vozači znatno obazriviji i pa?ljiviji kad imam ovaj prsluk na sebi.

06_6220_Dunav_moje_More.jpg06_6250_Dunav_moje_More.JPGDo Tekije, kao našeg poslednjeg nautičkog odredišta je ostalo malo kilometara, i poprilično kasno isplovljavamo. U 17h posle tri sata plovidbe uplovljavamo u Tekijsku marinu. Još je u izradi, bila je i pre dve godine u izradi. Naravno smeća, i trave u izobilju. Metalni čamci u delu marine koja je manje osetljiva na talase, i tu za nas definitivno nema mesta. U Tekiji se očito ni ne razmišlja da bi neki nautičari mozda svratili i posetili ih, prenoćili, popunili zalihe. Ne razumem. Hleba nema, povrće samo na jednom mestu i to na veliko. Stvarno nisam znao šta da radim sa deset kilograma paradajza bez obzira što je 120 din za celu gajbu jako povoljno. Opet sleduje ?ongliranje sa biciklom po čamcima i krećem na put dugačak 44km do Kladova i nazad u potrazi za hlebom. Mislim moglo se i bez hleba večerati, ali meni se vozilo, i svaki razlog koji sam mogao da nadjem za okretanje pedala sam itekako koristio. Pa i po cenu da će me uhvatiti mrak.

Click to view full size imageDo kladova ima par blagih ali dugotrajnijih uspona, onako tek da nisu za najveći prenos, i par kratkih ali brzih sputova. Naravno da i dalje stoji sistem rupa i loše okrpljenog asfalta na kraju drugog spusta u visini hidrocentrale. Sve sreća da sam ovaj put bio bez bisaga, i da sam se u poslednjem trenutku setio, i skoro bezbedno ukočio. Ipak je bilo malo neprijatno. Kladovo je mnogo ?ivlji grad od Tekije, i jedino mesto u našem toku Dunava sa pravom pravcatom marinom. Tako da ako se odlučite za prolazak hidrocentrale preporučujem da Tekiju preskočite. Iako je skoro 20h čak nekoliko pekara radi. Nije mi jasno zašto Kladovo ima toliko menjačnica, ali samo u glavnoj ulici sam ih izbrojao 4, plus banke. Uzimam neke lepinje sa susamom, i to tri komada, nek se nađe. Stavljam svu potrebnu i nepotrebnu signalizaciju na bicikl, opet oblačim gore pomenuti prsluk i po mraku krećem nazad.

Od cele Dunavske magistrale najzapušteniji deo je ovaj izmedju Kladova i Tekije. A nigde ?ive duše, poneki samo autobus (ukupno tri) prođu. Nad putem se uveliko nadvisilo i ?bunje i drveće i nije baš moguće voziti uz desnu ivicu puta. I tako okrećem pedale, duva neki lagani vetrić, malo smeta, mesečina plus kineske led sasvim lepo osvetljavaju put, ma skroz opušteno. Tek u trenutku mi se ledi krv u venam od zvukova pored kojih prolazim. Neka sedmoglava, petoglava ili bar troglava a?daja je pored puta, tik iza rastinja jela dva slona i tri nosoroga i jedan brod najmanje. Nisam video ali bar je to tako zvučalo. Uh al sam zavrteo pedale. A za baksuz ne vidim koliko idem. A ne znam ni koliko brzo se kreću a?daje i da li će me stići, pa dodatno ubrzavam. Posle se ispostavilo da je to bio neki bager, onaj sa gomilom kašika za vađenje peska, koji verovatno od trenutka kad je proizveden nije podmazan. Puni brod peskom ili šljunkom ili šta bi već sa dna reke moglo da se vadi. Što je sigurno sigurno, ni ostatak vo?nje nisam bas nešto oslabio tempo. Na početku Tekije sam ugledao sa strane pekaru, ispostavilo se da se ovde peče hleb za celu okolinu. Srećom to nisam znao u startu. Uzimam još dva, nek se nadje.

U marini kapetana hvata zoza neuroza, javili da je nevreme u Beogradu i da mo?emo i mi uskoro da ga očekujemo. Poznajući vremenske prilike u ovim krajevima, u odnosu na glavni grad, nisam baš očekivao nevreme, ali smo neke pripreme preduzeli, sigurnije vezali brod, a i dodali smo bočne vezove. I to kombinovano i pramac i krma, ali tako da brod na vezu mo?e da radi. Vetar pojačava, kapetan dote?e sidro, ali tada shvatamo da sidro uopšte ne dr?i. Bacili smo dva sidra, ali jedno je suviše lagano, a drugo je u fazonu kako mali perica zamišlja buldo?er. Na direktnom smo udaru talasa, uopšte nismo bezbedni, vetar duva bočno u ulazi u marinu pravo u nas. Nije nam svejedno, ako sidro ne dr?i situacija je totalno čupava.

Razvezujemo pomoćni čamac, najzad mu eto malo pametnije namene, vadim sidra, ako se to sidrima mo?e nazvati, sa njima vadim i poprilično muljage sa dna čiji deo završava po meni, ali to u tom trenutku i nije bilo tako bitno. Jedno je danfort tipa, i odgovarajuće je za ovu vrstu dna, ali je suviše lagano, pa ga ote?avam drugim sidrom. Vezujem kanapom, i to sve onako na talasima, na čamcu koji je pre svega ostava, i zatrpan svim i svačim. Kada sam to obavio bacam ga u udaljeniji deo marine i koliko god mogu pa?ljivije prilazim velikom čamcu i vezujem za krmu. Rekao bih da sam imao baš sreće prilikom pristajanja uz bok i vezivanja, stvarno je čudo da po tim talasima nisam negde udario. Dote?emo sidreni kanap i pratimo ponašanje ladje. Uradili smo sve što smo mogli, ali to nije bila garancija da će izdr?ati. Dva plovila poprilično natovarena na jakom bočnom vetru. Da problem bude veći, vetar je ciklično menjao pravac. Počela je jedna od onih noći kad se jedva čeka da svane. Pokušavam da spavam ali se suviše često budim i gledam kakvo je stanje. Kapetan nije ni spavao, ujutro mi je priznao da je mislio da će nas talasi razlupati, i da je video razlupano plovilo na prikolici na putu kući. U toku noći od silnog cimanja se razvezuje mali čamac i jedan bamper. S obzirom na nesanicu čamac je jako brzo privezan, a bamper smo jurili po marini posle doručka. Prognoza je bila da će vetar ujutro oslabiti, i došlo je jutro, ali vetru ne pada na pamet da oladi malo, hoću reći oslabi, oladio je i te kako.

Dan ŠESTI (povratak) – Tekija, Porečka reka

Onako umorni i pospani zbrljamo nešto za doručak, i ajd da malo sredimo, sve očekujući da će se malo smiriti. Kapetan kreće sa gomilom prljavih sudova ka česmi, preko pramca naravno, al malo vise ljulja, a kad ljulja sudovi lete u vodu. Srećom ne svi, ali oni najbitniji. Krećemo u spašavanje, naravno kao mladji hvatam se za kanap i spuštam do vode. Uspešno meredovom vadim šerpu, pokušavam i d?ezvu, spuštam se malo ni?e, uveliko sam već u vodi, nasip je kameni i kamenje je klizavo, a marfi ne spava i zavšavam u vodi. Sinoć sam prilikom petljanja sa sidrom uvideo da je blato sa dna poprlilično bljak, a sada sam ukapirao da ni voda nije ništa prijatnija. Za razliku od sinoć kada sam iskoristio toplu vodu iz kamp tuša sad su mi sledovali tuševi sa ladnom vodom na tekijskoj pla?i. Ne mogu baš reći da sam se veselio dotičnom u?itku, ali ispostavilo se da i nije tako strašno, vetar koji je duvao je bio poprilično ladan, pa ledena voda ispod tuša deluje čak i toplo, naravno kada je udari vetra ne oduvaju.

Click to view full size imageStatistika, ovog prepodneva, bez tiganja trajno ostali, ostatak ipak spasili, ali deo ostao na česmi prilikom pranja. Kad smo smotani ondak smo smotani, ali ipak bili smo premoreni, pa ovakve gluposti treba i tolerisati.Isplovljavamo oko 13h. Prethodno smo se informisali kod lokalnih ribara. Ka?e čovek da je tu gde smo sada vetar najjači i da u kazanu, ne bi trebalo uopšte da duva. Ka?e da za jahtu sa kojom plovimo ovi talasi neće praviti probleme. Hvala mu za kompliment. Poslušali smo ga. Pokazalo se da je u pravu, kroz kazan je bilo totalno mirno, a i posle. Sledeće vetrovito mesto je naravno kod Poreča, talasi naveći sigurno ispred ulaza u zaliv. Na sredini Dunava kod zaliva su nas talasi dobro prodrmali, trebalo smo ići više levo, bli?e desnoj obali, ali eto nismo, i jedno pola sata smo trpeli divljanje pomoćnog čamca po boku. U zalivu je uvek bezbedno, ima talasa pogotovo u toku noći i jutra, ali su mali. Jednostavno to je normalno stanje. Omiljeno mesto zauzeli pecaroši pa se vezujemo malo ni?e. Postoji neki dok, ne baš najboljeg kvaliteta ali poslu?io je. Sve više mi se dopada ovaj zaliv i neki osećaj mirnoće na vezu, zalazak sunca, put koji obilazi zaliv. Kraj nije bezbedan i čamac bez nadzora ne ostavljati. 

  Dan SEDMI – Poreč, Golubac

06_6530_Dunav_moje_More.JPGSedmi dan plovidbe Dunavom. Vrlo rano sam na nogama, sređujem, malo je hladnjikavo bilo noćas. U klisuri je noću hladnije, ali ovo je bilo baš onako dobro hladno, sve se zamaglilo. Isplovljavamo ranije nego prethodnih dana, ali ipak poprilično kasno da bi stigli do planiranog odredišta. Zato se odlučujemo na plovidbu sa oba motora. Goriva imamo dovoljno, u Golubcu je pumpa pored marine, do tamo imamo. Ali nekom normalnom plovidbom. Odlučujemo da ni ne pravimo pauze, klopaćemo u toku plovidbe. Prolazimo pored kampa Toma, bilo bi zgodno da tu noćimo, da izbegnemo plovidbu po mraku, ali ne ?elimo, suviše je dosadno.

06_6560_Dunav_moje_More.JPG06_6550_Dunav_moje_More.JPGSipamo sve što imamo u rezervoare motora, pravimo poslednji proračun i dajemo pun gas. Mrak nas hvata na izlazu iz klisure. Opet plovimo po mraku. Još manje od sat vremena do Golubačke marine. Naravno kad bi sve bilo idealno. Ali staje motor na pomoćnom čamcu, definitivno je ostao bez goriva. Glavni motor na rezervi. Sporo napredujemo, ipak smanjujemo gas. Na rezervi smo. Da li će izdr?ati gorivo. Da veslamo uzvodno, besmisleno je, a da negde pristanemo šanse su male. Nizvodno ne dolazi u obzir. Znaci mora da izdr?i. Izdr?ao je, i mi se bezbedno vezujemo u Golubačkoj marini. Pored nas sem ribarskih čunova i jedna prava jahta. Otkud oni tu pojma nemamo, ali lepo je videti da još neko plovi.  

  Dan OSMI – Golubac, Ram, Ada Čibuklija

Click to view full size imagePovratak je nešto što je totalna, rutina sve je već viđeno. Pogotovo što je ova plovidba u povratku i uzvodna, pa se sporije napreduje. Snabdeli smo se gorivom, i to ovaj put znatno više nego što nam moze zatrebati, skoro duplo više. Oko 13 h isplovljavamo. Naravno opet talasi. U ovom delu oko ponoći počinje da duva, i duva ka našoj obali i oko podne malo oslabi. Plovimo tako da pratimo obalu, da koliko god je moguće ne dobijamo talase direktno u bok. Click to view full size imagePosle nekog vremena talasi postaju krmeni i prijatniji. Srebrno jezero ne posećujemo, a i zašto bi. Ima smisla posetiti ovo jezero u toku letnjih meseci kada je ?ivo, naravno ako volite buku i haos, ali sada je totalno neinteresantno.

Deo Dunava kod Rama treba prolaziti pre 9 ujutro ili posle 17h. To se sasvim uklapalo. Dunav miran kao staklo, Pravimo i neke lepe fotkice zalazka. Ako smo u nečemu u?ivali, to su bili veličanstveni zalasci sunca. U ovom delu treba paziti na panjeve. Ima ih i na donjem špicu ade Čibuklije, ali ima ih takodje i na levoj obali. Kako god nikada ne plovite blizu leve obale, jer ako dune vetar eto Vas na panjevima.  

Dan DEVETI – Ada Čibuklija, Grocka, Beograd  

Ovo je dan kada smo najranije krenuli da plovimo, oko 7 ujutro sam bio već budan i malo kasnije smo lagano savladavali preostale kilometre. Imali smo dovoljno vremena i nismo ?urili. Napravili smo i pauzu na Arkovačkoj adi. Poslednji dan plovidbe je uvek nekako tu?an, ne volim povratke, povratcima se završava sve što je lepo. Bar je tako na putovanjima. Krajnje opušteno smo u 16 h bili na vezu u Gročanskoj marini, a par minuta kasnije ostavljam kapetana i krećem sa okretanjem pedala. Poslednjih 22 km. Malo mi čudno radi sistem za ravnote?u. Teško mu je da se prilagodi na kopno, a pogovo na dva točka. Ipak bezbedno sti?em kući. 


Kraj – The End – Konec - Fin 

 

Na kraju da dodam:

 

-Plovili smo oko 380km.

-Biciklom sam prešao oko 150km, što i nije neka brojka, ali jednostavno nije bilo vremena za više.

-Ovo je bila na neki način i probna tura. I realno je i da se više pređe ali ako je više plovila pa neko ostaje da čuva, i ako se više dana boravi u jednom mestu.

-Kvalitetno sidro za sidrenje neophodno, kao i pored sidrenog kanapa bar još dva od minimalno 20m i jedan od 30. Sidreni kanap 20-30m.

 -Korišćenje sidra u samoj klisuri gotovo da nije moguće, zbog velikih dubina i pre svega stenovitog dna. Ovde baciti sidro ima bukvalno značenje. Osim ako Vam se ne roni 30 i više metara da ga otkačite od neke stene.

-Reka ima levu i desnu obalu, i uvek je leva obala leva, a desna desna, bez obzira plovili nizvodno ili uzvodno, a gleda se od izvora ka ušću, dok se kilometri mere od ušća.    

Galerija fotkica (klik)


Pogledajte i druge priče, putopise

 

Loading...
Loading...